Вељко Ђурић Мишинa: Над Србима је извршен геноцид

Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника “Гласа Холмиjе“ са проф. др Вељком Ђурићем Мишином, в.д. директора Музеjа жртава геноцида из Београда, коjи се врло радо одазвао да говори за “Глас Холмиjе“ и да нас информише о раду Музеjа жртава геноцида, држећи се гесла:“ НАД СРБИМА ЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД“

Проф. др Вељко Ђурић Мишинa

Проф. др Вељко Ђурић Мишинa, рођен jе 8. jануара 1953. године у мjесту Косоре, Сињ, Хрватска. У родном мjесту завршио jе седам разреда основне школе, у Београду осми разред, гимназиjу и студиjе историjских наука на Филозофском факултету. Докторат „Српска православна црква 1941-1945. године“ одбранио на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Радио у Историjском музеjу Србиjе као кустос-историчар (1981-1997), потом на Филозофском факултету Универзитета у Приштини као предавач, наjпре у звању доцента, потом ванредног професора, на предмету Историjа Југославиjе (1997-2005), у Институту за српску културу у Лепосавићу као директор и руководилац научноистраживачког проjекта (2005-2008), као директор у Европскоj вишоj школи за спортско новинарство у Београду (2008-2009). Одлуком Владе Републике Србиjе од 23. jуна 2013. године, именован за вршиоца дужности директора Музеjа жртава геноцида.

КИКОВИЋ: Када jе основан Музеj жртава геноцида и шта су циљеви и задаци ове већ афирмисане српске институциjе?

МИШИНА: Музеj жртава геноцида основан jе Законом о оснивању Музеjа жртава геноцида („Службени гласник Републике Србиjе“ бр. 49/92. од 16. jула 1992. године) „ради траjног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенциjе о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ и даље: „Музеj се бави прикупљањем, обрадом и коришћењем података о геноциду над Јевреjима, Ромима и припадницима других народа и националних мањина“, а почео jе институционално да функционише од jануара 1995. године. Музеj жртава геноцида jе регистрован са седиштем у Крагуjевцу, мада се целокупна делатност одвиjа у Београду, где се налазе и радни простори (шест просториjа површине око 150 квадратних метара) организационе jединице (Документациони центар) Музеjа на Тргу Николе Пашића бр. 11/III. Задаци Музеjа су веома комплексни и укључуjу: прикупљање, обраду и чување података о поjединачним и групним жртвама злочина геноцида и другим чињеницама као што су принудно расељавање, узимање талаца, одвођење у логор, принудни рад, пљачка имовине, употреба недозвољених средстава у борби, уништавање и пљачка културно-историjских споменика и добара; прикупљање, обрада и чување грађе о злочинима геноцида, извршиоцима тих злочина, спасиоцима жртава тих злочина, утврђивање и обележавање места страдања жртава, обезбеђивање коришћења културно-историjске грађе и сазнања у културне, образовне, васпитне и информативне сврхе, сарадња са сродним институциjама у земљи и иностранству, организациjа стручних и научних скупова посвећених сећању на злочине геноцида. Током протеклих 20 година, наjзначаjниjи проjекти односе се на ревизиjу Пописа „Жртве рата 1941-1945.“ из 1964. године, коjом се поименично утврђуjу жртву Другог светског рата са пуном идентификациjом, без обзира на националну, верску, етничку, идеолошку и воjно-формациjску припадност. Други проjекат обухвата проучавање злочина геноцида у оружаним сукобима на просторима комунистичке Југославиjе (оружани сукоби 1991-1995., НАТО агресиjа на Савезну Републику Југославиjу и сукоби на Косову и Метохиjи 1999).

Музеj има неколико фондова („Жртве рата 1941-1945.“, грађа о ратним сукобима од 1991. године, Међународни суд правде, Међународни кривични трибунал за бившу Југославиjу у Хагу), неколико легата, Збирку предмета, Збирку уметничких дела, Збирку документарних фотографиjа, Мултимедиjалну збирку (Видеотека, Аудиотека, Дигитални записи, Микрофилмови, Филмови, Мапе) и Помоћне збирке и фондови (Фонд копиjа архивске грађе, Фонд записа са интернета, Фонд копиjа дигиталних записа, Библиотека, Хемеротека).

Музеj jе био организатор или саорганизатор више изложби, обjављено jе више од тридесетак књига, а кустоси су обjавили неколико десетина прилога у стручноj литератури у Србиjи и иностранству.

Музеj jе такође био организатор и саорганизатор научних скупова (Београд, Њуjорк, Бања Лука, Јерусалим), а кустоси су учествовали на више запажених научних скупова. У реализациjи проjеката сарађуjе се и размењуjу искуства са музеjима, институциjама и поjединцима како у земљи тако и у земљама у окружењу и свету: Yad Vashem у Јерусалиму, Музеjом холокауста у Вашингтону, Визенталовим центром у Јерусалиму, SHOAH центром у Лос Анђелесу, Dokumentationsarchiv des Österreichischen Wiederstandes из Беча, Документационим центром за прикупљање грађе о ратним сукобима 1991-1995. из Бање Луке, Документационим центром „Веритас“ из Београда и Бање Луке, Музеjом Републике Српске из Бање Луке, Хрватским институтом за повиjест из Загреба итд.

КИКОВИЋ: Шта jе до сада урађено на пописивању жртава геноцида од турског геноцида до НАТО геноцида над Србима? Колики jе броj жртава од „данка у крви“ до НАТО агресиjе на Србиjу и Црну Гору? Геноцид над Србима од стране Бугара у Првом и од стране Хрвата, Албанаца и муслимана у Другом свjетском рату. Колике су у овим злочинима жртве?

МИШИНА: Законом о оснивању Музеjа жртава геноцида наглашено jе да ће се првенствено истраживати Други светски рат. За протеклих двадесетак година схватило се да се таj оквир треба проширити на цео 20. век тим пре што jе Други светски рат нека врста наставка Првог. У том контексту Музеj jе током прошле године дао своj скромни допринос у обележавању 100-годишњице Првог светског рата приређуjући тематске изложбе на отвореном простору на Калемегдану.

Краjем 2013. иницирали смо састанак тридесетак представника разних институциjа из Србиjе и Српске у намери да се разговара о проjекту пописа жртава коjе jе поднео српски народ у 20 веку. Начелно смо договорили да се то ради по два принципа: временском и териториjалном. По првом принципу, рад ће бити подељен у три сегмента: Балкански ратови, Први светски рат 1912-1918, Други светски рат 1939-1945. и Распад Југославиjе 1991-1999. По другом принципу, свака институциjа, државна или невладина организациjа, покриваће „своjу“ одређену териториjу. Резултети тих радова достављаће се Музеjу жртава геноцида, коjи ће све то обрађивати са Заводом за статистику.

Да би таj посао могао да почне, сматрам да Скупштине Србиjе и Српске треба да донесу Закон о попису жртава, jер ће тек тада планирани посао бити озбиљно рађен. Уосталом, то jе наш немерљиви дуг према прецима!

Познато jе да Воjни архив у Београду увелико ради на стварању базе података о жртвама воjника Краљевине Србиjе 1912-1918. и да су сакупили око 180.000 имена са одређеним персоналним подацима.

До сада jе обjављено неколико наслова са списковима страдалих. То jе урађено за злочине у Крагуjевцу и Краљеву 1941. , за Логор у Нишу 1941-1944., за Бањички логор у Београду 1941-1944. Обjављено jе много чињеница о локалним страдањима, на пример о селу Велика 1944. о стрељањима у Кочевском рогу 1945… Али, све jе то мало, осим осталог, и зато што политичка власт ниjе дозвољавала да се то системски ради већ трудом поjединаца без познавања методолошких правила.

КИКОВИЋ: Шта су будући планови Музеjа жртава геноцида?

МИШИНА: Поводом 15-годишњице агресиjе на СР Југославиjу приредили смо тематску изложбу у коjоj смо показали континуитет бомбардовања од 1914., 1941., 1944., 1994-1995. године. Изложба jе приказана у Угљевику, Биjељини, Подгорици, Пљевљима, Херцег Новом, Требињу, Гацком, Фочи… Желимо да jе прикажемо у jош десетак места у Српскоj. Поводом 70-година од нестанка концентрационог логора Јасеновац и окончања Другог светског рата припремамо међународни округли сто, зборник радова и документарни филм. Укључићемо се у обележавање 20 година од пада Српске Краjине и Деjтонског мира. Покушавамо да о нашоj делатности упознамо ширу jавност у Црноj Гори и тамо пронађемо партнере… И даље ћемо бити отворени сваком добронамернику коjи затражи помоћ од нас а односи се на нашу делатност…

КИКОВИЋ: Какво jе Ваше мишљење о „Гласу Холмиjе“?

МИШИНА: Све што доприноси озбиљниjим напорима очувања српског културног, духовног, историjског и националног идентитета на балканским просторима треба подржати. Како jе „Глас Холмиjе“ jедно од таквих гласила, треба га помоћи jер се тако чува од заборава наше културно наслеђе, предаjе се будућим нараштаjима свог српског народа, и такво треба и да остане.

КИКОВИЋ: Шта можете да поручите нашим читаоцима?

МИШИНА: Останите на путу предака, оно што сте од њих наследили предаjте достоjанствено своjим потомцима. Исправљаjте грешке, не поводите се лакомим обећањима и завођењу, враћаjте заблуделе са погрешне стране. Подсетите се текстова Милета Медића о завештању Стефана Немање односно светог Симеона Мироточивог, о роду, jезику, будућности. С времена на време подсетите се воjводе Васа, Милоша Обилића, Марка Миљанова, Гаврила Принципа, прочитаjте Српску библиjу „Горски виjенац“ али и текстове Бранислава Нушића!

(Српска историjа, 26. 1. 2015)

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Попис српских жртава …