fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Иво Голдштајн: ЧЕТИРИ ‘М’ ИЗ ЈАСЕНОВЦА

Како су невине људе брутално убијали Макс, Милош, Матковић и Мајсторовић

Књига Иве Голдштајна ‘Јасеновац’ несумњиво је најопсежнији истраживачки пројект о највећем усташком логору у Независној Држави Хрватској.

Љубо Милош, Мирослав Филиповић-Мајсторовић и Макс Лубурић

На готово хиљаду страница, Голдштајн објашњава зашто су усташе основале Јасеновац, износи статистичке податке, међутим, прије свега, описује свакодневицу, живот и смрт логораша, али и њихових крвника, од Макса Лубурића и Љубе Милоша до психопатских убојица попут Драгутина Пудића-Парализе или Хинка Пичилија.

Јасеновац је био царство зла, али унутар логора, постојале су тисуће људских судбина, често међусобно испреплетених на начин који је непојмљив у нормалном животу. Приче о овим судбинама темељ су Голдштајнова ‘Јасеновца’.

Међу јасеновачким заточеницима говорило се да логором владају четири “М”: Макс (Лубурић), Милош (Љубо), Матковић (Ивица) и Мајсторовић (Мирослав Филиповић-Мајсторовић). Њих су четворица злочиначке опште планове Павелића и најближих сарадника у Јасеновцу непосредно извршавала.

Вјекослав Макс Лубурић био је човјек од акције, човјек с терена. Већ у мају Лубурић руководи првом масовном ликвидацијом цивила у Хрватском Благају. Друга злочиначка акција под његовим заповједништвом, у којој су масовно убијани жене и дјеца, догодила се у селима око Доњег Лапца почетком јула. Низ геноцидних акција под Лубурићевим водством наставио се поткрај 1941. по селима сјеверног Кордуна.

Многи преживјели логораши и други очевици свједочили су да је Лубурић “суверено владао Јасеновцем и ниједна власт, осим Усташке обране, чији је заповједник био он сам, није задирала у његову компетенцију и пуну самосталност”.

Смрт због поздрава

Окупивши око себе најокорјелије зликовце и садисте, он је помоћу њих управљао логорима потпуно неограничено по својој слободној вољи, убијао је и убија кога хоће, а да о томе не мора никоме полагати рачуна”. У Јасеновцу је у бројним ситуацијама, тврде свједоци, не само отворено заповиједао злочиначке акције него и био непосредни извршитељ окрутних убијања.

“Једног је убио јер га, по његову схватању, није пристојно поздравио. Другог јер га је најпристојније поздравио, а што није смио, јер је био број, а не човјек. Трећег, јер је гладан грицкао неки нађени отпадак”.

Уосталом, бавио се Јасеновцем и прије него што је настао – у септембру 1941. провео је десет дана “ради упознавања” у логору Sachsenhausen-Oranienburg недалеко од Берлина, одакле се вратио с неким новим идејама, посебно “о оснивању логорске радне службе”.

Та је знања у сљедећих неколико тједана примијенио у Логору III Циглана. Своје је бављење Јасеновцем, као у неком заокруженом циклусу, завршио 19. травња 1945., када је, дошавши у логор, наредио да га се уништи.

Љубо Милош (1919.) у липњу 1941. одлази у Загреб, к братићу Максу Лубурићу, који га је наговорио да приступи усташком покрету. То је био пресудан тренутак – Милош се запошљава као чиновник у Уреду III УНС-а, постаје Лубурићева десна рука. У октобру исте године постављен је за заповједника Радне службе у Јасеновцу с чином усташког натпоручника.

Заточеници га се сјећају као човјека “округле главе, глатко зализане косе, с наочалима”, неки га описују “као нежењу широког лица и тромих кретњи која више подсјећа на неког доброћудног чиновника него на кољача”. Милош је био један од најозлоглашенијих заповједника у Јасеновцу, а с временом је постао један од симбола усташког терора. Срести га у логору “значило је гледати смрти у очи. Само је одлучан поздрав и оштар корак могао заточеника спасити од шиканирања и смрти”.

Злочини које је Љубо Милош починио били су бројни и нашироко су се препричавали: тако је напримјер знао наредити својим људима у Јасеновцу да доведу у “његову амбуланту” оне логораше који би сматрали да су болесни. Милош би их дочекао у бијелом огртачу и у полусаркастичном тону представљао би се као лијечник (“управо сам положио докторски испит”).

У једном тренутку наредио би им “да се леђима наслоне о зид, а он сам би поклекнуо на десно кољено и ножем пропарао биједника од врата па све до испод трбуха”.

На суђењу је Милош тврдио да у амбуланти “никаквих ликвидација није било”, али није негирао како је неке злочине починио. Штовише, описао је како је први пут “убио три Јеврејина који су успоставили везу са кућом и дописивали се те је Лубурић наредио да их стријељам. Стријељао сам их пушком пред наступом осталих заточеника из логорске радне службе”.

Врискови дјеце

На суђењу су Милоша теретили бројни свједоци, па није ни покушавао негирати што је радио или лагати о томе. У августу 1948. осуђен је на смрт.

Мирослав Филиповић-Мајсторовић (1915.) рођен је у Јајцу. Дјевојачко презиме Филиповићеве мајке Марије било је Радуловић, по свему судећи била је православка – Српкиња, што би могло значити да се код Филиповића развио типични синдром самомржње. Мирослав Филиповић завршио је фрањевачку гимназију у Високом, након чега је ступио 1932. у новицијат у Ливну, гдје је добио име Томислав.

Након проглашења НДХ, унаточ изричитој забрани старјешина, почео је дјеловати као самозвани војни капелан. Због непослуха и “својевољне везе с усташама” у јануару 1942. добио је премјештај, али се оглушио. Потом га је папински легат Marcone суспендирао, а поткрај априла искључен је из фрањевачког реда.

Информисани свједоци тврде како је Филиповић-Мајсторовић ушао с још неколико усташа у школу између села Дракулића и Шарговца. Учитељици која га је отприје познавала рекао је да издвоји једно српско дијете. Учитељица је, ништа не слутећи, одабрала “љепушкасту и лијепо одјевену Радојку Гламочанин, кћер Ђуре, најбогатијег домаћина у том крају, мислећи да дијете треба нешто рецитовати”.

Филиповић-Мајсторовић ју је “њежно прихватио и помиловао, а потом зграбио и почео натенане да је коље пред осталом дјецом”. Дјеца су почела “вриштати и избезумљено скакати по клупама”, а Филиповић-Мајсторовић је узвикнуо: “Ово ја, у име Бога, покрштавам изроде и све гријехе преузимам на своју душу”.

У Јасеновцу би обично навечер навукао чудну неку зеленкасту кишну кабаницу, извршавао клања, и тек ујутро другог дана, враћао се сав крвав”. Љубо Милош потврђује да су се клања догађала “углавном по ноћи”, а да је Филиповић-Мајсторовић “ради тога скорог увијек по дану спавао и био неспособан за неки други рад”.

Начини убијања

Мајсторовић је био дволичан, заправо је исказивао биполарност у понашању: као што је чест случај код особа с тешким психопатолошким проблемима, био је час убојица, час спаситељ.

То је врло добро на властитој кожи осјетио Славко Добрила: на Бадњак 1942., након бијега једног логораша Мајсторовић је што властитом руком, што предводећи групу усташа, пострељао групу логораша у којој је био Добрила, али је Добрилу поштедио.

Сутрадан, на Божић, сазван је наступ и Мајсторовић је, прича Добрила, “свакоме појединачно зажелио сретније благдане. Кад ме препознао пружио ми је руку и рекао ‘не бој се пријатељу, све ће бити добро’”.

Трећи дан Божића Мајсторовић је “власторучно пострељао 9 Јевреја на наступу, изјавивши иза тога ‘правди је удовољено’”. Сам се Мајсторовић 1945. повјерио истражитељу Војдрагу Берчићу како се трудио да пронађе начин за најлакше и најбрже начине убијања, поготово дјеце (другим ријечима, вјежбао је брзину клања – потезе руком). Због тога је у неком тренутку добио надимак “Фра Сотона”.

Ивица/Иво Матковић (1913.) био је родом с отока Зларина код Шибеника, гдје је похађао гимназију. У септембру 1941. приступио је Усташкој обрани те је, као близак Лубурићу, с чином натпоручника постављен за надстојника Општег одјела Заповједништва логора у Јасеновцу и убраја га се међу неколицину “најистакнутијих крвника”.

Приписује му се и “најактивније судјеловање у великом покољу на Божић 1941. године” у Јасеновцу III Циглани, када је, између осталог, убио власника пакрачког ресторана Јоцу Дивјака. Матковић га је препознао и упитао: ‘Познајеш ли ме?’, нашто је Дивјак одговорио да не познаје.

‘Е, мајку ти твоју, сјећаш ли се кад сам с друштвом дошао у ресторан, а ти нам не хтједе дати столице да сједнемо’, па нареди да се Дивјака повеже, потом га ударцем кундака у потиљак обори на земљу, “преврну га на прса, камом му разреза капут и кошуљу, и једним потезом каме расијече му лијеву слабину. Језив крик, затим кркљање и – Матковић је држао Дивјаково срце у руци. “Овако се свети Матковић”, закључио је.

Матковић се, за разлику од монструозног понашања према заточеницима, посве другачије односио према својој кобили – посебно се бринуо да се она добро тимари и храни те да случајно не остане бређа.

Аутор: Роберт Бајруши

Извор: Jutarnji.hr

Везане вијести:

ИВО ГОЛДСТЕИН: Јасеновац

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: