Јасеновачки синдром: ћутање о канонизацији Степинца

Геноцид у Јасеновцу jе био чудовиштан али ниjе био безуман. Иза њега су стаjали државни систем, индустриjска организованост и политички план.

Углавном се сматра да jе планирани циљ био демографски: свести броj Срба на минимум. Усташки идеолог Миле Будак говорио jе да трећину Срба треба побити, трећину протерати и трећину претопити у Хрвате покрштавањем у католичку веру.

Али постоjао jе и jедан другачиjи циљ, идеолошки: наметнути усташки поглед на свет. Управо таj циљ обjашњава зверску свирепост злочина. Што ужасниjи покољ, то упечатљивиjа порука да су Срби немоћни а Хрвати свемоћни. Геноцид ниjе служио само за промену броjа, већ и свести Срба.

Први циљ можда jош увек ниjе остварен у потпуности, jер jе у Хрватскоj и након наставка геноцида 1991-1995 преостало нешто више од 4 посто Срба, у неким областима и преко трећине становништва.  Фрањо Туђман jе наводно прихватљиви минимум Срба процењивао на 3 до 6 посто.

Други део плана jе спроведен са толиким успехом да резултат заслужуjе посебно име, као што jе саосећање талаца са отмичарима названо Стокхолмски синдром по пљачки банке у том граду. Јасеновачки синдром jе поjава да злочинци наметну своj поглед на свет своjим жртвама и широj jавности. Усташе су то успеле да ураде са наjвећим злочином, геноцидом. Јасеновац jе затворен након четири године, Јасеновачки синдром траjе већ седам децениjа.

Усташку мржњу према Србима прихватили су многи Срби, многи Хрвати и део међународне заjеднице. Усваjање мржње од злочинца, њено поунутрашњење у самомржњу, примећено jе и код жртава силовања и код припадника других прогоњених група, Јевреjа и Афроамериканаца. Недавне хаjке против српског писма покретане су истовремено у Хрватскоj и у Србиjи.

Остварење усташких планова jе прихваћено, па и поздрављено у међународноj jавности. Суђење за наjвеће етничко чишћење 1991-1995 у Операциjи Олуjа окончано jе ослобађаjућим пресудама. Хашки судиjа Молото jе чак саветовао Србима да, пошто их Хрвати не желе, ”просто оду у Србиjу”.

Усташтво се у Хрватскоj велича у наjмасовниjим промоциjама фашизма на планети, у коjима десетине хиљада кличу усташки поздрав ”За дом спремни”, као у доба Хитлера и Павелића. Европска униjа ћути на ове и друге антисрпске инциденте у своjоj чланици.

Завера ћутања чини основу Јасеновачког синдрома, и наjпре jе наметнута жртвама.Док су Јевреjи и Јермени око геноцида изградили снажну културу сећања, код Срба jе злочин децениjама прећуткиван а жртве заборављане. Споменик у Јасеновцу jе саграђен тек 1966, а на свечаном отварању хрватски челник jе одбрусио српском: ”Много вас jе остало, да знаш!” У спомен подручjу до данас нису завршена темељна истраживања, нити jе припремљена озбиљна поставка. У читавоj Србиjи jош увек нема ни трга ни споменика ни сталне изложбе посвећене jасеновачким жртвама. Мемориjални центар жртвама геноцида не постоjи.

Ћуте чак и Јевреjи, српски састрадалници. Када су почетком деведесетих питали Симона Визентала зашто не проговори у одбрану Срба, човек коjи jе можда и пресудио да се Јасеновачки синдром не деси његовом народу приjатељски jе упозорио: ви Срби нисте разуман народ.

У то време српска елита оличена у Добрици Ћосићу и патриjарху Павлу говорила jе ”За Србе ће се борити истина”. Требало jе да послушаjу Визентала. Истина ће се борити за нас, али неће уместо нас. Јевреjска заjедница, Европска униjа и други савезници неће говорити док ми ћутимо. То заиста ниjе разумно.

Пасивност jе такође део Јасеновачког синдрома. Србин моделован по усташкоj вољи мора да ћути, себе осуђуjе, неприjатеља правда и ништа не предузима. То стање духа наjбоље представља она старица коjа jе чудом преживела бацање у jаму, и дан данас о томе сведочи крадомице и шапатом, гледаjући преко рамена. Срби бачени у jаме су жртве геноцида. Срби научени да сами траже jаму у коjу би се сакрили су жртве Јасеновачког синдрома.

Управо ових дана Јасеновачки синдром се опет показуjе поводом наjновиjег скандала, наjаве да ће Алоjзиjе Степинац, надбискуп коjи jе благословио ”Католичку државу” НДХ и хвалио се покрштавањем четврт милиона Срба, бити проглашен за свеца. Српске и светске установе опет ћуте.

Имамо прилику да након седам децениjа прекинемо ћутање, спречимо нови заборав жртава, ново прање злочинаца, и ново међународно признање геноциду.

Ватикан jе такође жртва Јасеновачког синдрома, коjи римокатоличким хришћанима децениjама намеће саосећање са усташким сатанизмом. Ово jе прилика да Папа Фрања уради оно што Степинац ниjе, и осуди усташки режим и геноцид у НДХ.

У име нове генерациjе ми одбиjамо Јасеновачки синдром. Одбиjамо да будемо саучесници у наставку геноцида. Борићемо се и победити!

Захтевамо:

• Од Светог Синода СПЦ и Владе Србиjе да упуте протестне ноте Ватикану.
• Од Светог Синода СПЦ да покрене инициjативу да сестринске Православне цркве упуте протестне ноте Ватикану.
• Од Владе Републике Србиjе да покрене инициjативу да Европска униjа, Република Хрватска и Република Српска упуте протестне ноте Ватикану.
• Од председника Србиjе Томислава Николића, Патриjарха српског Господина Иринеjа, надбискупа београдског монсињора Станислава Хочевара, главног рабина у Србиjи Исака Асиjела, директора центра Симон Визентал Ефраима Зурофа, jевреjских, хришћанских и антифашистичких удружења из читавог света, да се придруже протесту и учине све што jе у њиховоj моћи да Ватикан престане да игнорише усташки геноцид.
• Од Светог Синода СПЦ и Владе Србиjе да у случаjу проглашења Степинца за свеца прекину дипломатске односе са Ватиканом.
• Од грађана да подрже оваj захтев потписивањем петициjе

Андреj Фаjгељ