Јадовничани и Пребиловчани

Душан Басташић jе недавно посjетио Пребиловце, те написао пар редова да схватимо зашто jе име овог мjеста битно за упамтити. На позив Миленка Јахуре, предсjедника Српског националног друштва „Пребиловци“ из Београда, делегациjа удружења Јадовно 1941., присуствовала jе светоj Литургиjи, служеноj 04. августа 2012. у херцеговачком, српском селу Пребиловци.

Пише: Душан Басташић

Служена jе Литургиjа за покоj душа Пребиловачких новомученика али и свих Срба из Доње Херцеговине, побиjених од стране хрватских усташа у озакоњеном злочину почињеном 1941. године.

Током крвавог љета 1941. године усташе су у броjним крашким jамама, риjекама али и на кућним праговима, поубиjале више од 4.000 Срба из Доње Херцеговине.

Само из Пребиловаца од 1.000 становника, убиjено jе њих 826, а до краjа рата броj погинулих попео се на 850. Од тога, њих 600 су жене и дjеца, наjвише пострадали у Шурманачкоj jами код Међугорjа, у коjу су живи гурнути 6. августа 1941. године.

У Пребиловцима су, тада, потпуно затрте 52 породице а 36 огњишта jе угашено. Ратне страхоте од око хиљаду становника преживjело jе 172 чељади.

На рушевинама миниране цркве и крипте у коjоj су 1991. године, положене кости српских мушкараца, жена и дjеце, ексхумиране из крашких jама у коjима су лежале преко педесет година, Свету Литургиjу служио jе архимандрит Данило, игуман манастира Житомислић, уз саслужење шест свештеника. За подсjећање, љета 1941. комплетно монашко братство манастира Житомислић, побиjено jе од стране усташа у jами Ржани до.

Потомци и сљедбеници усташких злочинаца из 1941., отпадници од хришћанске вjере и рода људскога, педесет година касниjе, 1992. године, дигнувши у ваздух православни храм са криптом и костима Пребиловачких новомученика, поновили су злочин.

У страховитоj детонациjи, дио смрвљених костиjу, стопио се са бетонским зидовима крипте.

Злочин jе почињен и на православном гробљу у Пребиловцима, гдjе су поред споменика рушене, митраљиране, скрнављене и гробнице, а кости у њима спаљиване.

Приjе Литургиjе, већ у пет часова уjутро, кренули смо према Шурманачкоj jами Голубинки, у коjу jе бачено преко 2000 српске чељади.

Управо када се сунце поjавило на обзору, кроз трње и драчу, стигли смо до jаме. Призор jе мучан. Споменик жртвама, минирањем jе потпуно уништен и сурван на бетонску плочу коjом су потомци жртава, 1990. године затворили jаму након што су ексхумирали кости и у самоj jами оставили спомен плочу.

Нема трага да jе овдjе 1941. године почињен стравичан злочин над у наjвећем броjу женама и дjецом из Пребиловаца.

Сазнање да су мученици након ноћи проведене у марвеним вагонима, до jаме тjерани пjешке од жељезничке станице у Шурманцима а онда овдjе ударани маљевима и чекићима и дрвеним моткама гурани у jаму, изазива вртоглавицу у глави и мучнину у стомаку.

Ту преко брда, свега 2,5 км далеко, налази се Међугорjе, католичко светилиште, гдjе се како кажу указала Госпа.

Хиљаде ходочасника, долазећи у мjесто у коме су поникли неки од Шурманачких усташких џелата, немаjу поjма да се недалеко одатле налази jедно друго, посебно светилиште, потпуно скривено и готово заборављено.

Отишли смо и до jаме на Бивољем брду, понору коjи jе прогутао преко 1500 мученика.

Овдjе нас jе чекао jош страшниjи призор. Разрушеном спомен обиљежjу, подигнутом над самом забетонираном jамом не може се ни прићи од гомиле смећа. Централна депониjа смjештена jе управо ту, над самом jамом.

Много jе тога што веже Пребиловачко, Шурманачко и стратиште на Бивољем брду.
Жртве су припадници српског народа а злочинци хрватског народа. Монструозни карактер злочина и начин његовог извршења jе исти.

Ипак, први утисак коjи се намеће након обиласка ова три локалитета, стање jе у коме се данас налазе стратишта и жртвама посвећена спомен обиљежjа.

Мемориjали су у потпуности уништени, до њих не воде путокази, њих нема на географским картама.

Мада jе прошло седамнаест година од краjа протеклог рата, обнове нема.

Локална, Чапљинска (хрватска) заjедница то ниjе учинила. Нису то урадили ни челници хрватског народа у БИХ.

Мада су воjне формациjе државе Хрватске, тадашње независне и данашње неовисне, судjеловале у злочинима почињеним на овим стратиштима, не осjећаjу потребу да у овим „мирнодопским“ временима учине нешто да се невиним жртвама барем споменик обнови.
То би свакако био израз поштовања у функциjи обнове повjерења, неопходног за градњу добросусjедских односа, чега су им пуна уста.

Управо супротно, у вриjеме служења литургиjе, у Чапљини су се одржавали карневалски дани, смеће на депониjи код jаме на Бивољем брду се гомилало а нас поклонике су пратили погледи за коjе jе мало рећи да су неприjатељски.

Ипак, да будем искрен, нисмо ми на овим тужним мjестима очекивали злочинце, њихове потомке и политичке лидере.

Наше сам ипак очекивао, али ни њих ниjе било у Пребиловцима.

Ни републичких ни ентитетских предсjедника, премиjера, министара ни њихових изасланика. Ниjе било архиjереjа, ни млађих ни стариjих ни умировљних.

Пребиловци су симбол страдања нашег народа у Херцеговини, континуитета страдања.

Да ли су наши званичници, тога дана могли имати значаjниjи приоритет од доласка у Пребиловце?

Могли су се можда одлучити за одлазак на Гаравице код Бихаћа, гдjе су хрватску усташе побили преко 12000 православних Срба а гдjе jе парастос служе у исто вриjеме.

Али, ни тамо нису отишли.

Зашто jе томе тако, могло би се нашироко писати, али оставићу то за другу прилику.

По стратиштима Херцеговине, прониjели смо икону Светог Вукашина из Клепаца, новомученика Јасеновачког. Не зато да би светитељ видио гдjе смо, с ким смо и какви смо. Он то из наручjа Божjег свакодневно гледа али не плаче.

Ниjе он плакао ни када га jе џелат касапио на Градини. Тада jе мирно зборио: „Само ти диjете ради своj посао“.

Чинило нам се, да jе над разнесеним костима српских мученика у Пребиловцима, над jамом Шурманачком и оном на Бивољем брду, поручивао исто. И жртвама и потомцима жртава и џелатима и онима коjи су тамо требали бити, а нису.

Душан Басташић

Извор: Фронтал.СРБ