Иво Лучић: О несталим женама у Равном, након 75 година

О нестанку жена нијесам ништа знао све донедавно, као ни већина мојих вршњака. Дознао сам у једном посебном тренутку од пријатеља из страдале фамилије .

Војко је цијели свој живот чувао њезине ципеле. Биле су црне, фине, рађене на модеран начин, а не сељачке какве су друге ђевојке носиле. Сава их није пуно пута носила. Понекад на дернек или славу. Можда који пут на састанак с момком. Вјерала се с једнијем Чихорићем из Чваљине. Тад је на ашиковању обавезно било присутно и још какво чељаде.

Војко је био висок и стасит, коштуњава лица и великих брчина. До краја живот носио је шалваре. Kао да је настојао задржати вријеме.
Остао је у сјећању и као народни мудрац. Многи су се сјећали и понављали његову узречицу „Ништа роба“, која је значила лошу квалитету свега што доносе нова времена: нових производа, новог карактера…

– „Доктур Звонко, думо Звонко!“. Били су то лијечник Звонко Чарапина и равањски жупник Звонко Вулетић, који су службовали у исто вријеме.
– „Остало: ништа роба!“. Ништа роба су били нови доктури, учитељи, свећеници, трактористи, милицоњери, нове невјесте, школе и скоро све чега би се сјетио.

Његова изјава „Наша Мара црта Европу, а не зна ни ђе су Вртине“ понавља се и данас у Равном. Вртине су башче које од куће дијели само пут и зид, и које се терасасто спуштају до дна падине, гђе их дочекује други пут, гребје и – школа. Та је његова опаска још давно дијагностицирала сувремено образовање као учење чињеница које често немају већу практичну важност.

* * *

Војко је чувао њезине ципеле, али их никад није гледао. Није могао од јада.
Никад нисам знао нити сам могао помислити какву муку Војко чува иза оних својих јагодица. Сретали смо га, као и осталу чељад по селу, или смо посјећивали његову обитељ за ришћански Божић, и честитали, као и они наше куће на катулички.

Нас балавурдију би једнако уважавали као и одраслу чељад. Војко и његов рођак Маше, који су живјели дуго у обитељској задрузи, дискретно би потакнули жене да нас припазе ако им се учинило да су нас мало потцијениле, да нас не служе као праву мушкарију. Ако би на грамофону била каква пјесма за коју би оцијенили да нам се као Хрватима неће свиђати, махнули би руком да се то бандуна, остави.

Салате, којима су припадали Војко и Маше, и Kраљи као друго презиме које носе Срби у Равном, живјели су животом за који се тешко могло помислити да скрива ту тешку трагедију.

* * *

Војкина шћер Сава је једна од 22 женске особе које се никада нису вратиле. Усташе су их одвеле из својих кућа, заједно са свом православном чељади 2. листопада 1944., дан или два прије него што су партизани заузели Равно. Остало је случајно пет-шест жена. Остала је Драгица Салата, Машина жена, коју сви зову Величка, и њезина осмогодишња шћер Душанка.

Величка је била тек родила дијете које је умрло – некако су у ње, кажу, мрла ђеца – и кад су питали: „Шта ћемо с Величком, родила је?“ онај који је купио људе оговорио: „Нек стоји“. Величка је испод гуња била сакрила и шћер Душанку.
Међу онима које су остале била је Стана Kраљева, Миланова сестра. Kажу, била на паши изван села, и кад се вратила, виђела да нема никога. И тако до мрака у муци обилазила око села док није виђела свјетло код Величке и дошла к њој.

Остала је ђевојчица Деса Салата, Миланова, Светина сестра, која је побјегла пред војницима и сакрила се у накав шипак, и отоле касније дошла Велички у кућу. Остала је и Радојка Салата Петрова, такођер ђевојчица, не знам је ли још које женско чељаде. Е, да, и Даница Светина сестра, била код Стоца у накве родбине.

Одвели су их исти дан возом у Мостар. Мушке су затворили у Мостару, а жене су пребацили у накве гожђане отворене вагоне и с њима даље. За неко вријеме Мостар је ослобођен и мушки пуштени, па се вратили дома. Жене се нису вратиле никада.

* * *

Од Салата нестале су:
Босиљка (оца Илије, рођена 1927., у Равном)
Цвија (Лазарова, 1906. Струјићи)
Цвија (Николина, 1912. Грмљани)
Јања (Арсенова, 1932. Равно)
Јања (Ристина, 1907. Равно)
Јања (Перина, 1872. Равно)
Јока (Михина, 1906. Величани)
Kрстиња (Ристина, 1904. Чваљина)
Мара (Манојлова, 1936. Равно)
Мара (Николина, 1937. Равно)
Нада (Арсенова, 1936. Равно)
Сава (Војканова,1921. Равно)
Стана (Арсенова, 1934. Равно) и
Здравко (Николин, 1941. Равно).

Од Kраља нестале су:
Босиљка(Душанова, 1925. Равно)
Драгица (Душанова, 1931. Равно)
Јања (Михина, 1897. Равно)
Јелена (Душанова, 1929. Равно)
Љубица (Михина, 1920. Равно)
Мила (Михина, 1918. Равно)
Радојка (Душанова, 1923. Равно) и
Савета (Ристина, 1893. Струјићи).

Тако, у породици Николе Салате нестала ја сва чељад: жена Цвија (1912), шћер Мара (1937) и синчић Здравко (1941).
У Арсена Салате све три шћери: Јања (1932), Стана (1934) и Нада (1936).
У Душана Kраља нестале су четири шћери: Радојка (1923), Босиљка (1925), Драгица (1931) и
Јелена (1929), а у Михе Kраља три женска члана: Јања (1897), Љубица (1920) и
Мила (1918).

* * *

Ђе су жене, нитко није знао. Ишчекивали су их.
Неко вријеме иза рата, у Салата је стигло писмо. Од Саве. Донио га је неки Црногорац који је побјегао из Јасеновца, па га дао некоме у сусједне Струјиће, а они дали некоме од Салата. Нитко не зна право шта је у њему писало. Зна се само да га је Сава била упутила мајци, мислећи да је она на слободи. Питала је зна ли шта је с ћаћом, је ли се вратио. Војко га, кажу, од жалости није могао ни читати. Писмо је било знак да жене нијесу више међу живима. Тада су у Салата и у Kраља обукли црнину.

Војко је годинама одбијао било какво весеље. На свадбе, које су се нужно догађале а живот се наставио, ишао је јер је морао, али није могао пјевати, као ни на кућним весељима. Женио му се син Бокица, само су отишли по младу, весеља није било.

– “Ајде болан Војко, живот иде. Немој ову мнадос убијат”, говорили су му. Након дугих наговора, обећао је да ће запјевати кад се његов син Душан буде женио. Би тако 1960.
Али је и даље настављао сједити на скалинима у авлији с којих се кроз авлинска врата виђела улица којом се долази у Салата махалу.

* * *

О нестанку жена нијесам ништа знао све донедавно, као ни већина мојих вршњака. Дознао сам у једном посебном тренутку од пријатеља из страдале фамилије.

„Ми смо увијек живјели у сјени те трагедије. То је била велика табу тема. У нашој кући старији нису дали да се о томе прича…остала је само бол и патња“, рекао ми је.

Никола се поново оженио послије рата и оформио нову породицу. Иза рата радио је у болници у Дубровнику; нема коме није ваљао. Породица Арсена Салате, Машина брата, потпуно се угасила.

„Од велике туге нико од наших никада није посјетио Јасеновац“, казао ми је.

Ни данас о томе нитко не воли јавно говорити. Салате и Kраљи и данас зашуте – занијеме – кад их се о томе пита.

Аутор: Иво Лучић, Prometej.ba