Србима и Хрватима за наук Јадовно и зло

Велебит је заправо злоупотребљена планина, као да се с временом горе, у његовим висовима, устоличио неки црни сатанистички владар који изводи своје пирове.

А актери су јужнословенски, сродни народи, братски Срби и Хрвати, који су ту живели или живе, а којима је нанесена дубока рана тим братским односима. Заправо, као да се све догодило по неком страшном сценарију.

Најпре је постало име, Јадовно, које има недвосмислено значење на нашем језику, а онда је створена мрачна, дубока тмина о којој је са толико туге певао Иван Горан Ковачић. На потезу од Госпића, преко Велебита, заправо, Јадовна до Пага 40.000 људи насилно је завршило живот. И као епилог сваке године крајем јуна одржава се парастос и помен жртвама на углавном српским, јеврејским и ромским стратиштима, али и онима хрватским – антифашистима. Код Шаранове јаме на Велебиту, у суботу 21. јуна, окупљени су се сећали Јадовна 1941. када су настале гробница у којима се налазе посмртни остаци преко 40.000 људи, како наводе релевантни подаци, сакупљани још у бившој заједничкој држави, СФРЈ, али касније. Само у Шарановој јами нису ексхумирани посмртни остаци на свиреп начин уморених, само зато што јесу то што јесу – Срби (1.300 страдалих) и Јевреји (200 страдалих).

Свештеници Горњокарловачке и Бањалучке епархије служили су парастос којем су, поред потомака и поштовалаца, присуствовали и представници власти Републике Српске. Како је неко надлежан очито проценио да се ради о скупу са високим ризиком, учеснике је обезбеђивала полиција Хрватске са неколико џипова испред и иза колоне, а за време марша дугог седам-осам километара хеликоптер је надлетао учеснике.

Неколико километара пре Шаранове јаме група са хрватским обележјима и у знаковитим црним мајицама протестовала је против учесника скупа сећања на жртве монструозно осуђене без оптужнице, доказа, адвоката и суда.

Председник Удружења Јадовно 1941. из Бањалуке Душан Басташић, којему су обојица деда завршила животе у неком од усташких логора на потезу између Госпића, Јадовног и Пага, предводио је колону до некадашњег логора Јадовно, где је служен помен жртвама. На том прилично неприступачном месту, до којега је у једном делу отежан приступ, јер не постоји добра стаза, пре две године, 2012, постављен је крст освештан у Храму Христа Спаситеља у Београду.

„Посмртни остаци 1.300 Срба и 200 Јевреја који су убијени крајем августа 1941. до данас нису ексхумирани. Ми наше мртве сахрањујемо и док се то не догоди све ће болети то што заправо не знају у којој су од јама завршили живот њихови преци“, нагласио је Басташић и најавио формирање дела удружења, поред постојећих институција у Плашком, Бањалуци и Београду, још и у Лондону.

Касније је посећен и Меморијални центар „Никола Тесла“ у Смиљану, где је свештеник Никола Малобабић, из Коренице, показао цркву у којој је Милутин Тесла, Николин отац, службовао.

Уз цркву се налази костурница у којој су посмртни остаци 530 Срба убијених почетком Другог светског рата. Велико гробно место било је оштећено у рату деведесетих, али је сада урађено без и једног слова о томе ко је ту сахрањен. Постоје подаци да је из породице Тесла страдало 119 људи. У Смиљану данас не живи нико од предака, а нема ни других српских породица које су ту биле бројне, како сведочи црква и православно гробље.

Одржана је и промоција књиге „Јадовничка голгота свештенослужитеља Српске православне цркве“, аутора јереја Драгана Шућура. Мала кино-сала у Плашком била је пуна, са 150 посетилаца, као и током предавања „Моје Јадовно“, коме су поред домаћина из Плашког присуствовали Београђани и Бањалучани.

У недељу је скуп завршен архијерејском литургијом у Храму Ваведења Пресвете Богородице.

Душан Басташић је напоменуо:

– Потомци жртава нису били у прилици да обиђу све дјелове комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг јер је за то потребно више дана. Нисмо имали времена да одемо у Метајну, насељу на острву Пагу, гдје је био први логор за жене и дјецу, ни на мјесто логора Слана, Максимовића штале, нити жељезничку станицу јер би за то требало седам дана…

Питао сам га за аутора споменика код Шаранове јаме, па ми је објашњавао:

– То је Ратко Петрић, вајар из Задра, који је 2011. завршио овај споменик, са којим је лично био задовољан. Чак је рекао да је то најбоље што је направио. Нажалост, месец дана након што је завршио споменик – умро је.

Са деведесетима је део овог комплекса повезан по сведочењу Милана Левара из Госпића, аутомеханичара, који је био официр Хрватске војске у времена Домовинског рата, који је средином деведесетих, са два саборца, сведочио у Хашком суду о масакру грађана српске националности које су починиле хрватске војне и паравојне формације у јесен 1991. године. Левару је због сведочења најпре прећено, па је убијен подметнутом бомбом у Госпићу 28. августа 2000. Убиство је остало нерасветљено па починиоци нису пронађени и процесуирани.

Леваров живот и погибија дубоко су утицали и утичу на јавност у Хрватској. Док је за једне издајник, други га сматрају херојем и мучеником и изразом тога колико је тешко држави да се суочи са својом ратном прошлошћу.

Као да се потврђује она црна народна поука, више упозорење – „Зашто је рана тако дубока, направио ју је брат“. Горка мисао…

Са скупа је поновљена опомена следеће садржине: „Ми, потомци и поштоваоци јадовничких жртава, толико година након злочина, установили смо 24. јуни као „Дан сјећања на Јадовно 1941“. На простору који је обухватала Независна држава Хрватска (НДХ) готово да нема ниједне српске, јеврејске или ромске породице чији директни или индиректни сродници нису невини страдали на неком од стратишта те злогласне творевине. Комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг био је први, помно планирани центар за убијање у НДХ. Тиме је овај злочин постао историјски и друштвени проблем према коме се морамо достојно и одговорно односити. Нигде касније, у краћем времену, није безумље тако тријумфовало у тако масовним ликвидацијама. Томе је ишла у прилог ранија припремљеност и природне околности терена, јер на релативно малом простору постоји обиље безданих јама, крашких гротла, каверни и шпиља у које су жртве, ликвидиране углавном мануелним поступцима, клањем, маљем, бацане… Жртве су биле, углавном, Срби и Јевреји, али је било и Хрвата који се нису слагали са фашистичким властима. Уморени су припадали свим сталежима и занимањима ондашњег доба. Овде је на најбезочније начине ликвидирано и 73 православних свештених лица, што значи сваки трећи православни свештеник ликвидиран у НДХ. Како су довођени из свих простора и захватали све социјалне структуре, то је овај преседан устоличио правило геноцидних поступака и примене расних закона према нехрватима у НДХ. Чињеница да је то био први злочиначки подухват, да је био масован и да се од њега просто одустало из техничких разлога, проширењем талијанске реокупационе зоне, овај масовни злочин издиже на прву праксу антиљудског безумља, које до сада није нити осуђено у историјском смислу, нити обележено. Напротив, оно је занемарено до негације. То нас присиљава, као сроднике, да са големим болом у души и у најбољој намјери, подсетимо јавност да се солидарише с нама у заједничкој комеморацији. Мртви немају гласа и не могу да се бране… Наш је заједнички дуг да њихова привремена пребивалишта бранимо, земне остатке поштујемо, споменике подижемо, да их се сећамо и злочин показујемо свим цивилизованим средствима.“

У духу тог слова ове године су током викенда одржане бројне комеморације и посета Шарановој јами, али и јами под Гргиним брегом, те самом логору, једној зараслој ливади, коју су ученицима ногама утабали, код које се још налаза велике гробнице са око 1.500 мртвих који ту на северу Велебита још чекају да буду сахрањени.

– Ми смо Ђокићи из Хан Пијеска, а овдје сам због оца Лазара Ђокића. Имао сам свега седам мјесеци када је мајка сазнала за његову судбину. Тада смо ми били под НДХ. Дошао сам са сином Веселином да и он види гдје му је дјед, објашњава ми Лазар Ђокић.

Брат и сестра од тетке, Ангелина Јовановић из Београда и Никола Вончина (82), како се представља „син Драгана“ из Новог Града, овде су због својих предака, који као да су нетрагом нестали. Мистерија се открива као трагедија, иако недостаје још много детаља, од утврђивања коначног броја жртава, утврђивање ДНК, па до обавештавања родбине и сахрањивања…

Млади Американац Остин Патон, који је учествовао у маршу, и који је све видео, поверава ми:

– Овде у Европи имам пријатеље, у Београду, и са њима сам кренуо на ово путовање. Иначе сам из Мичигена, студирам финансије, а сада ето сагледавам историју старог континента. Ово је запањујуће. Сматрам да нико нема право да ово гурне „под тепих“, као што је била намера. Сматрам да у САД прикривање и умањивање оваквог злочина никада не би прошло.

Слично размишља и Леонас Толваишис из Литваније, који је већ неколико година у Новом Саду, где је научио наш језик и предаје на једном од приватних факултета. Он каже:

– Студирао сам балканистику, а српски сам научио још у Литванији. За историју овог простора посебно сам се заинтересовао након бомбардовања 1999. Трагедија ових размера не сме се прикрити и заборавити, закључује млади професор Толваишис.

Плашки је утонуо у општу немоћ, са истим значењем за своје становнике, како Србе, тако и Хрвате. Сурово, али тачно појаву директно именује свештеник Горан Славнић, који води импозантни Храм Ваведења Пресвете Богородице Српске православне цркве у Плашком, када ми на питање како се данас у том граду живи, одговара:

– Плашки изумире, без обзира на велике напоре мојих парохијана. Могу рећи да имамо 780 оних који припадају овој цркви и настоје помоћи, а да је пре рата деведесетих овде било десет пута више људи. Одлазе млади, у веће градове, у Србију или Хрватску и веома често у треће земље, негдје у иностранство, да потраже сасвим нови живот. Они остају у контакту са родбином, али видите шта се догађа…

Питам шта је са великом ризницом значајних књига које је некада Плашки имао.

– Да, ради се о неких три хиљаде до четири хиљаде ретких књига које су се овде сакупљале током дуге историје постојања цркве, а прошле године смо обележили и прославили 250 година постојања цркве, па рачунајте (1763. године), била је то највећа црква у читавој Српској православној цркви, до градње Храма Светог Марка у Београд. А видите како данас изгледа и показује ми руком према платнима која висе са крова и крију фасаду у стању распадања, стубове који су поткопани, отпале камене украсе који су чинили олук.

– Молим вас да негде у углу, ако можете, позовете све да упуте помоћ овом храму, а на интернету могу наћи све податке о Храму Ваведења Пресвете Богородице у Плашком, наш жиро-рачун, јер нам је свака помоћ добродошла. Некада је управо овде било средиште снажног црквеног и сваког другог живота, али смо сада у тешком положају. Држава, Република Хрватска, поможе преко Министарства културе, јер је овај храм под заштитом државе, али то није довољно, финансијски проблеми су велики… Зато су те књиге, за које ме питате, премештене и налазе се у Карловцу. У суседном Јосипдолу, у хотелу кризмање малог Рома, у католичкој цркви.

Навече велико весеље, које се како је ноћ одмицала претворило у музичко путовање кроз бившу нам заједничку државу. И много роштиља, плеса и смеха. Живот се јавља на необичан начин…

Пише: Боро Солеша

Извор: Данас