Јелена Ковачевић: Пред Дрином Мајка

Нека нам иструну тела и душе са њима, нека нас не буде. / Вечност да нас не кида раздвојене. / А ни овде бити не можемо. Нож на нас чека. / Убиј ме, Боже, и децу ми убиј 

Морам децу да спасим. Да ли Боже, у Дрину да их бацим?
Да ли ја да се пустим, Твојој вољи децу да оставим?
Да их гурнем, знаћу где су. Па ћу и ја у Дрину за њима.

Али се плашим да их никада више видети нећу.
Још мало да их гледам.
Шта ћу горе ако мојих нема. Како да умрем?
Плашим се смрти само због једног.

Вера моја није тврда да не сумња има ли горе нешто.
А и не вреди умрети Боже, ако горе нећу наћи своје.
Онда је боље да Те нема.

Нека нам иструну тела и душе са њима, нека нас не буде.
Вечност да нас не кида раздвојене.
А ни овде бити не можемо. Нож на нас чека.

Убиј ме, Боже, и децу ми убиј да не морам судити сама.
Али ако се нећемо наћи убиј ме да ме нема, да никада више нигде не бивам.

И у рају у паклу ћу бити.
Боље је онда да Те нема.

---

---

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

---

Раде Р. Лаловић: СТРАДАЊЕ КАО ИСТОРИЈСКА И ПОЕТСКА ЧИТАНКА

---

Покољ у Милошевићима и Старом Броду (Рогатица), март-мај 1942. године

У периоду од марта до маја 1942. године бежећи испред усташке Црне легије Јураја Францетића и муслиманске милиције колоне Срба са подручја Источне Босне кретале су се према Дрини у нади да ће је прећи и домоћи се Србије. Они који нису успели избећи, страдали су код својих кућа, у збеговима около села или на путу ка Дрини. Како су прелаз у Вишеграду затворили италијански војници избегли народ је настављао пут неприступачним тереном ка Милошевићима и Старом Броду изложен непрестаним нападима усташа и муслиманске милиције.

,,Бјежали, бјежали, а у мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по… Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Чамци препуни људи, а опет десеторо наваљује, скаче, хоће да преврну чамце… Е, кад је било пред мрак, зауставише се чамци, и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. „

Преко шест хиљада људи није успело прећи на другу страну живот окончавајући на обали Дрине у Милошевићима и Старом Броду. Не дочекавши слободан чамац злостављани па убијани бацани су у њене вирове. Тих дана носила је Дрина и мноштво девојака и жена које су јој се саме предавале како би избегле мучења. ,,Једна несрећна жена, избезумљена, бацила је прво своје четворо дјеце у Дрину, а затим и сама скочила.“

Извор:

Предраг В. Остојић, Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942. у свјетлу њемачких докумената, Београд 2019, 89–105.