У писму капетана Вука Н. Бећковића, командира Ровачког батаљона ЈВуО и оца златоустог Матије, које је 14. новембра 1941. упућено Штабу комуниста Комског одреда у Манастиру Морача стоји:
„Огријешили сте се о дужности Србина и Словена зашто бацате љагу на наше племе…
Самозвана комунистичка команда која убија најбоље синове нашева племена,
а остале назива издајицама и пријети да нас оружаном снагом за свој циљ
уређује, ми јој поручујемо: Наше стрпљење је достигло врхунац да ваши и
такви поступци изазивају братско крвопролиће за које једино ви сносите
одговорност пред српским народом и историјом. Прекините са таквим даљим
поступком јер нема данас ни племена ни организације која може и смије да
Ровачком батаљону кроји законе више но Ровчани другом племену, јер пре
њега стоји 800 брзометка које ће знати и умјети бранити част, понос и
животе племеника.
Обезбиједите и отворите Ровчанима пут и нормалан саобраћај са Колашином
јер таквог поступка нема нигдје у Црној Гори. Предње сматрајте као
опомену батаљона Ровачког.“
Капетан Вук Н. Бећковић
Садржај овог писма публикован је у књизи Драгана Радевића „Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-1945)“, стр.56, а оригинал се, према наводима аутора, чува у Државном архиву Црне Горе : ДАЦГ, АОП, 391/IV 2б/6(41)
Вук Бећковић је погинуо 1944. у Словенији.
Матија Бећковић – ОЧИНСТВО
Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.
И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства
и држи ме жедна без капи очинства
и не уклања с мене мотриоца.
Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју загрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.
Ако дух нема гроба, ни пепела,
о, дај мене мени, творче и праоче,
јер, ево, свако са свога распела
вапи: што си ме оставио, оче?
И хули као Влах са набикоца
зато да би га могли доубити,
и за смрт моли искорениоца,
а све речи су само једна: бити.
Приредио: Раде Црногорац
Извор: Слободна Херцеговина