Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Јасеновац логор број I

Датум објаве: четвртак, 19 јануара, 2012
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Први заточеници који су из Госпића стигли, приспели су у Јасеновац 21. августа 1941. године. Било их је око 1.200 и упућени су једни у село Крапје на 12 км од Јасеновца, а други северно од Јасеновца према Новској у шуму. После неколико дана дошао је из Госпића и други транспорт заточеника од 800 Срба и Јевреја, који су првобитно били смештени после Госпића у логор Јатребарско. И сви заточеници упућени су једним делом у село Крапје, а другим делом у шуму северно од Јасеновца. Тако је настао логор у Крапју и логор у шуми. Тако су настали логор Јасеновац бр. I и логор Јасеновац бр. II.

Логор крај села Крапје био је «у оснивању» и када су заточеници приспели није било ничега, па ни ограђеног простора.

Заточеници су натерани одмах да на лединама крај села ограђују известан простор бодљикавом жицом и на тај начин је настао логор, који је добио службени назив «Јасеновац, логор бр. I».

Усташе су још од раније на томе простору дале саградити три бараке и намеравале су да ту отворе логор, али их је италијанска окупација Приморја и Госпића изненадила и заточеници су нашли те бараке без крова и без пода тек полуподигнуте. У те тако отворене бараке смештени су заточеници у воду, муљ и блато, а о било каквим хигијенским приликама није се могло уопште говорити. Умивања и прања није било, а земља и муљ из дана у дан све се више мешала са људским изметом. Покрај већ страшног, каљавог и блатног стања појављивао се смрад у све већем обиму. Необријани, каљави, изгладнели и измождени заточеници пунили су се из дана у дан све већим бројем вашију и другим паразитима и помор у оваквим тешким приликама растао је из дана у дан. Сви старији заточеници као и они са ранијим хроничним болестима први су умирали и нестајали. Јер, покрај слабе исхране, лоших хигијенских услова, долазило је на ред и свакодневно трчање, обавезан рад на градњи насипа и на крчењу шума. Од барака до одређених места за рад заточеници су морали трчати од 5 до 8 км. Када се стигло на место одређено за рад, морало се радити неуморно без застоја, без одмора, по сваком времену и невремену: сваки дан, недељом и празником. Рад је престао вечером када би већ пао мрак и после тако напорног рада заточеници су морали трчати својих 5 до 8 км натраг у бараке. У баракама, у смраду, у каљавом и загађеном паклу набијени један уз другога као овце у тору проводили су заточеници ноћ и у прво свитање постројавани поново пред бараке и поново трком од 5 до 8 км стизали да наставе јучерашњи рад. Рад се настављао без прекида, без одмора у подводном терену на јесењим кишама и суснежицама са примитивним алатима. Док би заточеници на једном крају успели да подигну нешто насипа, надошла речица Струг и сталне кише са подземном водом, рушила је и проваљивала мокру земљу уграђену у насип. На та места где је вода проваљивала, усташе су у насип убацивале масе заточеника у хладну јесењу воду и блато да голим рукама и блатом затрпавају проваљена места на насипу. Други су лопатама додавали исечене комаде ливаде са земљом и немоћни људи натеривани су кундаком и ножем да се против елементарне провале воде боре. Многи су остајали затрпани у насипу измешани и замуљени у блату, поубијани из пушака и преклани усташким ножевима да својим телима зауставе даље продирање воде, али све је било узалуд. Непрестане кише и снегови чинили су своје и насип се није одржао. То валда усташама и није био циљ, него је циљ био масовно уништавање и истребљење нашег народа. А тај су циљ усташе у градњи насипа заиста постигле и оствариле.

Рад на насипу, или боље рећи убијање и сахрањивање заточеника у муљу и блату крај Струга трајао је данима. Данима је поворка заточеника трчала на рад и данима је опет трчала са рада и постепено су се тако људски организми трошили и малаксавали да једнога дана нестану или убијани и замуљени у насипу, или на крвавој стази од барака до насипа. Покрај овако зверски смишљеног начина за масовно убијање заточеника долази и други исто тако зверска метода за убијање заточеника. То је исхрана заточеника.

Воде и хране, како у логору за време ноћишта, тако и на радовима на насипу и на сечи шуме, скоро да није ни било. Постојала је додуше чесма одакле се узимала вода за пиће, али та је чесма постојала само зато да још више мучи и мрцвари заточенике. Вода је била забрањена заточеницима и чесма је само парила очи и изазивала још већи осећај жеђи и умножавала заточеничке патње. Појавиле су се неминовне страшне болести, врућица са неиздрживим високим температурама. Кап воде изгледао је појединцу да ће му донети спасење, олакшати болове и угасити страшну жеђ. У подсвести су јадници потегли на чесму да се водом окрепе и били су сместа од усташа већ при покушају премлаћени и убијани. Заточеници су пили кишу из бара, но ако би и при томе били примећени, сматрано је да саботирају на послу и на мах би били убијани из пушака. Догађало се то да су људи окружени водом из Струга, кишом и снегом из облака и изданима подводног терена – промочени до костију и упропашћени од силне воде са свих страна – остајали жедни, умирали жедни вапијући за капима воде.

Заточеницима је давано мало воде: једанпут дневно за пиће, а у расквашеном подводном терену остала им је слободна само загађена вода измешана са људским изметом на ноћишту у баракама.

Поводом исхране стање је било исто тако очајно и страшно. На дан сваки је заточеник добијао по три кувана кромпира у љусци, а кукурузни хлеб се давао нередовно. Када су заточеници добијали хлеб, онда је то било пети, шести дан и дељено је један кг кукурузног хлеба на 20 људи. Касније је кромпир замењен са нешто куваног купуса у води без масти и без соли. Тај чорбуљак имао је једино добро својство то што је у јесењим и хладним данима даван заточеницима у топлом стању. Овакав начин исхране сам по себи представља без свега осталог, (дакле без смишљеног убијања у претешким и немогућим теренским радовима, без убијања пушком или клања ножем) –један масовни злочин.

Да су заточеници остављени да не раде ништа, да само леже и седе у топлим собама – морали би неко раније, а неко касније умрети од глади и жеђи. Ниједан човечији организам не би могао издржати више од 2 године.

Но, заточеници логора Јасеновац I у Крапју нису ни могли то време дочекати, јер је дана 24. децембра 1941. године логор број I ликвидиран.

Покрај масовног злочина, које су усташе на описани начин чиниле над заточеницима убијајући их на радовима око насипа и на стазама код одласка и повратка са радова, усташе су једне ноћи у првој половини месеца октобра 1941. године по највећој киши наредиле тзв. «наступ». То је значило да се сви до последњег заточеника на војнички начин построје пред баракама. Када је наступ извршен, усташе су пробрале у наступу 50 заточеника (ни по ком разлогу и основу него онако од ока) и произвољно их постројили на другу страну. Затим је свих 50 јадника поубијано на очиглед свих осталих заточеника паљбом из митраљеза. У почетку месеца новембра 1941. године када се река Сава излила из свога корита, па је претила опасност да ће бити поплављен и логор Јасеновац број II, усташе су у припремама за евакуацију логора број II наредиле у том логору наступ и издвојиле око 250 слабијих, старијих и изнемоглих заточеника упутивши их на опоравак у логор број I у Крапје. Ти заточеници нису ни стигли у бараке број I, него су нешто уз пут, а остали пред самим улазом у логору Крапје сви до последњег поубијани и остављени на путу. У тој групи тако поубијаних заточеника на путу од логора II у логор I и пред самим улазом у логор I нашло је мученичку смрт око 30 сељака из села Крчедина у Срезу старопазовачком у Срему.

Колики је број заточеника страдао и колико је убијено код одлажења и долажења са посла, када су заточеници онако изнемогли, малаксали и болесни морали трчећим кораком по клизавом путу преваљивати од 5 до 8 км и колико је ових несрећника остајало уз пут није се могло утврдити, јер то нико није могао од заточеника ни видети, јер се није смео окретати. Колона је трчала без предаха само напред, а ако је који појединац заостао, ако је посрнуо, или се оклизнуо, тога истог момента погодио га је усташки нож, кундак или куршум. Ова смртоносна трчања понављала су се из дана у дан и масе заточеника овако су убијане.

Једна сељанка из суседног села Уштица, која је случајно један детаљ једном приликом из једне овакве трке у смрт, опазила, преслушана као сведок, исказала је:

«Сведокињу Умчанин Стоју из Уштице препознала сам 04. новембра 1941. године да је у једном транспорту заточеника Срба и Хрвата који се кретао усиљеним кораком за логор Крапје. Тројица заточеника је смалаксало и заостало иза својих другова. Видела сам да су усташе припуцале из пушака на њих и онда их крај пута побацале у воду. Но, неки од ових покојника показивали су још знаке живота, па су усташе из оближње ограде ишчупале неколико проштаца и ту их прошћем у води дотукли и продужили за поворком даље.

И покрај свега тога што је умирао од болести, изнемоглости и претешког физичког напрезања велик број заточеника, и што је свакодневно велик број заточеника убијан, бројно стање остало је велико и прекомерно, с обзиром на мали простор у три логорске бараке.»

Тако је сведок Ерон Бергер из Нове Градишке исказао да је дана 12. новембра 1941. године бројно стање у логору било око 1.200 старијих заточеника и да је услед поплаве у логору број II придошло још неколико група нових заточеника и да се са придошлим групама бројно стање у логору попело на близу 2.000. Сви ти заточеници без малих изузетака поубијани су у самоме логору у Крапју секирама, ножевима и ватреним оружјем и цео логор је лежао у крви прекривен безбројним људским лешевима. Пошто је био велики број лешева побијених, то су усташе упутиле из логора број III, тј. из логора са циглана крај села Јасеновца једну групу заточеника у Крапје да обави закопавање лешева побијених. Из овога у логору Јасеновац I остали су само они заточеници, који су се негде посакривали, или су били у ужој логорској управи, па су били поштеђени. Но, бројно стање опет се из дана у дан повећавало све до 24. децембра 1941. године.

Дана 24. децембра 1941. године били су тамо заточеници поубијани и тако је Јасеновац логор број I у Крапју престао да постоји. Ствари и одела поубијаних заточеника из Крапја превезена су колима у логор Јасеновац број III и тамо у тзв. крпари распоређена, или за творничку прераду или у логорски магазин (већ према томе да ли су одело и обућа били цели за употребу или само за творничку прераду).

Но, и после ликвидирања логора број I у Крапју извршен је страховит масовни злочин, на месту старог логора средином месеца јануара 1942. године.

Сведок Прњатовић Војислав из Сарајева, између осталог исказао је: «Средином јануара 1942. године дошао је у логор број III Павелићев повереник за логоре, Вјекослав Лубурић, и одредио «наступ». Сврстало се нас око 1.000 заточеника већином Срба, а остало Жидова. Лубурић је лично обавио селекцију заточеника на тај начин што је сваки поједини морао да приступи пред њега и да му каже своју професију. За мојим леђима је стајао један стари, искусни заточеник и шапнуо ми је да не говорим своје занимање и школску спрему, него да кажем да сам неки занатлија. А многи други су овако поступали и Лубурић је издвојио од око 1.000 нас заточеника само око 200 интелектуалаца и сељака није отпраћена по правилу као раније групе, на гробље или у Градину – него је под јаком стражом отпраћена у село Крапје на место бившег логора број I и тамо су сви до једнога поубијани, и њихова одела и рубље довожено је сутрадан у логор број III.«

И после овог времена масовне гробнице на месту бившег логора Јасеновац I крај села Крапја употребљавани су као стратишта за повремена ликвидирања појединаца и мањих група све док се мештани и усташки табор села Крапје није енергично успротивио томе и преко својих усташких веза обуставио да се на домаку погледа њихове деце и жена врше страховити покољи и убијања заточеника.

Логорска управа у логору број I била је и усташка и унутар заточеничка, као и у осталим логорима, како ће даље бити описано. Усташки заповедник логора у Крапју био је усташки водник Марић или Жарић, а усташки руководилац радова био је инжењер Баротин из Загреба.

Унутрашњу заточеничку логорску управу сачињавали су Јевреји, који су ту приспели из логора «Овчара» код Јаске, као већ организована логорска група.

————————————————————————————————————

< Логор смрти Госпић                  Садржај                Логор Јасеновац број II >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top