JADOVNO – SRPSKI YAD VASHEM

Arhimandrit Danilo (Ljubotina)

U nedelju 26. juna 2011. godine, na dan svete mučenice Akiline, pošli smo na Drugi godišnji međunarodni komemorativno-molitveni sabor na Velebitu, masivu i najčudesnijoj ličko-primorskoj dinarskoj planini, koja u svojim krškim nedrima čuva kosti četrdeset hiljada srpskih i jevrejskih mučenika – pred Bogom pravednika.

Jadovno je prvenstveno srpski, ali i međunarodni Yad Vashem – יד ושם , Sveti oltar – večnog nezaborava, svetlost koja neugasivo svetli pred prestolom Tvorca יהוה kličući neućutnim glasom: Svяtъ, Svяtъ, Svяtъ Gospodь Savaotъ –  קדש קדש קדש יהוה צבות. Jedino što u srpskom Yad Vashem-u nisu doneseni eksponati sa stravičnih gubilišta – Aušvica, Dahaua, Jasenovca, Treblinke, Buhenvalda, već je Jadovno živi i prirodni, ljudskom rukom neukrašeni večiti spomenik zle prošlosti, od međunarodnog komemorativnog značaja (kako je rekao naš najučeniji poznavalac ove stravične materije, narečeni vladika, otac Jovan Ćulibrk). Njegove oznake su neuništive. Nad ovim krškim grotlom okupilo se u molitvenom tihovanju više od dve hiljade potomaka onih čije svete kosti – mošti leže u bezdanim dubinama velebitskih jama; tu su stradali očevi i majke, braća i sestre, nemoćni starci i nevina dečica, sveštenici i vladike, narodni poslanici, sportska društva, ugledni privrednici… Sve ove žrtve bačene su nedoklane, još žive u bezdanu jamu zato što su imale svoje ime, svoju veru, svoju naciju, od Boga im datu, rekao je dr Ognjen Kraus. Stradali su svi oni koji su drugačije od egzekutora mislili i vrednovali ovaj svet.

Treba naglasiti da je Jadovno, kao i druga stratišta, samo tragična posledica i da smo dužni da otkrivamo i prepoznajemo uzroke zla, tako da se ono nikada ne ponovi. Jer, žrtve i koljači samo nekoliko dana ranije – orali su iste njive, kosili iste livade, govorili istim jezikom, išli u iste škole, bili podanici (državljani) istih država kroz vekove, dok su inspiratori nesreće bili drugi. (Nama su pape već sve objasnile, samo još Kneset ne može da pojmi tu „istinu“.) Kad god je bilo koja ideologija bila iznad ljudskosti i vere – dešavala su se nečovečna dela i zverstva u njeno ime, pa je tako bilo i sa stradalim Srbima, Jevrejima i Ciganima, ali i mnogim drugim žrtvama totalitarizma.

Srpski istoričar, dr Đuro Zatezalo, dugogodišnji istraživač zločina kaže, na osnovu arhivske građe, da je u ovom logoru smrti, koji je trajao od 11. aprila do 21. avgusta 1941. godine, za ljudski um neshvatljivo, na nerazuman način usmrćeno 40.123 nevina čoveka. Podaci koji svedoče o tome su uglavnom iz italijanskih državnih arhiva, italijanske fašističke armije, kao i dokumenata Vermahta. Ove podatke su proučili i potvrdili naučnici iz Izraela, Italije, Nemačke, SAD, Rusije, Hrvatske, Srbije i Republike Srpske. Naučnicima nije bilo teško da zaključe da su ustaše u svom sadizmu i okrutnosti prevazišli naciste pri holokaustu i mladoturke u genocidu nad Jermenima. Ustaše su sa uživanjem mučili, ubijali, klali stradalnike biološke vrste kojoj i sami pripadaju. Okrutnošću ustaških zverstava bili su zgroženi i šokirani i nacisti i italijanski fašisti. Logor je zatvorila italijanska fašistička vojska krajem avgusta 1941. godine. Reokupacijom, talijanska vojska, i sama zapanjena, težinom i obimom zločina svojih „saveznika“, sprečila je dalja istrebljenja na ovom užasnom stratištu.

Šaranovoj jami na Velebitu pribrojano je pedeset i šest postradalih sveštenika i sveštenomučenik sveti Sava (Trlajić), episkop gornjokarlovački. Nad jamom smo još 1989. godine, u ime sveštenstva eparhije gornjokarlovačke, postavili skromnu spomen-ploču sa imenima postradalih, ali su je sledbenici hrvatske „demokracije“ razbili, kao i spomenik Jadovnu, visoke umetničke vrednosti koji je na ovom sabranju, hvala Bogu, ponovo otkriven. Hrvatske demokrate polomile su više od dve stotine spomen obeležja žrtvama naci-fašizma i spalili i sasvim uništili preko dve stotine pedeset srpskih pravoslavnih crkava, eparhijskih dvorova i muzeja od nacionalnog značaja, a da se do danas ni dva procenta od toga nije obnovilo.

Veoma je značajna reakcija episkopa bačkog Irineja na izjavu rimskog pape prilikom nedavne posete Zagrebu. Papa Benedikt XVI je kazao „da je hrvatski blaženik kardinal Alojzije Stepinac bio protiv ustaškog režima“, da je „branio pravo čovečanstvo protiv tog režima time što je branio Srbe, Jevreje, Rome“. Slično je ponovio i u omiliji u Zagrebačkoj katedrali rekavši da je kardinal Stepinac „u vreme nacističke i fašističke diktature postao braniteljem Jevreja, Pravoslavnih i svih progonjenih“. Episkop bački, dr Irinej je podsetio da je „Stepinac bio vojni vikar Nezavisne Države Hrvatske“ (ili je, prema drugima, postavio vojnog vikara) i član parlamenta NDH, a sa druge strane, imajući u vidu čitavom svetu poznati ustaški fizički i duhovni genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima, moramo istaći da je u svetlu istorijskih činjenica, ova dimenzija Stepinčeve ličnosti (humanitarna), u najmanju ruku jednostrano prenaglašena, ili, pre će biti, na silu iskonstruisana, i to predimenzioniranjem slučajeva njegovog zauzimanja za pojedine Srbe ili Jevreje (među kojima, nekim čudom, nema imena trojice mučenika postradalih, Pravoslavnih episkopa, i više od dve stotine pravoslavnih sveštenika pobijenih od ustaša), a prećutkivanjem ili minimalizovanjem njegove ideološki motivisane, javno iskazivane animoznosti prema Pravoslavlju, „Bizantu“, Jevrejstvu, Srpstvu i još po nečem.“ (Pravoslavlje, 1. jul 2011. godine ) Ova reakcija je pobudila na razmišljanje našu i svetsku javnost.

(Pročitati iscrpan referat pod naslovom „Ličko krvavo leto 1941. – rimokatolički inspiratori i izvršioci genocida“ od Nikole Žutića, koji radi u Institutu za savremenu istoriju, a čiji rad će biti objavljen u zborniku sa skupa).

Zaista, mi nismo došli na Jadovno iz očajanja i beznadežnosti – mi smo došli na ovo sveto mesto da kao Pravoslavni Hrišćani odamo dužno poštovanje našim precima – svetim mučenicima. Došli smo iz ljubavi prema svim žrtvama koje su ovde mučenički završile svoj zemaljski život. Mi nismo došli sa mržnjom prema počiniocima ovog bolnog čina, mi smo jednostavno došli s molitvom, za molitvu. Svete žrtve po učenju naše Crkve su lestvice ka Carstvu Nebeskom. Mi se molimo da svima Gospod oprosti, kao što se molio mučenik starac Vukašin iz Klepaca: „Samo ti, sinko, radi svoj posao, neka ti Bog oprosti!“

Na ovom tužnom i svečanom skupu ove godine bio je i predsednik Srbije, gospodin Boris Tadić, čiji preci leže na dnu ove jame, i on, kao veliki simvol, u svojoj dužnosti došao je u službi mira, ljubavi i dobre volje, što je obradovalo srca svih prisutnih. Ove godine, zbog sprečenosti, s nama nije bio hrvatski predsednik dr Ivo Josipović, ali verujemo da je u duhu bio sa nama. Mi verujemo u njegove dobre namere koje je dostojanstveno prezentovala njegova zamenica uvažena gospođa Vesna Pusić. Iz njenih se reči moglo videti da i ona traga za boljom i kvalitetnijom budućnošću. Sa nama su bili predstavnici Židovske zajednice iz Zagreba, kao i visoki funkcioneri iz Tel Aviva i Jerusalima, visoki predstavnici italijanskih vlasti, mnogi ambasadori, mnoštvo novinara, časnici hrvatske vojske i njihova garda, koja je bila postrojena u čast i slavu žrtava. Vence su položili zvaničnici hrvatske i srpske države, mnoga udruženja i potomci mučenika. I pored svega, najsvečaniji i najdirljiviji momenat je bio kada se gotovo iz svih grla čula, kroz planinu, molitva (tropar):

„Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.“

Ali, najpotpunija slika, koju je videlo Nebesko Oko, bila je kada smo svi zajedno sa upaljenim voštanicama u rukama pevali poslednju pesmu: „Vječnaja pamjat“ – „Večna vam uspomena“ 

U Beogradu, o Petrovdanu 2011. godine

[1] Yad Vashem – najveći svetski muzej i komemorativni centar o holokaustu u Jerusalimu