Izvorna i autentična srpska ideja zaprljana je i zamagljena

Piše: Nemanja Dević

Prošle nedelje, nisam ni znao za to, moj prijatelj Slobo Gavrilović predložio me je za nagradu „Dragojlo Dudić“ koju dodeljuje SUBNOR, organizacija koja neguje tradicije partizanskog pokreta.

Žiri, sačinjen od neostrašćenih stručnjaka – ali nedvosmisleno naklonjenih pobednicima u građanskom ratu u Srbiji 1941-1945, doneo je jednoglasnu odluku da moja knjiga bude nagrađena ovim priznanjem. Bio bi to veliki iskorak za ovu organizaciju i doprinos nacionalnom pomirenju – jer to bi prvenstveno značilo da su odstupili od revolucionarne dogme.

Kad ono međutim – sutradan je predsedništvo SUBNOR-a trebalo da verifikuje ovu odluku. I tu se pojavi predsednik organizacije, propisno pozdravi drugove sa „Smrt fašizmu“, oni mu odgovore sa „Sloboda narodu“, i nastane rasprava.

On je protiv toga da se nagrada dodeli revizionistima, a reakcija nastoji da se ubaci i u njihove redove. Rasprava vremenom postaje sve žučnija, a među članstvom dolazi do podela. Predsednik se posebno ražestio kada je predlagača i člana žirija g. Gavrilovića upitao kakav je moj stav o četnicima, na šta je ovaj odgovorio da ih predstavljam kao antifašistički pokret.

Kakvi antifašisti, veli predsednik, i kakav građanski rat, u Srbiji je bilo samo revolucije i kontrarevolucije. Gavrilović pokušava da umiri stvar rečima da mi je jedan deda bio četnik, a drugi partizan – ali na to sledi replika jednog ljutitog borca: „A šta ako je on više voleo ovog dedu koji je bio u četnicima…“

Sve u svemu – komedija, koja je okončana odlaganjem glasanja do januara. Zanimljivo bi bilo doći do zapisnika sa ove dve sednice, koji bi bio istorijski dokument o tome kako se brane tekovine revolucije 2015.

No, ništa manje sektašenja i ništa manje boljševika i među tzv. patriotskim organizacijama.

Juče mi drug, aktivista jedne takve omladinske grupe, reče kako su svojevremeno, o prigodnom povodu, nameravali da me zovu da im govorim na tribini – ali se neko od prisutnih glasno usprotivio navodeći kao argument moje ranije proevropske stavove i raniju političku aktivnost.

To je treći put da čujem sličnu stvar: da se u nekoj od nacionalnih organizacija povede tema da budem pozvan kao govornik na nekoj tribini, a da se jave i nadjačaju oni koji smatraju da mi treba zabraniti da govorim i budem okarakterisan kao – nepodoban.

Neka im je mir u kući.

Iako beže od komunista kao đavo od krsta, po razmišljanju su apsolutno identični. I tek tada vidim koliko je izvorna i autentična srpska ideja zaprljana i zamagljena, ne samo zahvaljujući glasnogovornicima iz 90-ih, već i radi njihovih nastavljača. Imati 20 ili 25 godina, i biti cenzor tog kalibra – to ne može biti svak.
Da ne govorimo o cenzuri i zabrani u pojedinim ustanovama i medijima…

Jedne tiražne dnevne novine čak ne smeju da objave ni prikaz moje knjige. Zapitam se: kakva sam ja to smetnja, kome i zašto…

Zato, Fejsbuk postaje i jedno od retkih mesta za moju društvenu aktivnost. Tu pišem za svoju dušu i obavezno se još poneko pronađe i identifikuje sa napisanim.

Nekoga obodrim. Nekoga nasmejem. Nekog zacelo i iznerviram.

Prati me oko 2.000-2.500 ljudi – što je veličina prosečnog sela u mom zavičaju. Neko se odseli, neko doseli u to selo. Neko peva, neko se slika, drugi se pak svađaju, a ima i onih koji nam redovno dolaze u posetu i pomažu u svakodnevnim poslovima.

Ali podrška ljudi sa ove mreže znači mnogo, nekada je i jedina koja obodri u trenucima malodušnosti i preispitivanja. Ja svoje tekstove na Fejsbuku doživljavam kao mogućnost da govorim na trgu, a one koji te tekstove „lajkuju“ kao da govoru aplaudiraju.

Tako, svakodnevni „elektronski aplauzi“ predstavljaju svojevrsno ohrabrenje i signal da nismo usamljeni – i da naših istomišljenika itekako ima. Zato brižljivo vodim računa o toj svojoj „elektronskoj bašti i dvorištu“ – i ne dam da se u njemu ni praznoslovi, ni podbada, niti na bilo koji način bude zlonameran prema domaćinu i njegovim gostima.

Zato što ovde nesebično delim sva svoja znanja, a nekada i najintimnija osećanja.
Valjda nije uzalud…

Od istog autora:

Đurđic u Kosovcu

Novo svetlo na ratne godine

Suviše tiho odlaze najbolji među nama – Jadovno 1941.

Živi život – Jadovno 1941.

Prebirući po uspomenama – Jadovno 1941.

Strašna godišnjica za Smederevo: Kad je poginulo pola grada …

Priča o dva dečaka

Mesto srpskog vaskrsa