Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо.

У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани.
Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши.
Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води.
Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили
жедни.

Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти,
па у потопу да изгинемо.
Отврдла су уста наша од соли, изјела нас риба коју смо јели.
Нису друго дали, воду нису донели а били смо гладни и
жедни.

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло,
ни суза једна да кане да напуни ждрело.
Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо,
жедни.

Међу каменом овим ни једног живог не видесмо,
ни онога који хоће да оживи и жив до Бога преживи
па да удари и разбије камен свој у грудима што је стегао,
воду у пустињу ову да изведе.
Не нађе се један, ни један не хтеде.
Све се у камење утврдло, не напунисмо ни грло ни душу,
жедни умиремо.

Да дâ Бог да се и ми у камење претворимо,
па да ветар подигне и једни на друге ударимо,
да се при судару распаднемо, ни прах од нас да не буде,
и у праху жеђ ће да остане.

Логору Јасеновац претходили су усташки логори Слано и Матејна на острву Пагу са губилиштима код Фурнаже, у морским дубинама и у јамама Јадовно на Велебиту у Лици. Основан је 24. јуна 1941. са циљем да буде централни концентрациони логор за читаву НДХ. Међутим, средином августа 1941, логор је укинут јер је ово подручје припало италијанској окупационој зони.

Исказ деветнаестогодишњег усташе Јосе Орешковића из Госпића сведочи о страхотама у овом логору:

„Као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939. године у вјерску организацију ,,Крижаре”, гдје сам слушао предавања против Срба и комуниста. Одмах по расулу југословенске војске ступио сам у усташе. Са још неким Госпићанима одређен сам у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили Срби и Јевреји, а било је и Хрвата-љевичара. Био сам запањен кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици, за храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали и многи су полудили од жеђи. Једном нам је наређено да нову скупину заточеника одведемо на море и поубијамо. Ја и неки моји другови то нисмо могли. Говорили су нам да није усташа онај тко не може с весељем да убије Србина. Нама млађима су давали вина и ликере, доводили заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али је послије морамо убити. Мени се на то гадило и јавно сам реаговао. Кад год је дошао Лубурић, а он је често долазио, увијек је започињало масовно клање. Када су му рекли да неки од нас неће да убијају, све нас је постројио и одржао говор нагласивши да је сваки усташа издајица који не може да убије Србина. Када ме је Лубурић извео пред строј, донијели су двоје мале двогодишње дјеце. Једно дијете је предао мени и наредио да га закољем. Када сам одговорио да не могу, он је извадио нож и заклао га преда мном рекавши: „Ево, овако се то ради”. Мени се од дјечје крви завртило у глави. Тада је Лубурић викнуо да дигнем десну ногу. Када сам то учинио он је под ногу ставио оно друго дијете и заповедио: ,,Удри”. Када сам ударио ногом и згњечио дјетету главу, Лубурић ме је потапшао по рамену и рекао ,,Браво! Бићеш ти добар усташа”. Касније, када је Слано ликвидирано и сви заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Шта сам ту радио, знате.”

Драгоје Лукић, Били су само деца (Јасеновац-гробница 19.432 девојчице и дечака), Музеј жртава геноцида, Београд, 2000.

Извор: Стање ствари ; Опрема: Јадовно 1941.

Везане вијести:

Јелена Ковачевић: Страдање | Јадовно 1941. – КУЛТУРА …

Јелена Ковачевић: Мрак из соколског дома | Јадовно 1941.

Раде Р. Лаловић: СТРАДАЊЕ КАО ИСТОРИЈСКА И ПОЕТСКА …

Александар Мирковић: Пасија по Јелени | Јадовно 1941 …

Дејан Булатовић: Страдање или Песме које трпе бол | Јадовно …

Погледајте: