Jadovno, matica svih ustaških zločina

Jadovno – Na prostoru NDH gotovo da nema nijedne srpske ili jevrejske porodice čiji direktni ili indirektni potomci nisu stradali na Jadovnu – stoji u proglasu Udruženja Jadovno povodom „Dana sećanja na Jadovno 1941“. Upravo ovo je najvredniji plod pokloničkog putovanja, najznačajnije saznanje onih koji su putovali u nedelju 24. juna na mesto strašnog stradanja srpskog naroda, mesta čiji značaj ni do danas nije predstavljen u pravim razmerama.

Kao što su za istinu o Srebrenici i za proboj mnogih naših istina najveće barijere upravo ovde u Srbiji, u Beogradu, gde su čuvari laži, onih zapadnih i onih koje su protiv nas smislila naša razbraća katoličke i islamske vere, isto važi i za Jadovno. Čuvari, ti „kerberi“  dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje, čiji lider stoluje u Beogradu, ne dopuštaju da se zna puna istina o stratištu Jadovno. Njima je draže da svet zna koliko je duboko njihovo izvinjene u ime srpskog naroda. No, barijere su i u našoj nezainteresovanosti za sudbine naših predaka koju je najbolje izrazio Dušan Bastašić, potomak jadovinskih žrtava i osnivač Udruženja:

– Kada sam 2005. godine počeo da se bavim ovim, bio sam zaprepašten koliko malo o tome znaju same porodice onih koji su zverski pobijeni – rekao nam je Bastašić. I zaista u tri autobusa iz Beograda i Novog Sada i u još desetak sa raznih strana Banjaluke, Prijedora, Zagreba malo je bilo onih koji su potomci žrtava.

– Njima je uteran strah, oni ne smeju da se pojave ovde – objasnio je jedan od organizatora putovanja. Nakon parastosa kraj Šaranove jame i ceremonijalnog dela obeležavanja Dana sećanja u kojem su govorili i vence, između ostalih, položili u ime hrvatskog Sabora Milorad Pupovac, te Dušan Bastašić, Slavko Goldštajn, brat u Jadovnu ubijenog Ive Goldštajna, i predstavnici jevrejske zajednice u Zagrebu, kao i predstavnici krovnih izbegličkih organizacija iz Srbije, poklonici su krenuli na „istorijsko hodočašće“, prvu masovnu posetu mestu gde je bio logor u kome su sabirani Srbi, Jevreji i, kao što je rekao Goldštajn, „oni Hrvati iz HSS-a koji nisu hteli u ustaše“.

Policajac: Šta tražite vi ovde?

Hrvatska policija obezbeđivala je skup kod Šaranove jame i hodočašće kroz Velebit ka logoru Čačić dolac, kako ne bi došlo do incidenata, ali na licima policajaca nije se očitovala dobrodošlica.

Jednog od njih pitali smo: „Gde je to mesto stratišta?“, a ovaj je kroz zube uzvratio: „Šta vi tražite ovde?“.

Nošena su dva krsta. Jedan, koji je Milan Tadić, mladić iz Rume, doneo sa Golgote, pa nakon Šapca i slave prestonice Spasovdana, namenio „Srbima svugde gde pate“ sa krajnjim odredištem – neko od mesta gde žive Srbi u Albaniji. Drugi je postavljen na sredinu proplanka na kome su okruženi mitraljezima, pre likvidacija, bili sabirani Srbi ne samo iz Like nego, kako je rečeno Gacka, Trebinja, Višegrada… To mesto je pre dve godine uz pomoć doktora Đure Zatezala „jedva pronađeno“.

Jahura: Žrtve i iz Ljubinja

Govornici na Jadovnu spomenuli su Gacko i Trebinje, ali Milenko Jahura, stanovnik Grocke, kaže da su tu u nekoj od velebitskih jama završili i njegovi iz Ljubinja, malog mesta između Trebinja i Stoca, jednog od najstrašnijih stratišta u kome su tri kraške jame ustaše predvođene Mehmedom Zekićem, učiteljem iz Gacka, napunile do vrha.

– U Jadovnu su stradali oni koji su iz Ljubinja i Stoca 1. avgusta 1941. godine dovezeni kamionima i autobusima. Nema mesta u Hercegovini bez žrtve ovde. Neki su pomrli ili pobijeni u putu, a neki ovde ili na ostrvu Pag, u toj kamenoj pustinji. Da bi sakrili tragove zločina, ustaše su iz Like vozili ljude u hercegovačke jame, a Srbima iz istočne Hercegovine punili velebitske bezdane. Tela onih koji su prebačeni na Paga su spaljivana i Italijani su kada su izvršili reokupaciju dezinfikovali ta mesta. Ustaše su vadili ljudima utrobe kako leševi ne bi isplivavali na površinu mora, tako da neke nikada nećemo pronaći. I posle svega oni sa oduševljenjem slušaju Tompsona – rekao nam je Jahura čiji su porodični koreni u Ljubinju.

Šibuljine, jedino srpsko selo na moru

Jedan od onih koji jeste potomak, ali koji se ne boji da dođe na Velebit i  poštuje svoje stradale, je mladi Aleksandar Poljak (1974) iz Stapara kod Sombora. Njegovi su iz jedinog pravoslavnog sela na obali Jadrana, Šibuljine kod Tribnja, gde su živele srpske porodice prethodno nastanjene na strani Velebita okrenutoj moru.

– Od oko 100 pobijenih Šibuljana, iz moje porodice je ubijeno 53. Dragana Poljaka lično je u katoličku veru preveo Ante Pavelić. Ime nije menjao i vratio se u pravoslavlje. Ima i suprotan primer. Jednog od članova moje familije ustaše su otele od moje babe koja se brinula o njemu kao dvogodišnjoj bebi kojoj su ustaše ubili majku, dok je otac poginuo. Pred rat 1990. nam se javio iz Las Vegasa i poslao sliku. Taj Karlo, kada smo mu pisali da je od našeg roda i da je pravoslavac, nije nam se nikada više javio. Moguće da mu poruka nikada nije stigla jer je išla preko katoličkog popa – priča nam Aleksandar čiji je deda uspeo da se izvuče iz jame.

Logor Čačić dolac: Jedini preživeli Branko Cetina

Do centralnog logora pešačili smo šumskom cestom napravljenom radi eksploatacije bele bukve i turizma. Na raskršćima su istaknuti putokazi za rekreativce na biciklima. Pitamo se kako neko može da dođe ovde na uživanje i rekreaciju.

Sećamo se reči vladike Atanasije Jeftića:

– Jadovno je tih letnjih meseci krvave 1941, možda najviše krvarilo, ali se krv njegovih žrtava nije dala videti, kao što je i danas njegov mučenički mir i pokoj, tako tih i smeran, tako nevidljiv a opipljivo živ, živo prisutan u nama.

Jedini preživeli iz ovog logora je, prema rečima Anete Lalić iz Srpskog narodnog vijeća, Branko Cetina.

– Život u ovom logoru trajao je do pet dana – kaže nam ova devojka iz Pakraca.

I danas leže na dnu jama

Žrtve Jadovna i danas leže na dnu jama dubokih i do nekoliko desetina  metara (Šaranova je duboka 42 metra).  One koji su stradali u Čačića dolcu pokušali su ekshumirati 50-ih godina, ali je ustanovljeno da su tela na vrhu poluraspadnuta, dok su ona dublje očuvana, zbog hladnoće Velebita. Od ekshumacije se definitivno odustalo.

Reči Dušana Bastašića na poljani dimenzija 180 sa 90 metara, gde su bile nadstrešnice napravljene od trava i granja koje su štitile logoraše, saslušane su sa pažnjom i osećanjem poštovanja prema žrtvama:

– Ovo je mesto logora Jadovno, a ne ono jutros gde smo bili (Šaranova jama). Decenijama su dovodili ljude pred Šaranovu jamu i govorili: ovo je Jadovno, a to je samo jedna od 32 jame. Kompleks ovih logora u Gospiću, na Velebitu i ostrvu Pag uspostavljen je u maju 1941. godine. Kroz te logore prošlo je oko 45.000 ljudi. Ovde nisu stradali samo ljudi iz Like, već i iz cele NDH, Sremskih Karlovaca, Semberije, Banjaluke, Korduna, Banije… Najpre su ljude smeštali u zatvor u Gospiću, pa kada je to postalo malo, u železničkim magacinima, potom u Maksimovića štalama, a na koncu ovde. Ovde nije bilo objekata, bile su samo senice (nadstrešnice), srpske, jevrejske i jedna mala hrvatska – obratio se Bastašić. Po prvi put nakon što je 1951. godine na poljanu gde je bio logor mali krst doneo i postavio „časni“ Kosta Popović, donesen je i postavljen veliki pravoslavni krst.

Na to mesto udaljeno 6,5 kilometara od Šaranove jame dopešačio je i Miodrag Pupovac koji, kao da je naslutio šta se posle svega što su saznali, vitla u dušama okupljenih:

– Nemojmo mrzeti, uvek smo kao narod pobeđivali ako smo se tome oduprli.

Linta: Lažno pomirenje sa Hrvatima

Na reči zahvalnosti Bastašića da mu je srce puno jer se „po prvi put došlo do samog mesta logora Jadovno, mesta potpuno zapuštenog sa srušenim spomenikom nad betoniranom kraškom jamom“, Miodrag Linta, izbeglica iz Vrgin Mosta i predsednik Koalicije izbegličkih udruženja, kaže:

– Posle ovog istorijskog pohoda ništa više neće biti isto. Siguran sam da će sledeće godine na ovaj dan biti dva puta više poklonika i da će mnogo toga morati da se promeni. Dobro je da je ovde Pupovac rekao da Jadovno mora biti u hrvatskim udžbenicima, ali osim nekoliko putokaza koji namernike usmeravaju ka stratištu, nije učinjeno mnogo. Više je razloga za to, a dobar deo pada na teret onih koji prema Hrvatskoj vode politiku lažnog pomirenja. Ne vidim zašto treba da odustanemo od poštovanja naših mrtvih, ubijenih u ustaškom pogromu. Te žrtve su neekshumirane, neidentifikovane i nesahranjene. Samo istina može nas voditi ka stvarnom dobrosusedstvu – zaključuje Linta.

I Miodrag Miša Kojić iz Udruženja „Ćirilica“ smatra da treba biti uporan

– Dopalo mi se što je Pupovac rekao da je sistem logora Jadovno matica svih ustaških zločina, da je taj zločin počinjen iz ideoloških razloga. Međutim, mi smo danas videli jamu i logor, koji je bio samo jedan od četiri-pet sabirnih centara u ovom kompleksu koji bi da nije bilo italijanske reokupacije, zatro srpski narod i srpske seme. Nadam se da je otvoreno jedno novo poglavlje i da ćemo prevashodno sebi obelodaniti istinu o Jadovnu, a onda sa novim ljudima, koji će nas voditi, sa tom istinom stati pred svet – rekao nam je Kojić.
Lika bez Srba

Ustaše su žalile što posao nisu dovršili do kraja i za utehu im je bilo što su „popravljale statistiku“.

Danas Lika gotovo da nema Srba. Jedan od lokalnih Srba koji je bio u organizaciji sa tugom je slušao reči vladike gornjokarlovačkog Gerasima o Srbima stradalim „od ruku zločinaca naših pobijenih ovde i svuda po Velebitu“:

– Bobetko se hvalio kako je operacija „Čagalj“ uspela. Tačno je to, neće nas ovde biti. Čuli ste ovde: „Nema udžbenika u kojima piše istina, nema ni ljudi da je kažu, oni negiraju i danas da je bio ovde zločin.

Malo je ustaša odgovaralo za zločine ovde i to nam se ponovilo.

Dragan Bašović

Izvor: pravda