JASNA POPOVIĆ: MATEMATIKA GENOCIDA

Pre nekoliko godina zgrozila me je lekcija u sinovljevom udžbeniku za istoriju u kojoj je pisalo da je bilo ekstremno zabavno da vas kao malog dečaka otmu od roditelja i podvrgnu torturi koja će od vas kasnije stvoriti elitne ubice! Svog naroda, naravno!

Samo godinu pre toga, skromno, u jednom pasusu pisalo je da su Srbi došli na teritoriju današnjeg Kosova  odatle oterali, pazite sad – starosedeoce Albance! Dakle, starosedeoce koji će se na nacionalnoj mapi Evrope pojaviti tek 11 vekova kasnije. Te iste Albance, po našem (po biserima) poznatom autoru, Miahljčiću, porazio je još Car Dušan, a na Maričkoj bici, koja je, kao što znamo, skupo koštala srpsku državu, Srbi nisu ni učestvovali!

Ne!

Na Maričkoj bici Turcima su se suprotstavili Makedonci!

Ovi što ih je Tito „onarodovao“ zajedno sa muslimanima i Crnogorcima, oni su se 1371. godine borili na maričkom polju protiv osmanske vojske.

Ovakve lekcije postale su sve prisutnije u našim udžbenicima. Uz njih, sinhronim korakom marširaju izjave viđenih Srba o tome kako smo mi Srbi, svih ovih sedam decenija, od kraja Drugog svetskog rata, od kada je uništena NDH, preuveličavali broj srpskih žrtava u istoj. Kada kažem „viđeni ljudi“ mislim na položaje koje zauzimaju. U oba najvažnija slučaja govorimo o dadilji koja, ne samo da vam nesavesno čuva povereno dete, nego ga jednog dana prosto izgubi, a onda vas ubeđuje da niste nikada ni imali dete.

LEKCIJA PRVA: NAD SRBIMA SU U 20. VEKU POČINjENA TRI GENOCIDA

NDH je bila, verovatno, omiljeno mesto Nečastivog u tim godinama zla. Srbi su u njoj stradali neprekidno i na svakom koraku. Ne samo u Jasenovcu, o čijim se brojevima toliko brinu oni „viđeni ljudi“. Nego, da krenemo redom. Nad našim narodom su, samo u jednom veku, 20. počinjena tri genocida. To bi morala da bude prva lekcija u udžbenicima istorije koju izučavaju naša deca.

Kako je sve počelo? Na samom početku Velikog rata odabran je i označen kao meta Srbin. Besni gospodari rata raspisali su lov na Srbe. Za lov su se odmah prijavile komšije, rasrbljene i bezidentitetne, oduvek i zauvek besne na one čiji su preci stajali pravo pred silama straha i užasa. I oni drugi, oni koji se mole istom Bogu, ali ih čak ni On nije naučio Ljubavi. Lov na Srbe trajao je tih ratnih godina. Ubijani su civili, paljena njihova imovina, nastradala je trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije. Kako te brojke izgledaju današnjim stručnjacima za brojanje smrti?

ČIJE JE – AKO NIJE SRPSKO?

Posle tog rata, Srbi su oprostili „brojeve“, vešala, Albaniju, čekanje brodova, savezničku izdaju na proboju Solunskog fronta, neprijateljstvo onih koje su oslobađali i odrekli se SEBE, svoje slavne istorije, svog stradanja, jer, da bi nastalo Čudovište (čitaj Jugoslavija), morala je da nestane Božija tvorevina (čitaj Sveta Srbija, osvećena još na Kosovu, sa Lazarom). Čudovište je živelo i hranilo se srpskim nacionalnim identitetom, srpskom kultrom, pekrajajući je, gušeći u ljudima veru u Boga i našu Srpsku Pravoslavnu Crkvu, jer, ona nas je stvorila, ona nas je u turskom ropstvu održala, ona im je previše smetala.

I sada im smeta!

Jer, sve drugo što je srpsko proglasili su nečim što samo postoji u Srbiji. Tako vojska nije Srpska vojska već je Vojska Srbije, EPS nije Srpska elektroprivreda već je Elektroprivreda Srbije itd. Jedino je Srpska Pravoslavna Crkva i dalje srpska, i srpska će i ostati. A to boli Jugoslovene koji su sve drugo preimenovali. (Za mlađe čitaoce, Jugosloveni su oni što su spavali na klupama!).

Nakon perioda mira, u kome je jedino važno bilo izmisliti jugoslovenstvo, a kako drugačije nego potirući srpstvo, dolazi Drugi Veliki rat. Još veći od onog prvog. Jer, veće su mu ambicije, veći ga ludaci vode, veći su novčani ulozi, veći su naučni izumi, veća je otimačina kulturinih dela ali i njihovo uništavanje. U Srbijit je prvo bombardovana i do temelja uništena Narodna biblioteka sa preko 3.000 rukopisnih srednjevekovnih knjiga. Jer, to je bio samo nastavak tog procesa koji je trebalo da „jednom umiri te Srbe koji još Milošem žive.“ Time je trebalo uništiti im nacionalni ponos i sećanje na slavne dane srpske kraljevine i carevine.

SAMO JE U SRBIJI UBIJANO 100 CIVILA ZA JEDNOG NEMCA

U tom Drugom ratu Srbi su opet stradali od svih!

Okupator je, da bi ugušio otpor, da bi Fireru javio da „Srbi više nisu problem“, naredio da se strelja 100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika i 50 za ranjenog. To su radili Nemci, okupatori. Malo su im pomagali oni koji su još 20-ih godina kao jedan od svojih vodećih ideoloških ciljeva odredili uništenje srpskog nacionalnog identiteta.

Dakle, Nemci ubijaju Srbe i samo Srbe, jer samo u Srbiji partizani prave ta „herojska dela“ – ubijanje poštara, krađa konzervi u kojoj strada čuvar i sl.

Samo u Srbiji!

Iz nekog razloga to nisu radili u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji… Sad, ja neću da prejudiciram da tamo nije bilo partizana, jer eno se sad ubiše ini istoričari da dokažu da ih je samo tamo bilo, da su tamo i nastali, a da su u srbiji prosto uvek živeli samo „četnici“.

Stavih ovde četnike pod navodnike, jer četnik nije pogrdno ime za Srbe, kako se to kod zlih komšija odomaćilo. Četnik je vojnik, pripadnik elitnih jedinica. Četnik je vojvoda Vuk Popović, četnik je vojvoda Đujić, četnik je major Pavle Đurišić, četnik je pukovnik Dragoljub Mihajlović, prvi zvanični gerilac Evrope od kada su nemački nacisti, u svom maršu ka večitom arhineprijatelju Zapada, Rusiji, ušetali u Poljsku. Oni su kasnije nastavili da šetaju, negde je bilo otpora, negde ne, ali nigde kao u maloj Srbiji.

Pitanje je da li je Srbiji  trebao taj, takav otpor – onj koji je MI5 dogovorio sa Titom i drugarima, ili bi profesionalni vojni otpor pod rukovodstvom pukovnika Mihajlovića bio adekvatniji. Ali, da se vratimo originalnoj temi.

NEDIĆ JE HTIO DA SAČUVA SRBE

Kada je počeo Drugi Veliki rat, u Srbiji je uspostavljena Vlada narodnog spasa. Njen predsednik bio je Milan Nedić. Onog dana kada je u njegovu kancelariju prvi put ušao okupacioni komandant grada, Nedić je znao da će za istoriju i one koji je pišu, on biti samo još jedan Branković. Nedić se žrtvovao svesno.

Ali, zašto?

Zbog kratkotrajnih privilegija u toku okupacije?

Ne!

Zbog toga je Koko Šanel imala nemačkog oficira za ljubavnika!

Nedić se žrtvovao zbog leševa koji su Savom dolazili iz Pakla na Zemlji – NDH, zbog „herojskih“ diverzija komunista koje su skupo koštale srpski živalj.

Nedić je imao samo jedan cilj – da sačuva što više Srba, za neku buduću slobodnu Srbiju.

UBICE – RATNI PROFITERI

Lov na Srbe tamo nije bio samo dozvoljen, već poželjan, a bogami i isplativ!

Jer, čak i obični seljaci bi prosto ušli kod komšije Srbina i uzeli plug, naćve, sekiru, korito, kravu, konja, možda bi i ubili komšiju, ako bi se, ne daj Bože, usudio da brani svoju imovinu. Jer, za smrt Srbina nije se odgovaralo!

To su bili obični ljudi, alavi na tuđe, bez ljudskih kvaliteta. Ustaše su nešto drugo. Njihova ubijanja su ritualna i temeljna. Za njima ne ostaje ništa. Ni konj, ni pas, ni beba, nju prikucaju za drvo ili bace u vazduh pa dočekaju na bajonet, ni bebina majka, njoj se odrežu grudi kojima je hranila Srpče čiju je užasnu smrt morala da gleda, a onda se ostavi tako da umire, da moli Boga da je uzme, da više ne vidi, da ne oseća.

Ali Srba je bilo toliko mnogo u toj NDH!

Baš mnogo!

Mnogo više nego što sada priznaju „viđeni Srbi“ koji se bave prebrojavanjem mrtvih Srba, pardon, umanjivanjem njihovog broja!

Dakle, kada im dosade i umore ih iživljavanja, ustaše Srbe vode u crkvu, Srpsku Pravoslavnu. Neko bi mogao da se ponada da će u njoj čuti glas Spasitelja, onog istog pred čijim se mukama i oni krštavaju, ali ne! Ustaše Srbe vode u crkvu i tamo, u mraku, krštavaju ih ponovo, kamama. Krv izlazi iz svetinje, na svetlost, pod Nebo, a onda svetinja gori. U njoj živi i mrtvi gore. Jer su Srbi. Bili. Čitava sela!

Kako se zove broj koji označava kraj?

Kada se pobije sve do deteta u kolevci, i ne ostane niko da pod tim toponimom sagradi kuću, podigne crkvu?

Kako se to matematički obeležava?

Da li su ti ljudi spaljeni tamo gde su kršteni i gde su se venčali, postojali ikada?

Jer, kažu ovi što danas broje – ako nema leša, nema ni žrtve!

Dakle, nisu nikada postojali spaljeni, rasporeni pa u Savu bačeni, u jame bačeni…

Neke od tih jama otkrila je 1965. grupa antropologa predvođena akademikom Srboljubom Živanovićem, koji je tako ponosno živeo svoje ime. Ali, Tito je naredio – dosta je! Videli ste u tim jamama razbijene dečije lobanje?! Pa kako to da uklopimo u bratstvo-jedinstvo? Dakle – ne može! Niste videli! Zatvaraj! Betoniraj!

Nikada se nije saznalo koliko je ljudi i kojih starosnih kategorija pobacano u sve te bezdane širom Đavolove tvorevine NDH. I sada ti mučenici za moderne brojače smrti ne postoje!

Nema leša!

Nisu na spisku!

Bog jedini zna koliko ih je tako umrlo na dnu jame, u mukama, na dnu reke, u pećinama, na kućnim pragovima, pa zapaljeno, obešeno na šljivu koja je zasađena kada se on rodio, pa zapaljeno!

Crkve su spaljivane iz mržnje, iz ritualnih razloga (da bi „sveti Alojzije“ javio glavnom izvoru zla), ali i zbog matičnih knjiga, zbog zatiranja tragova o postojanju Srba na tom prostoru, baš kao što se danas radi na Kosovu. Jer, tih ljudi sada nema ni u prošlosti. Nisu ni bili. I groblja su preorana. Koga briga za prazna sela? Koga briga za izveštaje Marije Terezije o tome KO  su ljudi koji u Krajini zadržavaju Turke i zato dobijaju privilegije? Njih prosto nema i nikada ih nije bilo!

JASENOVAC

Fabrika smrti kakvu svet nikad pre ni posle postojanja ovog Zla nije video. Da, postojao je Aušvic, Dahau… ali, kako reče Gideon Grajf, ono što odvaja Jasenovac od ovih drugih logora smrti, su načini na koje su ljudi ubijani. Beskrajna maštovitost i uživanje u mučenju drugih ljudi, jer su Srbi, makar to bila i sasvim mala deca.

Jasenovac je, pre nego je postao simbol zla, bio obično selo. Srpsko selo. Selo čiji su stanovnici pobijeni, imovina uništena i onda dovedena prva grupa mučenika da sami naprave svoje buduće mučilište.

ZAPIS ZEMALjSKE KOMISIJE

Po odluci ustaških vlasti u Jasenovac se moglo otići na „ne manje od 3 meseca i ne više od 3 godine“. U knjižici koju je objavila Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača doslovno piše: Ljudi koji su osuđivani na manje od 3 godine, uglavnom su umirali od teškog rada, gladi, hladnoće (ili prosto voljom nekog ustaše), retko ko od njih je bio zaista oslobođen. A i kada bi se to dogodilo, oni bi kasnije umirali od posledica neljudskih uslova života u Jasenovcu. Ovi drugi, osuđeni na 3 godine, bili su zapravo osuđeni na momentalno uništenje! Na smrt! A ko su bili zatočenici Jasenovca? Srbi iz svih krajeva NDH, Jevreji, Romi i nepodobni Hrvati. Šta mislite, koga je bilo najviše?

Napominjem, knjiga koja mi je poslužila kao izvor informacija nastala je neposredno posle rata. Informacije su članovima Zemaljske komisije pružili preživeli zatvorenici, kao i neki od zarobljenih ustaša. Sami članovi Komisije bili su u stanju teškog mentalnog i emotivnog šoka od užasa koji se pred njima šepurio, kao da je došao direktno iz Pakla.

Maljevi, srbosjeci, leševi sa razmrskanim lobanjama, leševi sa rasporenim utrobama, ostaci građevina, posebno „Granika“ i „Gradine“ koji su imali ekskluzivnu namenu – služili su za ritualnu likvidaciju logoraša, i to tako što  im se ruke vežu na leđa sa nečim metalnim i prosto gurnu u reku, udare maljem po glavi i opet u reku, i onaj najbolesniji način koji tako jako vrišti protiv ovih koji danas kažu – nema leša, nema žrtve – mučeniku se raspori stomak i tako, možda još živog, gurnu ga u reku. Zašto? Zato što telo ispunjeno vodom ima mnogo manje mogućnosti da ispliva na površinu.

NA KOM SU SPISKU LEŠEVI IZ SAVE…

Da, volele su ustaše i da šalju Srbe za Srbiju tako što će ih mrtve Sava doneti do Beograda, ali ne sve. Samo Bog zna koliko je njih potonula na dno reke rasporenog stomaka. U Jasenovcu se umiralo svakodnevno. Od gladi, od iscrpljenosti, od hladnoće, od nečistoće, od zaraza, od bilo koje bolesti, koju ustaše nisu želele da leče na tim nepoželjnim bićima. Bolesne su iz „ambulante“ noću odvodili na „Granik“ i bacali u Savu, da zauvek ozdrave.

U ovoj knjizi nalazi se veliki broj svedočenja, navedena su imena ljudi koji su izjave dali, dakle, sve je uredno. Ta svedočenja uglavnom se odnose na užase i sadistička iživljavanja ustaša nad žrtvama ali, pominju i brojeve. Tako svedok Berger Egon kaže: „Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar, od mjeseca decembra 1941. i znam da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno 200 do 300 žrtava“.

…SPALjENI U KREMATORIJUMU?

Po uzoru na svoje nacističke idole, ustaše su u Jasenovcu konstruisali i krematorijum. Njegov konstruktor bio je inženjer Picili, te se u svedočenjima preživelih pominje kao „Picilijeva peć“. Picili je nakon izgradnje krematorijuma naredio da se pobiju svi oni koji su u njegovoj gradnji učestvovali. Peć je svakodnevno gutala živote od februara 1942. do maja iste godine, kada su je ustaše srušile iz nepoznatih razloga. Uništena je tako da od nje nije ostalo ni traga.

Po rečima svedoka, u aprilu 1945; kada su videli da se kraj bliži, ustaše su organizovale iskopavanje mrtvih i nedeljama ih spaljivali na lomači. Ti se, dakle, spaljeni mučenici danas smatraju nepostojećim. Iz sadašnje perspektive, znajući sa kakvim zlom smo u sukobu već vekovima, ne bi me čudilo da im je od strane budućih „oslobodioca“ dojavljeno da ovaj posao obave. To su isti oni oslobodioci koji su betonom zasuli jame u koje su pobacana čitava srpska sela!

ZAŠTO MEĐU JEVREJIMA NEMA NIJEDNOG KOJI BI OSPORIO 1,2 MILIONA NEPOPISANIH IMENA ŽRTAVA?

Njihovi današnji ideološki naslednici tvrde – nema leša, kostiju, ostataka – nema ni žrtve. Ovde ću „upasti“ sa jednim podatkom, kao Pilat u Vjeruju: Tokom sedam decenija duge potrage, najuporniji tragači, najpriznatije žrtve, vlasnici najbolje službe na svetu, Jevreji, identifikovali su i bez sumnje utvrdili broj od 4,8 miliona žrtava Holokausta. Zvaničan broj ubijenih Jevreja je 6 miliona. Da li je iko ikada igde izgovorio da je taj broj preuveličan? Da li postoje ostaci svih tih žrtava? Eto, neka mi oprosti Pontije Pilat moradoh ovo da pitam.

Pilat je svoje ruke oprao. Luburiću to na pamet nije padalo. On je hrlio da ih što više okrvavi, da dokaže ono čime se pijan hvalio – da su ustaše u Jasenovcu poklala više ljudi nego Osmansko carstvo za sve vreme boravka u Evropi.

Jasenovac se neprekidno „punio“ i „praznio“. Kako danas tumače brojači žrtava, kuda su odlazili logoraši koji su postali višak, jer su stigli novi? Oni koji su ovaj užas preživeli, dakle krunski svedoci dešavanja u logoru, pretpostavili su i sa time se ova prva komisija osnovana da utvrdi broj ubijenih u Jasenovcu složila, broj od 600.000 ljudi! Ipak, naglašava se da je broj preživelih bio minimalan, kao i da su se masovna pogubljenja dešavala uglavnom noću, pa ti mučenici nisu imali saznanje o svemu tome. Dalje, logor Jasenovac oslobodioci nisu oslobađali. Naprotiv, saveznici su ga bombardovali! Za to vreme, ustaše su se trudile da pobiju što više logoraša, da ostane što manje svedoka. Ne, nema njihovih ostataka, ustaše su ih spalile, nahranile njima ribe. Ali nema ni srpskih sela. Nema ni 6 miliona imena žrtava Holokausta. Ali isto tako nema niti jednog Jevrejina koji bi taj broj osporio!

A Srbi…

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA

Vezane vijesti: