Јавна трибина: Сјећања на 10. април 1941. године

Петак, 5. мај 2017. године у 20 часова

Културни центар Бански Двор, Бања Лука

ЈАВНА ТРИБИНА

Организатор: УГ „Савјест“ Бања Лука

Трибина се организује поводом

1. Сјећања на 10. април 1941 године, дана устоличења Независне Државе Хрватске у којој је обављано државно истребљивање Срба, Јевреја и Цигана до слома те Државе 1945. године.

2. (Под)сјећања на 72 годишњу нашу српску нечаст због несахрњивања више стотина хиљада убијених и затрпаних на знаним мјестима смакнућа у и око Јасеновца.

У свјетлу назначене теме у назначено вријеме и мјесту, ово Удружење покушаће иницијално и појмовно, макар присутнима на Трибини изнијети своје мишљење које извире и заснива се на једноставној чињеници да: навршило се 72 године од гашења Независне Државе Хрватске (која никад није потписала званично капитулацију) и Концентрационог (Сабирног) логора  Јасеновац у и око којег је данима и годинама од 1941. до 1945. утамањивано више стотина хиљада Срба који и данас у јамама, положајем и редослиједом како су маљевима у потиљак, ређе, јер било је теже, клани и куршумима докрајчивани, поубијани, падајући једни за другим и преко других чинећи гомиле  у стотинама у истој јами затрпавани истог дана, и прошло је 75 година, а они у остацима неиструлог од својих тијела леже

н   е   с   а   х   р   а   њ   е   н   и

у више стотина и данас јасно видљивих јама најсличнијих мало улегнутим гредицама огромних размјера ра(за)сутих хектарима и хектарима влажна и плавна тла уз обе стране ријеке Саве низводно од Јасеновца у данашњој Републици Хрватској, независној од истребљених, и Ентитету Република Српска БиХ, одсутна од примисли до честа презира и непријатељска става при помињању овог проблема и обичним људима а поготову носиоцима власти, да се у Градини (и Јасеновцу), прво морају сахранити на том мјесту поубијани и затрпани па тек онда градити споменик, којим Власти  себи у славу одавно и једино желе се закитити, и при том, као протеклих 75 година, дебело плаћајући подобне, извјештене и одабране за затамњивање и одгађање сазнања до заборава свих зала, која су се догађала Српском народу у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске од 1941 до 1945 године.

На трибини ће говорити:

1. Радован Пиљак, књижевник, аутор књиге „Јасеновац творница ужаса“, који ће казивати стихове

и своје поеме: „Град бијелих анђела“,

2. Душан Ј. Басташић, предсједник удружења „Јадовно 1941.“ из Бања Луке

Пред крај II свјетског рата, оно што власти Независне Државе Хрватске због обима захвата и расположива људства нису стигле и могле да униште и уклоне као доказе својих злочина, комунистичкој власти није се отело.

Тотално и темељно до последње цигле, затрт је Концентрациони (Сабирни) логор Јасеновац, да би био усађен велики бетонски цвијет као огледало и споменички симбол среће више стотина хиљада сабраних и убијених.

Србима као најбројнијем и најзаслужнијем народу за поновно створену Југославију одређена је и додјељена обавеза чувања братства и јединства као зјенице ока свог, и ту није било мјеста за страдање Српког народа у Независној Држави Хрватској.

Сва поратна брига наше браће Хрвата свела се на одмјерено и безрезервно подупирање своје и воље вође најдражег сина наших народа и народности, и они сачувани од одговорности, ојачани, и након његове смрти, настављају гдје су стали 1945. године.

Ми тражимо и очекујемо да се за учињено одговара, било кад, и Хрватском народу нека буде просто у њиховој, а никако на присвојеној земљи, отетој имовини и на костима оних које су знано утаманили, а које смо и  ми на нашу жалост и срамоту у свој својој сметености и поремећености, годинама након другог свјетског рата и умиру допустили да остану у јамама над којим су поубијани, не сахрањени, и ми данас не ријетко имамо застрашујућу ситуацију у којој се многи од нас одричемо се наших ближих предака који су скончали у НДХ.

Проблем лежи и међу нама и у нама и у чињеници да су многи, као наши учитељи управо на костима мученика живјели годинама и како видимо,  они се своје улоге, разумљиво, тешко одричу.

У књизи В.Казамировића „НДХ у светлу Немачких докумената и дневника Глеза Фон Хорстенау 1941-1944“ на страни 126, другог новембра 1942 године, забиљежено је:

„Кад сам, међутим, после неколико дана, због једног другог случаја, изишао на терен, могао сам да видим на главној жележничкој станици у Сиску како се крећу без неког реда, тамо и овамо, теретни вагони кроз чије су оковане прозоре провиривале данима неухрањене жене са децом. Све жртве дивног усташког режима.

Још се мој бес не беше сасвим ни стишао због Бјеловара, кад сам сазнао да су усташки злочинци из логора Јасеновац (место страве) упали у три села на Сави, која су пред крај године (1941.) прешла у католичку веру. На моју телефонску интервенцију поглавник је обећао да ће предузети одговарајуће мере.

Али, само два дана потом, јавио ми је мој хрватски пријатељ  да је дошло до новог напада на ова несрећна села. Решен на све, пожурио сам се до шефа државе и изјавио му да ћу лично да посетим тако страшно ми описани логор у Сиску, а осим тога и села на Сави. Захтевао сам да са мном пођу и усташки функционери. Павелић ми је доделио једног државног секретара (Шајића, пр.а) и свог крилног ађутанта – усташу (Лисака, пр.а).

Осим мене и њих, на путу су још кренули Мецгер, гарнизонски штабски лекар и неколико службеника немачког уреда за рад у Загребу.

У Сиску сам доживео већ описану сцену на железничкој станици. Лекара сам послао да погледа вагоне изблиза. Сам нисам пришао ниједном вагону.

После свега смо се упутили у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици.

Ужасна слика. Мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је постеља била хладни камен. Голи костури…Командант логора-дрипац. Игнорисао сам га. Својој усташкој пратњи сам рекао: ‘Кад човек ово види, он може само да пљуне…само да пљуне, моја господо!’

И најстрашније: у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако због моје ‘инспекције’, око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! Не треба заборавити да су концентрационе логоре пронашли Британци у Бурском рату. Али ова станишта грозе у Хрватској, под поглавником кога смо устоличили, врхунац су ужаса. Најгоре, међутим, треба да је у Јасеновцу, у који обичан смртник не сме ни да привири…

Предсједник Удружења

Саво Бојић