Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Дивосело – злочином до пустоши – записи Илије Вујновића

Датум објаве: недеља, мај 19, 2019
Величина слова: A- A+
Илиjа Вуjновић
Илиjа Вуjновић

У jесен 2003. година, након 10 година проведених у избjеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покраj мене се зауставио ауто, чуjем позив:

„Илиjа гдjе си се упутио?“.

Приђем, поздравим, али нисам успио да препознам кога сам срео, па кажем:

„Ја никако не могу да те препознам, а ти мене препозна у вожњи“.
“Ниjе ни чудо, нисмо се видjели 13 година, jа сам Мићо Драгаш”.
“Ниси се ти пуно промjенио, али jа сам у годинама кад све прекрива тама заборава. Пошао сам у Дивосело, не вjеруjем да ћу стићи до остатка моjе куће, ниjе ни важно, жеља ми jе да видим што успиjем”.

Доста jе далеко, каже Мићо и потпуна пустош изазива разне неугодне мисли, уђи у ауто па ћу те провести кружним путем.
Баш ти хвала, видjет ћу велики дио села, пjешице би мало обишао.
Ишли смо кружним путем: Јасиковац-Пољари-Раскрижjе-Клиса-Јасиковац, разговараjући о успоменама из диjелова Дивосела и његовим трагедиjама.

Код Јасиковца су камени остаци некад лиjепих кућа, нема трагова боравка и живота људи. Од Јасиковца до Пољара кроз асфалт на путу, понегдjе jе прорасла трава, покраj пута су високе живице и гране се повиле према путу. Уз пут до Пољара jе било мало кућа, сада се само виде рушевине, гдjе живица не затвара поглед.

Прилаз засеоку Пољари изгледа као улаз у пошумљени простор, све jе зарасло, пусто. Некад лиjепе куће, поклон Загреба Дивоселу послиjе II свjетског рата, су нестале, изгубио се сваки траг живота, све jе претворено у згаришта и рушевине.

Зграда у коjоj jе била трговина претворена jе у гомилу камења из коjе jе израсло разно шибље. Мало смо застали, подсjетили се на дане када смо ту куповали брашно, со, шећер, цигарете и друге потрепштине те испиjали пиво и коњак препричаваjући разне догодовштине из села. Све jе зарасло, не виде се зидови кућа.

Мићо каже:
„Све зграде изгледаjу као ова у коjоj jе била трговина или су jош више поравнате, таква jе школа, дом, партизанско гробље…”.

Присjећам се текста исписаног на мраморноj плочи постављеноj на школу:

„У данима наjславниjе хисториjе наших народа рођена jе организациjа наjмлађих. Први пионирски одред у Лици основан jе у овом селу новембра 1942. године“.

У Партизанском гробљу био jе скроман споменик првом пионирском руководиоцу, младоj скоjевки Јаги Плећаш са сликом, била jе рањена овдjе код Пољара почетком 1943 године, лиjечена у партизанским болницама и умрла. Сада jе у биjесу истог неприjатеља доживjела нову смрт. Нестао jе и Одред пионира, чиjа борбена храброст  jе пронесена широм СФР Југославиjе.

Од Пољара до Боцића ниjе било кућа, пут jе потпуно затворен живицама, на мjестима сличан тунелу. Застали смо код Боцића, ту су остаци моjе куће. Све jе претворено у рушевину, нестало jе зидова, на хрпи поломљених блокова укрштене су бетонске греде од ступаца и надвоjа, што jе било армирано.

Воћке коjе сам посађивао нестале су, стари воћар ниjе зарастао у шипражjе, више су ту велика стабла, мало воћака. На башти и ораници покраj куће ниjе израсло шибље, ухватио се дебео слоj суве траве, има се осjећаj да идеш по неком мадрацу.

Оваj призор ме изненадио, па кажем:

„Ја сам замишљао да jе ово све прекривено шумом-младорасти, а ни у старом воћару нема младорасти, што jе мени чудно“.
Ово jе каже Мићо, више пута горило, младораст изгори, осуши се и труне, због тога по ораницама ниjе израсла шикара.

Ја сам се у ову кућу преселио 1990. кад сам престао радити и прешао у пензиjу. Кућа ниjе била потпуно завршена па сам задржао стан у Метку и нисам приjавио боравак у Дивоселу. Поднио сам захтjев за обнову ове куће, али ми се оспорава право, jер ми jе пребивалиште у Метку.

Кућа Илиjе Вуjновића у Дивоселу приjе рушења - Kuća Ilije Vujnovića u Divoselu, prije rušenja.

“Ти си имао стан у Метку?” –  упита Мићо.

Да, али стан ниjе у мом власништву, имао сам станарско право и стан jе попуњен, осим тога стамбена зграда jе трошна, неусловна за становање.
Ја мислим, каже Мићо, ако имаш намjеру да се вратиш требаш риjешити питање стана, док ти у цjелости не обнове кућу. Како би живио овдjе у пустињи гдjе људска нога не оставља трага?

Затечен страшним призором и притиснут мислима што сам све уложио у кућу и колико сам тешког посла урадио у градњи, одвоjио сам се од рушевина.
Рушевине комшинске куће су зарасле у шибље, вjероватно младе шљиве, jер jе уз кућу било неколико стабала шљива. И прилазни пут и бунар су такође зарасли.

На Раскрижjу, центар села, биле су велике грађевине. Ђурина кућа jе имала кат и озидану велику господарску зграду. Сада jе све поравнато.
“Сигурно jе одавде одвожен материjал”-кажем.
“Све су то урадиле мине и булдожери” каже Мићо.

Нисмо се задржавали на Раскрижjу, застали смо код остатака Спомен-дома. Од спомен-дома остали су само полусрушени бочни зидови. Преградни зид са спомен плочом на 1128 жртава усташког злочина и палих бораца jе нестао. Помислих, доживjели су нову смрт од истог крвника и нема наде да поново угледаjу свjетло дана и буду опаjани. Ту код рушевина Дома у моjим мислима су оживљавале успомене на страдања Дивосела.

Било jе то далеке 1941. године, 5. августа, у раним jутарњим часовима усташким ножем проливена jе крв мjештана Дивосела. Стравична смрт отела jе дjеци родитеље, родитељима дjецу и заjедно су убиjани родитељи, дjеца, баке, дjедови и унучад.

Родитељи Илиjе Вуjновића, маjка Перка (Пела) рођ. Краjновић и отац Миле.

Родитељи Илиjе Вуjновића, маjка Перка (Пела) рођ. Краjновић, убиjена 05. августа 1941. и отац Миле, умро у jануару 1941.

Простране подвелебитске ливаде и шумарци Крушковаче прекривени су тиjелима убиjених, све jе претворено у отворено гробље без свиjећа и посмртних опроштаjа. Камени свjедок на великом гробљу незнаних гробова каже: „Убише усташе 907 људи, жена и дjеце“. 907 стравичних смрти уз бљесак ножа и jаук, 907 рана незаљечивих и много, много радости и туга неисказаних.

Шездесет двиjе године су прошле од покоља у Крушковачама, jа и данас чуjем пуцњаву, дозивање и jаук, видим маjку у наручjу jастуке носи и чуjем задње њезине риjечи:
 „Јадна ли сам што не понесе крух, дjеца ће ми бити гладна“.
Видим баре коjима сам испред ножа побjегао, страх ме прожима и туга притискуjе за онима чиjи животи се у крви угасише. Ту ми jе остала маjка, два брата и двиjе сестре, сазнао сам на коjоj вододерини су убиjени, не знам гдjе им jе гроб.

907 живи у моjим мислима коjе ме воде пространствима Дивосела и ако сам далеко у избjеглиштву, тражим маjку, браћу, сестре, рођаке и познанике, сусрећем их и опет их остављам на миру до нових сусрета. Њихово jе вриjеме устављено, новорођени нису дорасли до крштења и остадоше без имена, мали нису уписани у школу, они из првог, другог, трећег разреда остадоше вjечно у истом разреду иако су одлични ђаци били, отргнути су без опроштаjа, преселили се у памћење, у вjечност.

Ратних година, 1941-45. побиjено jе и погинуло 1128 мjештана, све jе усташком руком уништено и спаљено али Дивосело ниjе покорено. Ту jе основан први НОО у Хрватскоj, основан партизански санитет, полагана партизанска заклетва, основан Одред пионира коjи су бранили своjа огњишта од усташке немани. Дивосело jе било симбол  страдања и хероjства.

Послиjе рата, 1945. године, у село се вратио живот, уз пуно рада и одрицања, на згариштима су направљене куће и господарске зграде, постављено доста споменика и спомен обиљежjа, направљен Спомен-дом на чиjем преградном зиду jе била отворена књига с 1128 уписаних имена, погинулих бораца и жртава усташког злочина. Дом jе био наше свето мjесто, наш зид плача, на коjи су полагани вjенци, букети цвиjећа и паљене свиjеће.

Нестао jе споменик првоj заjедничкоj борби партизана срба и партизана хрвата против усташа, на коjем су били уписани стихови: “Ниjе то било само фиjукање метака, била jе то наjзаносниjа химна слободи, химна братству и jединству Срба и Хрвата…

Мићо каже да су ништени сви споменици НОР-а не зна шта jе са спомеником на Крушковачама. Присjећаjући се стравичних догађаjа из далеке прошлости у сусрету са згариштима, рушевинама и пустоши обузела ме нека туга, страх и мржња према злочинцима.

Наметало ми се питање: „Какав грех носи моjе село кад jе у њему поновљен злочин и угашен живот“?

Живjели смо са свима у добрим односима, његовали братске односе са сусjедним хрватским селима. Младост се дружила и радовала, одржаване су спортске игре „ОКЕ“. На пространим ливадама покраj извора Оке сретали су се Краjишници из Хрватске и Босанске Краjине, одмjеравали снагу и вjештине, радовали се, стварали приjатељства. Посjетиоци игара су испиjали камионе пића, те трошили око 100 печених jањаца. Нитко ниjе питао за пориjекло, вjеру, нациjу… сви су радосно дочекивани и с пажњом испраћани.

Млади из циjеле СФРЈ састаjали су се на зборовањима пионира Југославиjе. Обиљежавање 35-годишњице оснивања Одреда пионира у Дивоселу одржано jе 1977. године. То jе било прво зборовање и том приликом донесена jе Повеља о установљењу сталног сусрета пионира Југославиjе у Дивоселу.

Долазили су пионири од Вардара и Триглава, дружили се уз логорске ватре, са заносом пjевали, рецитовали, играли кола, писали новине… Покраj Спомен дома су засадили парк братства-jединства. Посебно су пионири из Вараждина, с коjима jе долазила дjечиjи писач Пошак, с интересом пратили зборовање.

Боже да ли jе тко од учесника зборовања по наређењу Ј. Бобетка учестовао у акциjи уништења Дивосела 9-13 септембра 1993. Вараждинска полициjа  jе 18.3.95. добила посебно признање од Бобетка за успjешност акциjе Медачки џеп.
Сви пионири коjи су долазили на зборовање радосно су дочекивани и с пажњом испраћани.

Четрдесет шест година (1945-91) проведно jе у миру и нади да се крвава зора Дивосела више никад и нигдjе поновити неће. У годинама 1989-91. оживjели усташки знакови и вратише се усташе, заледише се братски односи. Власт ХДЗ наступи отвореним приjетњама и усташким паролама. Србима се одузимаjу права, проглашаваjу их за националну мањину, отпуштаjу с посла, минираjу се српске куће, приjети им се прогоном.
С. Месић поручуjе:
„Могу Срби отићи, али неће одниjети ни педаљ хрватске земље, нису jе ни дониjели на опанцима“.

Послиjе акциjе МУПА Хрватске на Плитвицама 31. марта 91. завладала jе потпуна несигурност, jавља се страх од усташа, уводе се сеоске страже, све jе у неизвjесности и неодређеном ишчекивању.

У паничном страху, маjске ноћи Јанко Плећаш бjежи у Дебелу главицу и тамо се криjе три дана бос и у пиџами у кишном и хладном времену. Сви мjештани су ишли да га траже, он jе jе чуо дозивања и крио се, мислио jе да га усташе траже.

Августа 1991. год. отворише се гробови нови, прва жртва jе био Јово Вуjновић, Луђанов, убиjен покраj Новчице у Госпићу, затим Недељко Игрић, Ковиљка, Небоjша, Ђуро, … нестали из своjих кућа, можда у безданима Велебита.

Миле Плећаш-Савичин изгорио у комшинскоj шупи, затим: Ђуро, Томо, Сока, Исо, Анка, Илиjа, Душан, Никола… убиjени на праговима своjих кућа, све се ово догађало на 50-годишњицу Крушковачке трагедиjе Дивосела.
Септембра 1991. године jедан дио села jе попаљен. Становништво се великим диjелом склања у сусjедна села или одлази у избjеглиштво.

Проређено становништво jе обрађивало земљу, бринуло о стоци и задовољавању основних животних потрепштина, те осигурању од усташких напада.  Живот се одржао само у jедном диjелу села. Мало jе било комплетних породица, склањани су немоћни и неjаки, стално jе владао страх од усташких напада.

У четвртак 9. септембра 1993. г. Дивосело jе у племану нестало, све живо у њему побиjено на звjерски начин, грађевине попаљене и порушене, живот у селу потпуно угашен, том прилилком су погинули-убиjени:

1.    Вуjновић Момчило, Дмитров – 1935.
2.    Вуjновић Анкица, жена Момчила (Моћина) – 1934.
3.    Вуjновић Ђуро, Шкеjо – 1927.
4.    Вуjновић Никола, Ђурино Шкеjо – 1954.
5.    Вуjновић Кате Стево – 1922.
6.    Вуjновић Стеве Никола – 1947.
7.    Вуjновић Стеве Бранко – 1948.
8.    Вуjновић Максима-Ђуда-Кевић – 1918
9.    Вуjновић Јовина, Никола, Кардум – 1947.
10.    Матић, Јовине, Милан-Брко – 1948.
11.    Јелача Љиља – 1950.
12.    Паjић Николе, Груjо – 1927.
13.    Радаковић Владо, Сарин – 1935.
14.    Обрадовић Даница, Перацина – 1930.
15.    Јерковић Илиjе, Никола-Бабуна – 1961.
16.    Јованчевић Миле, Далматинац- 1924.
17.    Поткоњак Марко, Таjканов – 1939.
18.    Трешњић Вуjе Десимир – 1964.
19.    Бjеговић Гоjо, Бего – 1915.
20.    Јовић Дмитар – 1938.
21.    Јовић Мара ж. Дмитрова – 1939.
22.    Бjеговић Боса, Ћампина – 1910.
23.    Поткоњак Јанко, Ресин – 1931.
24.    Поткоњак Ђорђе, Стевин – 1960.
25.    Бjеговић Неђо, Шарени – 1945.
26.    Бjеговић Милка, ж. Неђина – 1945.
27.    Почуча Петар, Шушанов – 1946.

Ниjе познато какву су смрт доживjели, тиjела су им била избодена, ломљена и паљена, jедан дио их jе завршио у септичкоj jами у Госпићу из коjе jе извађено 12 тиjела.

Новим усташама била далеко Шаранова jама код Јадовног.

Притиснут страшним мислима и сузним очима одвоjио сам се од рушевина дома и кренуо према Клиси. Код Радаковића и Плећаша опет рушевине, jедино на трапу Савице Плећаша-Саjпетина стоjи нешто цриjепа. То jе вjероjатно jедини обjект грађен људском руком коjи ниjе миниран.

Код Плећаша jе обновљена кућа Ђуре Плећаша, али он не живи у њоj, у Врепцу jе.
Код Клисе исто рушевине и шикара. У Ведром пољу мала кућа и господарска зграда, ту живи Милан Матић са супругом и маjком старом 96 година. Тешко му jе у пустом-рушевном селу, али другог прибjежишта нема. То су jедини становници Дивосела, некад богатог, живота пуног села.

Сад на мjесту Дивосела царуjе пустош, његово име се изгубило у имену Медачки џеп.

Драги моj Мићо, на краjу овог путовања кроз пустош и трагедиjу Дивосела, пуно ти хвала. У мени jе порасла туга, боjим се да се у Дивоселу никад неће повратити живот и чути пjесма, то би  сигурно била нарицаљка. Једино Велебит каже гдjе jе било Дивосело.

Септембар 1993.

Кишни дани jесен наjављуjу
Велебит се у маглама криjе
облаци му круну покриваjу
Туђманов се барjак на њем виjе.
Под барjаком воjску сакупише
у гвоздени обруч крволочни
Дивосело – Читлук опасаше.
У четвртак девети септембра
Деведесет и треће године
jош Даница свjетло не угаси
Туђманиjа силом се огласи.
Стотинама граната и мини
у бљештање зору претворише.
Са свих страна тенковске колоне
Дивосело – Читлук прегазише
И крвнике жедне доведоше.
Пет дана су с тенковима били
Људе – народ по селу ловили
На усташки начин све побили
Ни пса кућног нису поштедили.
Грађевине све су попалили,
Попалили и jош минирали
И бунарске воде затровали.

Илиjа Вуjновић

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top