Jevrosima je jedina preživela masakr u selu kod Smederevske Palanke, a onda otkrila GNUSNU LAŽ NEMAČKOG GENERALA

Prilikom odstupanja naše vojske, 21. oktobra 1915. godine, jedan top se bio zaglavio u blatu u blizini porodične zadruge Jakšića, u Selevcu. 

Seljaci iz okolnih kuća pritekli su u pomoć, ali kako su Nemci pripucali, naša vojska se povukla, a seljani se razbežali kućama. Osveta koja je usledila bila je strašna.

Nemački vojnici su išli od kuće do kuće i ubijali sve na koje su naišli, a nailazili su samo na decu, žene i starce. U toj suludoj orgiji koju je nemački general Fon Galvic, komandant 11. nemačke armije, opisao u svojim memoarima kao „pravi gerilski rat i dugotrajne ulične borbe i borbe oko kuća u kojima su učestvovale naročito žene“ i da se „nije moglo proći bez ubijanja“ – masakrirano je njih 89. Najmlađi „gerilac“ bila je desetogodišnja devojčica Milosava Savić, a najstariji 88-godišnji Živan Vlastić. I ostalo bi da se o tom događaju sudi po falsifikatu nemačkog generala da streljanje 18 članova porodice Jakšić, ispred čije zadruge se zaglavio top, slučajno nije preživela jedna devojčica.

Jevrosima Jakšić (potonja Ignjatović) je pod starost to strašno svedočenje ispričala u pero svom rođaku Radisavu Jakšiću, a preneće ga u svojim knjigama Dragutin – Drago Paunić, novinar i publicista ovdašnji.

Cela porodica je, beleži Paunić, stajala pred puščanim cevima, jedino je na stolici sedela Jevrosimina baba, nepokretna starica od 92 godine, nemoćna da stojeći primi kuršume. Jevrosima je bila iza nje i baba joj je tiho rekla: „Kad pripucaju, ti padaj odma’, a mene povuci na sebe.“ Kad su Nemci otvorili vatru, Jevrosima trgne babu, koja je bila već mrtva od prvih metaka, a devojčici su meci probili kožuh na šest mesta, ali je preživela. Pogođena u ruke, kojima je bila s leđa zagrlila staricu, ona je ćutala, sva krvava, jedina živa među članovima svoje porodice. Kada su nemački vojnici otišli, meštani su je izvukli iz hrpe leševa. Kako je kasnije svedočila Jevrosima, sahranjivanje mrtvih je trajalo tri dana.

Ćutali su o ovome, valjda iz državnih razloga, i kralj Petar i Maršal Tito, a ovi kasnije su tek imali preča posla.

– Streljanje nedužnih civila u Selevcu je čist genocid o kome se u srpskoj nacionalnoj istoriografiji 20. veka, sem jedne nedorečene rečenice savesnog i istinoljubivog generala Živka Pavlovića u njegovoj knjizi „Rat Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom“, ništa ne zna. Ja sam obilazio jasenička groblja da bih napisao priču o starim spomenicima i tako dođem i na jedno selevačko groblje i nađem šest spomenika, a na njima svi umrli istog meseca i godine, svi stradali od neprijatelja, i tu mi nešto sine u glavi. Pitao sam se kako niko za to ne zna – kaže Paunić.

– Vojnik i čovek je interesantan državi dok je rat i dok je živ. Posle ga svi zaborave. Borac iz Baničine, nosilac dve Karađorđeve zvezde, završio je kao opštinski pandur – kaže Dragoljub Janojlić, potomak jednog od streljanih tog dana u Selevcu.

– Moj čukundeda po majci Andreja Šišić je ubijen u svojoj kući. Kad sam kao mali bio kod dede i babe, sećam se kako nam je baba stalno ponavljala da ako nas slučajno nužda pritera, da to ne radimo pod obližnjim drenom. „Tu vam je sahranjen čukundeda, ubile ga Švabe.“ Tada to nisam razumeo. Kad je Drago Paunić otvorio celu priču, sve mi se to vratilo i onda sam se raspitivao.

Švabe su tog dana išle od kuće do kuće i ubijale redom. Seljaci su toliko bili uplašeni posle tog masakra da su svoje stradale sahranjivali po dvorištima, a tek kasnije su ih prenosili na groblja, kad je došla sloboda. O tome se ćutalo decenijama i prvi put se progovorilo kada je u Selevac 1981. godine iz Holandije došao vajar Slavomir Miletić da napravi spomenik Selevčanima palim u oslobodilačkim ratovima. Tražio je da mu uz borce NOB-a dovedu i nekoliko starih solunskih ratnika. Pod lipom u školskom dvorištu, gde je imao improvizovani atelje, oni su mu danima pričali o događajima iz Prvog svetskog rata. Jedan od njih je ispričao i priču o zločinu u Selevcu, kad je u jednom danu ubijeno skoro 90 ljudi, među kojima i mnogo žena. Ta priča je Miletiću poslužila da dođe do ideje za spomenik u čijem središtu je žena sa puškom u podignutom rukama – kaže Janojlić.

Monumentalno zdanje u dvorištu selevačke škole zaklonjeno je mobilijarom improvizovanog dečjeg igrališta, a na suknji žene junakinje i na ratniku soluncu grafiti. Na tablama kod spomenika desetine mrtvih iz oba svetska rata – ćute pomireni. Kažu da su u onoj antikomunističkoj pomami s kraja prošlog veka neki mladi, ne znajući ništa o strašnom događaju, zajahivali figuru, misleći da predstavlja partizanku Kiku, to jest Božidarku Damjanović, narodnog heroja i suprugu Draže Markovića. Zahvaljujući stogodišnjici obeležavanja kraja Prvog svetskog rata i entuzijazmu hroničara Jasenice Draga Paunića, izronila je i priča o nevinim žrtvama Selevca. Kad prođe i ovo, ponovo će doći zaborav.

Stradale cele porodice

Imena ubijenih tog dana identifikovao je dr Zoran Vacić iz Odseka za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva u matičnoj knjizi umrlih selevačkog hrama, i utvrdio da su stradale cele porodice. Pored pomenutih Jakšića, on navodi kao primer porodicu Nikole Petrovića, gde su, pored njega, streljani i njegovi: žena Milena (53), sin Dragoljub (16), kćeri Jevrosima (18) i Jelena (21) i snaha Kosara (30). Sličnu sudbinu doživela je i porodica srpskog vojnika Spasoja Savića, kome su streljani supruga Jovana, sin Živojin (16) i kćeri Milosava (10) i Milojka (18).

Hroničar „Srbijice“

Dragutin – Drago Paunić je tri decenije života potrošio na istraživanje prošlosti Jaseničkog okruga i, osim vrednih beležaka o starim spomenicima, snimio je i priču pedesetak solunskih ratnika, jedinstveno svedočanstvo sabrano u tri njegove knjige čiji naslovi su, zapravo, reči njegovih sagovornika: „Tri sile pritisle Srbijicu“, „Srbijice, dušo gorka“ i „Kad su vojske prolazile“.

– To su knjige koje nisu napisane, one su se dogodile. Nema ih nijedna zemlja u svetu ni među pobednicama ni među poraženima, a mi ih prećutkujemo. One su po izlasku 80-ih godina prošlog veka rasprodate za tri meseca i kada sam posle obijao pragove izdavačkih kuća i obraćao se za finansijsku pomoć da ih ponovo štampamo, nisam naišao na razumevanje. Negde 2013, znajući da nailazi jubilarna godina, pisao sam pisma na razne adrese, između ostalih i prestolonasledniku Aleksandru, ali odgovora nije bilo. Na sreću, za njih se zainteresovao Zoran Kolundžija iz „Prometeja“ i obećao da će ih iduće godine štampati – kaže Paunić.

Izvor: Ranko Pivljanin, BLIC