Jasenovac logor broj I

Prvi zatočenici koji su iz Gospića stigli, prispeli su u Jasenovac 21. avgusta 1941. godine. Bilo ih je oko 1.200 i upućeni su jedni u selo Krapje na 12 km od Jasenovca, a drugi severno od Jasenovca prema Novskoj u šumu. Posle nekoliko dana došao je iz Gospića i drugi transport zatočenika od 800 Srba i Jevreja, koji su prvobitno bili smešteni posle Gospića u logor Jatrebarsko. I svi zatočenici upućeni su jednim delom u selo Krapje, a drugim delom u šumu severno od Jasenovca. Tako je nastao logor u Krapju i logor u šumi. Tako su nastali logor Jasenovac br. I i logor Jasenovac br. II.

Logor kraj sela Krapje bio je «u osnivanju» i kada su zatočenici prispeli nije bilo ničega, pa ni ograđenog prostora.

Zatočenici su naterani odmah da na ledinama kraj sela ograđuju izvestan prostor bodljikavom žicom i na taj način je nastao logor, koji je dobio službeni naziv «Jasenovac, logor br. I».

Ustaše su još od ranije na tome prostoru dale sagraditi tri barake i nameravale su da tu otvore logor, ali ih je italijanska okupacija Primorja i Gospića iznenadila i zatočenici su našli te barake bez krova i bez poda tek polupodignute. U te tako otvorene barake smešteni su zatočenici u vodu, mulj i blato, a o bilo kakvim higijenskim prilikama nije se moglo uopšte govoriti. Umivanja i pranja nije bilo, a zemlja i mulj iz dana u dan sve se više mešala sa ljudskim izmetom. Pokraj već strašnog, kaljavog i blatnog stanja pojavljivao se smrad u sve većem obimu. Neobrijani, kaljavi, izgladneli i izmoždeni zatočenici punili su se iz dana u dan sve većim brojem vašiju i drugim parazitima i pomor u ovakvim teškim prilikama rastao je iz dana u dan. Svi stariji zatočenici kao i oni sa ranijim hroničnim bolestima prvi su umirali i nestajali. Jer, pokraj slabe ishrane, loših higijenskih uslova, dolazilo je na red i svakodnevno trčanje, obavezan rad na gradnji nasipa i na krčenju šuma. Od baraka do određenih mesta za rad zatočenici su morali trčati od 5 do 8 km. Kada se stiglo na mesto određeno za rad, moralo se raditi neumorno bez zastoja, bez odmora, po svakom vremenu i nevremenu: svaki dan, nedeljom i praznikom. Rad je prestao večerom kada bi već pao mrak i posle tako napornog rada zatočenici su morali trčati svojih 5 do 8 km natrag u barake. U barakama, u smradu, u kaljavom i zagađenom paklu nabijeni jedan uz drugoga kao ovce u toru provodili su zatočenici noć i u prvo svitanje postrojavani ponovo pred barake i ponovo trkom od 5 do 8 km stizali da nastave jučerašnji rad. Rad se nastavljao bez prekida, bez odmora u podvodnom terenu na jesenjim kišama i susnežicama sa primitivnim alatima. Dok bi zatočenici na jednom kraju uspeli da podignu nešto nasipa, nadošla rečica Strug i stalne kiše sa podzemnom vodom, rušila je i provaljivala mokru zemlju ugrađenu u nasip. Na ta mesta gde je voda provaljivala, ustaše su u nasip ubacivale mase zatočenika u hladnu jesenju vodu i blato da golim rukama i blatom zatrpavaju provaljena mesta na nasipu. Drugi su lopatama dodavali isečene komade livade sa zemljom i nemoćni ljudi naterivani su kundakom i nožem da se protiv elementarne provale vode bore. Mnogi su ostajali zatrpani u nasipu izmešani i zamuljeni u blatu, poubijani iz pušaka i preklani ustaškim noževima da svojim telima zaustave dalje prodiranje vode, ali sve je bilo uzalud. Neprestane kiše i snegovi činili su svoje i nasip se nije održao. To valda ustašama i nije bio cilj, nego je cilj bio masovno uništavanje i istrebljenje našeg naroda. A taj su cilj ustaše u gradnji nasipa zaista postigle i ostvarile.

Rad na nasipu, ili bolje reći ubijanje i sahranjivanje zatočenika u mulju i blatu kraj Struga trajao je danima. Danima je povorka zatočenika trčala na rad i danima je opet trčala sa rada i postepeno su se tako ljudski organizmi trošili i malaksavali da jednoga dana nestanu ili ubijani i zamuljeni u nasipu, ili na krvavoj stazi od baraka do nasipa. Pokraj ovako zverski smišljenog načina za masovno ubijanje zatočenika dolazi i drugi isto tako zverska metoda za ubijanje zatočenika. To je ishrana zatočenika.

Vode i hrane, kako u logoru za vreme noćišta, tako i na radovima na nasipu i na seči šume, skoro da nije ni bilo. Postojala je doduše česma odakle se uzimala voda za piće, ali ta je česma postojala samo zato da još više muči i mrcvari zatočenike. Voda je bila zabranjena zatočenicima i česma je samo parila oči i izazivala još veći osećaj žeđi i umnožavala zatočeničke patnje. Pojavile su se neminovne strašne bolesti, vrućica sa neizdrživim visokim temperaturama. Kap vode izgledao je pojedincu da će mu doneti spasenje, olakšati bolove i ugasiti strašnu žeđ. U podsvesti su jadnici potegli na česmu da se vodom okrepe i bili su smesta od ustaša već pri pokušaju premlaćeni i ubijani. Zatočenici su pili kišu iz bara, no ako bi i pri tome bili primećeni, smatrano je da sabotiraju na poslu i na mah bi bili ubijani iz pušaka. Događalo se to da su ljudi okruženi vodom iz Struga, kišom i snegom iz oblaka i izdanima podvodnog terena – promočeni do kostiju i upropašćeni od silne vode sa svih strana – ostajali žedni, umirali žedni vapijući za kapima vode.

Zatočenicima je davano malo vode: jedanput dnevno za piće, a u raskvašenom podvodnom terenu ostala im je slobodna samo zagađena voda izmešana sa ljudskim izmetom na noćištu u barakama.

Povodom ishrane stanje je bilo isto tako očajno i strašno. Na dan svaki je zatočenik dobijao po tri kuvana krompira u ljusci, a kukuruzni hleb se davao neredovno. Kada su zatočenici dobijali hleb, onda je to bilo peti, šesti dan i deljeno je jedan kg kukuruznog hleba na 20 ljudi. Kasnije je krompir zamenjen sa nešto kuvanog kupusa u vodi bez masti i bez soli. Taj čorbuljak imao je jedino dobro svojstvo to što je u jesenjim i hladnim danima davan zatočenicima u toplom stanju. Ovakav način ishrane sam po sebi predstavlja bez svega ostalog, (dakle bez smišljenog ubijanja u preteškim i nemogućim terenskim radovima, bez ubijanja puškom ili klanja nožem) –jedan masovni zločin.

Da su zatočenici ostavljeni da ne rade ništa, da samo leže i sede u toplim sobama – morali bi neko ranije, a neko kasnije umreti od gladi i žeđi. Nijedan čovečiji organizam ne bi mogao izdržati više od 2 godine.

No, zatočenici logora Jasenovac I u Krapju nisu ni mogli to vreme dočekati, jer je dana 24. decembra 1941. godine logor broj I likvidiran.

Pokraj masovnog zločina, koje su ustaše na opisani način činile nad zatočenicima ubijajući ih na radovima oko nasipa i na stazama kod odlaska i povratka sa radova, ustaše su jedne noći u prvoj polovini meseca oktobra 1941. godine po najvećoj kiši naredile tzv. «nastup». To je značilo da se svi do poslednjeg zatočenika na vojnički način postroje pred barakama. Kada je nastup izvršen, ustaše su probrale u nastupu 50 zatočenika (ni po kom razlogu i osnovu nego onako od oka) i proizvoljno ih postrojili na drugu stranu. Zatim je svih 50 jadnika poubijano na očigled svih ostalih zatočenika paljbom iz mitraljeza. U početku meseca novembra 1941. godine kada se reka Sava izlila iz svoga korita, pa je pretila opasnost da će biti poplavljen i logor Jasenovac broj II, ustaše su u pripremama za evakuaciju logora broj II naredile u tom logoru nastup i izdvojile oko 250 slabijih, starijih i iznemoglih zatočenika uputivši ih na oporavak u logor broj I u Krapje. Ti zatočenici nisu ni stigli u barake broj I, nego su nešto uz put, a ostali pred samim ulazom u logoru Krapje svi do poslednjeg poubijani i ostavljeni na putu. U toj grupi tako poubijanih zatočenika na putu od logora II u logor I i pred samim ulazom u logor I našlo je mučeničku smrt oko 30 seljaka iz sela Krčedina u Srezu staropazovačkom u Sremu.

Koliki je broj zatočenika stradao i koliko je ubijeno kod odlaženja i dolaženja sa posla, kada su zatočenici onako iznemogli, malaksali i bolesni morali trčećim korakom po klizavom putu prevaljivati od 5 do 8 km i koliko je ovih nesrećnika ostajalo uz put nije se moglo utvrditi, jer to niko nije mogao od zatočenika ni videti, jer se nije smeo okretati. Kolona je trčala bez predaha samo napred, a ako je koji pojedinac zaostao, ako je posrnuo, ili se okliznuo, toga istog momenta pogodio ga je ustaški nož, kundak ili kuršum. Ova smrtonosna trčanja ponavljala su se iz dana u dan i mase zatočenika ovako su ubijane.

Jedna seljanka iz susednog sela Uštica, koja je slučajno jedan detalj jednom prilikom iz jedne ovakve trke u smrt, opazila, preslušana kao svedok, iskazala je:

«Svedokinju Umčanin Stoju iz Uštice prepoznala sam 04. novembra 1941. godine da je u jednom transportu zatočenika Srba i Hrvata koji se kretao usiljenim korakom za logor Krapje. Trojica zatočenika je smalaksalo i zaostalo iza svojih drugova. Videla sam da su ustaše pripucale iz pušaka na njih i onda ih kraj puta pobacale u vodu. No, neki od ovih pokojnika pokazivali su još znake života, pa su ustaše iz obližnje ograde iščupale nekoliko proštaca i tu ih prošćem u vodi dotukli i produžili za povorkom dalje.

I pokraj svega toga što je umirao od bolesti, iznemoglosti i preteškog fizičkog naprezanja velik broj zatočenika, i što je svakodnevno velik broj zatočenika ubijan, brojno stanje ostalo je veliko i prekomerno, s obzirom na mali prostor u tri logorske barake.»

Tako je svedok Eron Berger iz Nove Gradiške iskazao da je dana 12. novembra 1941. godine brojno stanje u logoru bilo oko 1.200 starijih zatočenika i da je usled poplave u logoru broj II pridošlo još nekoliko grupa novih zatočenika i da se sa pridošlim grupama brojno stanje u logoru popelo na blizu 2.000. Svi ti zatočenici bez malih izuzetaka poubijani su u samome logoru u Krapju sekirama, noževima i vatrenim oružjem i ceo logor je ležao u krvi prekriven bezbrojnim ljudskim leševima. Pošto je bio veliki broj leševa pobijenih, to su ustaše uputile iz logora broj III, tj. iz logora sa ciglana kraj sela Jasenovca jednu grupu zatočenika u Krapje da obavi zakopavanje leševa pobijenih. Iz ovoga u logoru Jasenovac I ostali su samo oni zatočenici, koji su se negde posakrivali, ili su bili u užoj logorskoj upravi, pa su bili pošteđeni. No, brojno stanje opet se iz dana u dan povećavalo sve do 24. decembra 1941. godine.

Dana 24. decembra 1941. godine bili su tamo zatočenici poubijani i tako je Jasenovac logor broj I u Krapju prestao da postoji. Stvari i odela poubijanih zatočenika iz Krapja prevezena su kolima u logor Jasenovac broj III i tamo u tzv. krpari raspoređena, ili za tvorničku preradu ili u logorski magazin (već prema tome da li su odelo i obuća bili celi za upotrebu ili samo za tvorničku preradu).

No, i posle likvidiranja logora broj I u Krapju izvršen je strahovit masovni zločin, na mestu starog logora sredinom meseca januara 1942. godine.

Svedok Prnjatović Vojislav iz Sarajeva, između ostalog iskazao je: «Sredinom januara 1942. godine došao je u logor broj III Pavelićev poverenik za logore, Vjekoslav Luburić, i odredio «nastup». Svrstalo se nas oko 1.000 zatočenika većinom Srba, a ostalo Židova. Luburić je lično obavio selekciju zatočenika na taj način što je svaki pojedini morao da pristupi pred njega i da mu kaže svoju profesiju. Za mojim leđima je stajao jedan stari, iskusni zatočenik i šapnuo mi je da ne govorim svoje zanimanje i školsku spremu, nego da kažem da sam neki zanatlija. A mnogi drugi su ovako postupali i Luburić je izdvojio od oko 1.000 nas zatočenika samo oko 200 intelektualaca i seljaka nije otpraćena po pravilu kao ranije grupe, na groblje ili u Gradinu – nego je pod jakom stražom otpraćena u selo Krapje na mesto bivšeg logora broj I i tamo su svi do jednoga poubijani, i njihova odela i rublje dovoženo je sutradan u logor broj III.«

I posle ovog vremena masovne grobnice na mestu bivšeg logora Jasenovac I kraj sela Krapja upotrebljavani su kao stratišta za povremena likvidiranja pojedinaca i manjih grupa sve dok se meštani i ustaški tabor sela Krapje nije energično usprotivio tome i preko svojih ustaških veza obustavio da se na domaku pogleda njihove dece i žena vrše strahoviti pokolji i ubijanja zatočenika.

Logorska uprava u logoru broj I bila je i ustaška i unutar zatočenička, kao i u ostalim logorima, kako će dalje biti opisano. Ustaški zapovednik logora u Krapju bio je ustaški vodnik Marić ili Žarić, a ustaški rukovodilac radova bio je inženjer Barotin iz Zagreba.

Unutrašnju zatočeničku logorsku upravu sačinjavali su Jevreji, koji su tu prispeli iz logora «Ovčara» kod Jaske, kao već organizovana logorska grupa.

————————————————————————————————————

< Logor smrti Gospić                  Sadržaj                Logor Jasenovac broj II >