Ivan Stoilković: Kako od zaborava čuvamo spomenik na Zebrnjaku

Lider Srba u Makedoniji piše za „Novi Standard“ o obnovi spomenika na Zebrnjaku i pripremamama da se na tom mestu obeleži stogodišnjica Kumanovske bitke.

 Oktobar, Kumanovo, 2012. Godina. Sedmi je mesec kako radimo svakog dana, od ranog jutra do kasno u noć. Plašimo se da nećemo stići, svesni da nije moguće brže. Dok čekamo da se malter osuši, kao mravi se raspoređujemo i čistimo svaki kamen, svaku stopu, kako bi i najmanji pedalj ovog krvlju natopljenog brda bio dostojan. Svakog dana sve nas je više, ljudi sami dolaze, iz Valandova, Skoplja, Bitolja, čak iz Đevđelije… Najviše ih je iz Kumanova. Skinu kapu, prekrste se i ćutke nam se pridruže. Počeli su da dovode i decu. Nekoliko njih je, iako ih niko ništa nije pitao, pomenulo da su Makedonci po rodu. Kažu, i njihovi dedovi su ovde. Domaćice iz okolnih sela svakoga dana donose ručak, same prave raspored, i uvek kada dođu, prvo uđu u kosturnicu da odliju malo panaije iz starih oguljenih metalnih čuturica kakve dosad nisam video. Kao ni ovako dug nemi parastos, kojim pokušavamo da od njih izmolimo oprost za sve nesreće minulih 100 godina. Bože, pitam se, da li ovo znači da su se ljudi konačno probudili iz poluvekovne komunističke hibernacije, jesu li nas mučna balkanska stradanja učinila bar malo mudrijim, ima li nade da nas besmisao bratske mržnje ovog puta zaobiđe?

SPOMENIK U DUŠAMA

Na Zebrnjaku duva. S jeseni i u rano proleće ovde je uvek hladno. Tu se ljuti pčinjski severac sudara sa ledenim talasima sa Četirskog brda, a već od sredine septembra tuku i snažne struje iz Moravičke kotline. Još i kada počnu da divljaju hladni vetrovi sa Kozjaka, na Zebrnjaku nije moguće ostati ni nekoliko minuta. A tog ledenog jutra 23. oktobra 1912. godine sipila je sitna kiša. U narodu je vladalo strašno nestrpljenje. Naši stari, od kojih je većina učestvovala u Kumanovskoj bici, a pojedini od njih su sa Drugom srpskom armijom kao ispomoć bugarskoj vojsci stigli i do Jedrena, pričali su da je Kumanovsko polje tih dana bilo obavijeno tako olovnom maglom da se dan od noći nije mogao razlikovati. Kako obično biva u predvečerje slobode. Posle 500 godina ropstva i besomučnog poigravanja velikih sa sudbinom malih. „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas“, opisao je tadašnju atmosferu na Balkanu Petar Kočić. Upravo tako su se osećali iscrpljeni narodi na evropskoj teritoriji Otomanske carevine početkom 20. veka.

Ovo je posebno važno za mlade naraštaje, i Srbe i Makedonce, jer svima se nama smišljeno servira isključivo „nacionalno isprana istorija”. Pa se tako, kad čovek prelista srpske izvore, stiče utisak da na prostoru Makedonije Makedonaca nikada nije ni bilo. U isto vreme, izvori makedonske kuhinje skoro da nemaju drugih sagledavanja osim da je Srbija vodila Prvi Balkanski rat samo radi zauzimanja Vardarske Banovine i da srpski ratovi nisu bili oslobodilački već osvajački. Koliko li je samo ljudi pod ovim teškim teretom odlučilo da prekrati muke i promeni prezime. Među nama ovde ima mnogo onih koji čak nisu ni promenili prezime, ali više nisu Srbi.

Kad smo konačno dobili detaljne planove prizemnih prostorija kosturnice na Zebrnjaku, u koju su 1937. godine iz obližnje srednjovekovne crkve Svetog Đorđa Pobedonosca – zadužbine srpskog kralja Stefana Uroša Drugog Milutina u Starom Nagoričanu – u četiristo belih vreća nalik starohrišćanskim pokrovima preneseni zemni ostaci 678 kumanovskih ratnika da ovde počivaju u miru, bili smo zbunjeni. Jer kosturnici je nedostajalo nekoliko prostorija. Ne zadugo. Stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture bili su zaprepašćeni otkrićem – neko je u centralne prostorije već polusrušene kosturnice teške kamene blokove i šut zalio betonom, a zatim ulaze zazidao bazaltnim kamenjem koje se pri eksploziji bugarskih mina razletelo na sve strane. Namera je bila jasna: da se objekat tokom vremena jednostavno sam uruši, iznutra.

Od starijih iz okolnih sela – a za sve ovdašnje Srbe spomenik na Zebrnjaku je svetinja – saznali smo da im je odmah posle 1953. Godine komunistička vlast zabranila da 23. oktobra ovde održe parastos, što su do tada redovno činili krijući se. Naravno, baš u to vreme na čelu kumanovske Udbe bio je Srbin. Posle nekoliko privođenja, brutalnih šikaniranja i maltretiranja, ljudi su se pritajili i prestali da organizovano dolaze na Zebrnjak, ali ga nisu napustili. Tako ranjen, naš voljeni spomenik sve vreme svetleo je u našim dušama. Kao i srpska mladost, rasuta po kumanovskom polju za našu i slobodu ovog dela Evrope.

GRADNjA SPOMENIKA

Upravo tu, na Zebrnjaku, izgrađen je spomenik junacima Kumanovske bitke. Još 1922. godine grupa srpskih ratnih veterana formirala je odbor sa ciljem podizanja spomenika ratnicima. Spomenik je izgrađen od najtvrđeg bazalta i armiranog betona. Imao je oblik kule-obeliska visine 48,5 metara. Bio je to ubedljivo najviši spomenik ne samo na teritoriji Kraljevine Jugoslavije već i čitavog poluostrva, najmonumentalniji vojni memorijal na prostorima središnjeg Balkana. Skladnih proporcija, sa vitkom kulom, ovaj memorijal mogao je da se vidi iz velike daljine, čak i noću, jer je iz njegovog kubeta izbijala svetlost tri petro-maks lampe. Bilo je to simbolično, večito kandilo mrtvih čije su kosti tu počivale. Na svim planovima spomenika uočljiv je vertikalizam u strukturi građevine. Definitivan projekat predstavlja spoj masivnog podnožja u obliku tvrđave, vitkog stabla sa jajastom „kapom“ na vrhu koje se ne sužava nagore i novog elementa – trougaone osnove. Takvom osnovom autor je, bez ikakve sumnje, ostvario izraženi skulptoralni efekat u ukupnom izgledu vitke, ali snažne građevine. Taj vrhunski spoj arhitekture i skulpture bez uzora u srpskoj arhitekturi predstavlja remek-delo Momira Korunovića, isto tako učesnika u Kumanovskoj bici, koje ga je odvelo do granica ekspresionizma, u to vreme nedosegnutih u srpskoj arhitekturi. Težio je da ostvari arhitekturu nacionalnog stila, služeći se dekorativnim elementima srpske srednjovekovne sakralne arhitekture. Pokušaji ove vrste ostali su usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Spomen kosturnica na Zebrnjaku upoređivana je od strane arhitektonskih kritičara sa Ajnštajnovom kulom Eriha Mendelsona (1887-1953).

U prizemlju spomenika bile su prostorije koje su služile kao kosturnice izginulih srpskih ratnika. Nad njima se nalazio prostor, podeljen u devet odaja, u kome je bila smeštena muzeološka postavka. Iznad podnožja spomenika, na osamnaestom metru od zemlje, nalazila se memorijalna kapela do koje se stizalo otvorenom spiralnom rampom. Na svakom uglu spiralne staze proširene kružnim zaravnima stajali su na postoljima originalni topovi korišćeni u Kumanovskoj bici. Gvozdenim stepenicama pelo se u prostor iznad kapele u kome su bile postavljene drvene hrastove merdevine koje su spajale pet spratova visoke kule sa betonskim galerijama. Na samom vrhu kule, pod samom krovnom konstrukcijom, nalazile su se pomenute svetiljke koje su noću osvetljavale okolinu. Na vrhu čitave građevine nalazio se krst, dok je njen najviši sprat bio ukrašen heraldičkim znamenjima Kraljevine Srbije. Freskodekoraciju u kapeli i kosturnici izradio je ugledni srpski slikar toga vremena Živorad Nastasijević.

Osvećenje spomenika izvršio je 31. oktobra 1937. godine, na 25. godišnjicu pobede u Kumanovskoj bici, Mitropolit skopski Josif sa sveštenstvom.

Prenos posmrtnih ostataka iz crkve Svetoga Đorđa Pobedonosca u kapelu spomenika bio je strašno potresan i žalostan. Rano u zoru, na dan prenošenja kostiju, osam sveštenika u crkvi je čitalo molitve za upokojene. Majke, sestre i supruge, prekrštenih ruku, stajale su u crkvi ispred kostiju svojih najmilijih, držeći u rukama bosiljak i jesenje šareno cveće da njime pokriju kosti svojima, kao poslednji dar. One su to cveće donele iz šumadijskih sela, jer su znale da je to cveće najdraži dar za svoje pođene i neprežaljene. Kosti ratnika bile su smeštene u crnim sandučićima, za one koji su bili identifikovani, i u belim vrećicama, za one koji nisu bili identifikovani. Svi prisutni držali su u rukama voštanice i posmatrali ovu tužnu procesiju. Bilo je tu i nekoliko desetina seljaka iz sela Mlado Nagoričane, a najstariji međy njima Jordan Vasiljković, sa nekoliko svojih zemljaka, iznosili su kosti pokojnika iz crkve i polagali ih na topovski lafet koji je stajao ispred crkve. Majke i sestre pokrivale su sandučiće i džakčiće, već uvelim šumadijskim cvećem i bosiljkom i svaka uglas naricala pokojnikovo ime i proklinjala sudbinu što joj oduze brata, oca, supruga. Kada su sve kosti natovarene na nekoliko topovskih lafeta, pokriveni su trobojnom zastavom i tada su lafeti, vučeni konjima, krenuli ka Zebrnjaku. Lafete je pratila vojnička straža, seljaci iz Mladog Nagoričana i ožalošćena rodbina pokojnika. Sve je bilo tužno i potišteno i dok su lafeti odmicali od crkve Svetoga Đopđa prema spomeniku, čuo se samo topot konjskih kopita, škripa topovskih točkova i pokoji mukli jecaj rodbine. U toj nemoj koloni, lafet za lafetom, pristizali su u podnožje spomenika, ispred samog ulaza – spiralne rampe, odakle su vojnici skidali sandučić za sandučićem i, uz pratnju vojne muzike, na rukama ih unosili u kosturnicu. Mislilo se da će tu pokojnici zauvek biti spokojni, mislilo se da je konačno završena Kumanovska bitka, mislilo se da su se živi potomci na dostojanstven i civilizacijski način odužili žrtvama koje su pale za njihov miran život i slobodu!

Ali nije tako bilo. U tom punom sjaju spomenik je postojao samo tri i po godine, odnosno od novembra 1937. do aprila 1941. godine. Aprilskim slomom Kraljevine Jugoslavije straža sa Zebrnjaka se povukla i spomenik je ostavljen na milost i nemilost. Kada je Nemačka 1941. godine okupirala ovaj deo tadašnje Jugoslavije, veći deo današnje Makedonije i dobar deo Južne Srbije bio je dodeljen Bugarskoj, kao poklon za njeno savezništvo sa Nemačkom. Bugarska vojska je Te krajeve posela nešto kasnije. Kumanovo je posednuto od Bugara oko 20. aprila 1941. godine, odnosno samo četrnaest dana posle objave rata. Bugari su za kratko vreme poseli sve ranije poctojeće ustanove, škole, kasarne i sve ostalo, i uspostavili svoju vojno-političku vlast. Jedan od bugarskih dominantnih ciljeva bio je rušenje svih spomenika koji su potsećali na prethodnu vlast, posebno onih koji su bili građeni u čast srpske pobede nad turskom silom na ovim prostorima i koji su nosili bilo kakav znak prethodne dinastije.

RUŠENjE ZEBRNjAKA

I tako, idući redom, došao je red i na rušenje veličanstvenog spomenika na Zebrnjaku. Međutim, Bugari su znali da je ovaj spomenik od opšteg značenja, znali su da je on duboko ušao u dušu i u osećanja ljudi. Pretpostavljali su da će na vandalski čin rušenja ovako monumentalnog spomenika od balkanskog značaja reagovati i šira međunarodna javnost. Zato je priprema oko njegovog rušenja i uništavanja tekla veoma lucidno i obazrivo. Priprema je bila veoma duga i u najvećoj tajnosti, tražio se i očekivao povoljan. Rušenje je trebalo biti izvršeno uoči ili za vreme nekog praznika, da bi se ono povezalo sa Božjom kletvom.

Međutim, priprema za rušenje spomenika nije ostala bez svedoka. Dok su se vršile pripreme za rušenje spomenika, gradila se i železnička pruga između Kumanova i Krive Palanke. Zajedno sa železničkom trasom, gradili su se i pojedini objekti, kao što su železničke stanice, male postaje, kantoni i tako dalje. Jedan od takvih objekata gradio se i na budućoj pruzi u ataru sela Klečevca kod mesta „Kršče“. Pored ostalih majstora zidara, na zidanju ovog kantona, koji i danas nosi to ime, radili su i zidari iz Petraličke mahale, koja se nalazi neposredno u podnožju Zebrnjaka. To su bili Stojman i Jordan Nikolić. Oni su, da bi stigli na posao, morali svakoga jutra da prođu pored samih temelja spomenika, jer im je to bio najkraći put. Prolazeći tako pored spomenika, skoro svakog jutra, još dok je vladao mrak, ova dvojica zidara čula su kako u unutrašnjosti spomenika odzvanjaju čekići i dleta – ćuskije. To ce čulo skoro svakog jutra u ranu zoru i u tišini mraka. Posle podne, kada su se oni vraćali sa posla, dleta se nisu čula.

To ponavljanje iste radnje pobudilo je njihovu radoznalost i interes, pa su odlučili da jednog popodneva uđu u spomeničke prostorije i da provere šta se tamo dešava. Pobudilo im je interes i to što se ovo odzvanjanje čulo samo u ranu zoru, dok ga posle podne nije bilo. Na osnovu toga, zaključili su, da se u spomeniku buše rupe pomoćy ručne ćuskije i čekića. Ušli su unutra i pažljivo razgledali svaki kutak u svakoj prostoriji. Kad su ušli u kapelu (crkvicu), tamo gde se počinje izdizati spomenički toranj-kula i tamo gde je spomenik najosetljiviji, po ivici patosa uočili su rupe za postavljanje eksplozivnih mina. Svaka od ovih rupa, kako mi je kasnije pričao očevidac Jordan Anđela Nikolić iz Petraličke mahale, jedan od svedoka, bila je pokrivena malim pločicama od bazaltnog kamena, koji se našao pri ruci, dok su se ostaci kamene prašine još primećivali. Radilo ce noću, pri karbitnoj lampi, u velikoj tajnosti.

Dvadeset i četvrti maj 1942. godine bio je sunčan i dosta topao prolećni dan. Pre podne je u školi bila školska priredba jer su Bugari Dan Ćirila i Metodija slavili kao školski praznik. Škola u Tromeđi radila je na bugarskom jeziku. Roditelji su došli u školu da vide šta su njihova deca pripremila. Posle završetka priredbe bio je pripremljen zajednički ručak od onoga što su đačke majke donele u svojim zavežljajima – boščama i uz kumovo vino i rakiju, koju je on nosio daleko više od ostalih roditelja i gostiju. Takav običaj je ostao još iz predratnih godina, kada se proslavljala školska slava Sveti Sava.

Posle podne tog prazničnog dana i završene školske priredbe, ljudi su ostali kod svojih kuća. Nisu izlazili u polje jer je bio prazničan dan, iako je bila, što kažu, jeka prve motike kopanja kukuruza. Oko šesnaest časova posle podne vreme je počelo da se menja i da se pogoršava. Nebo su prekrili tamni oblaci i povremeno počela je da pada sitna kiša. Padala je i prestajala da pada celo to poslepodne. Negde između osamnaest i devetnaest sati oblaci su jednostavno pritisli sve vrhove okolnih brda i planina. Munje su cepale nebo. Prasak gromova ponavljao se jedan za drugim. U toj kanonadi gromova, jedna strahovita eksplozija nadjačala je sve dotadašnje munje i gromove. Iz pravca Zebrnjaka videla se velika ognjena lopta. Svima je bilo jasno da je ta najjača eksplozija označila kraj spomeniku.

Ni danas se pouzdano ne zna ko su to bili podmukli noćni mineri koji su minerskom burgijom i čekićem bušili rupe za miniranje spomenika? Pouzdano se zna da su to, bilo koji bili, radili po naredbi bugarskih vlasti. Zvanične bugarske vlasti su odmah lansirale vest da je spomenik na Zebrnjaku srušen od groma iako su svi dobro znali da je na vrhu spomenika postojao gromobran velike provodne moći.

POSLE 1945.

Neposredno posle miniranja, kako kažu očevici, teško je i žalosno bilo gledati ovaj prizor. Svuda unaokolo razbacan kamen i armatura, topovi su bili oslobođeni lanaca i gurnuti u provaliju. Iza sebe su ostavili trag smrvljenog kamena i rastinja. Srce je pucalo od bola gledajući ih kako su uništeni i isprevrtani. Borbeni veterani iz Prvog balkanskog rata i Kumanovske bitke našli su se tamo gde ih najlakše mogu razvući nesavesni seljaci i kovači iz Kumanova. Na stotinjak metara od spomenika, mogli su se primetiti delovi srpske krune dvoglavog orla kako nepomično leže u bazaltnom kamenu. Desetak metara istočno od spomenika pao je masivan mermerni krst, koji je stajao na vrhu spomenika simbolizujući pravoslavlje i borbu za slobodu. Na sve strane oko spomenika videla se slika užasa, delo pobede sile nad pravdom. Tužnu sliku ove katastrofe dopunjavao je otvoreni plafon nekadašnje crkve, koja je tužno gledala u pravcu plavetnila neba, proklinjući um, ruku i delo vandala koji to učiniše.

Posle oslobođenja, 1944/45. godine, izvršena je sanacija spomenika, ali samo time što je otkriveni deo crkvice pokriven betonskom pločom da bi se unutrašnji deo nesrušenog dela zaštitio od atmosferskih padavina. Postavljana su i metalna vrata, ali nije bilo stalnog čuvara, pa su ona brzo nestajala ili nisu vršila svoju funkciju. Mogao je svako ulaziti u prostorije kada je i kako i koliko puta hteo. Stavljane su i šipke na prozore, ali su i one brzo nestajale. Slobodno se može reći da je spomenik od aprila 1941. godine više bio otvoren nego pod ključem. Kosti junaka i heroja iz Kumanovske bitke koristili su studenti medicine sa Medicinskog fakulteta iz Skoplja i to bez kontrole bilo koga.

U kosturnicu smo se vratili 1992. godine, tek po osamostaljenju Makedonije i od tada traje naša svakodnevna 20-godišnja borba da ovo zdanje zaštitimo i privedemo nameni, ne bi li u budućim vremenima dao Bog da opet zablista u svoj svojoj monumentalnosti. Bez obzira na sve opstrukcije, nikada nismo prestali da stvaramo uslove kako bismo, kao čuvari srpskih tradicija na ovim prostorima, uspeli u ovom istorijskom zadatku. Kao što smo uspeli poslednje decenije da se izborimo da srpsko vojničko groblje u Bitolju ne postane zoo vrt, da obnovljena Kosturnica u Udovu bude dostojno počivalište žrtava Valandovskog pokolja i, što je prosto neverovatno, pritom nismo optuženi za kontinuitet velikosrpske politike u Makedoniji, već nam je dodeljen i deo sredstava i stručna pomoć da bismo zaštitu izveli kako treba. Čini se da je monstrum antisrpske harange, pažljivo negovan u udbaškim strukturama bivše Jugoslavije, čiji smo robovi više od pola veka bili svi mi koji živimo na ovim prostorima, konačno utihnuo… Da li i do kada?

STIĆI ĆEMO

Decembra 2004, kada je Akademik Čedomir Popov u svojstvu eksperta u postupku pred Haškim tribunalom protiv Miloševića opovrgao delove optužnice o „kontinuitetu velikosrpske politike u 19. i 20. veku“, zasnovane na elaboratu američke istoričarke Odri Bading, posle čega je Tužilaštvo bilo prinuđeno da odustane od dela optužnice kojim je nameravalo da sudeći Miloševiću presudi celokupnoj srpskoj istoriji, pobeđena je i perfidna propagandna kuhinja imperijalnih sila s početka 19. Veka, iz koje su proistekli svi budući derivati mržnje prema Srbiji i Srbima na evropskom, pa i svetskom nivou. Jer u istoriji se tačno zna zbog čega su vođeni Balkanski ratovi i čitav svet je to na mirovnim pregovorima priznao. Zajednička obnova spomenika junacima Kumanovske bitke, slavljenje pobede koju jeste izvojevala srpska vojska, ali ona ne pripada samo nama Srbima, već svim balkanskim saveznicima, jasan je pokazatelj da su današnji Beograd i Skoplje široko otvorili vrata novoj budućnosti utemeljenoj pre svega na iskrenoj veri u zajedničku snagu međusobnog poverenja.

I zato mi znamo da ćemo stići da do 28. oktobra, za kad je zakazan parastos i zvanično obeležavanje 100-godišnjice Kumanovske bitke, završimo radove. Bez obzira na sve opstrukcije, od kojih najviše bole one koje dolaze od rođenih, odsrbljenih struktura bivše srpske vlasti koje se eto još uvek nalaze na pozicijama da mogu kočiti obnovu srpstva na neki od milion svojih načina za to. A bilo ih je više nego što bi normalan čovek mogao da podnese. Ipak, stićićemo. Kao što su i junaci Kumanovske bitke stigli u večni nezaborav naše istorije.

Večita zahvalnost našem sugrađaninu pokojnom Stamenu Kuzmanoviću za istorijsku čitanku „Spasiti od zaborava“, kojom je za buduće generacije sačuvao do detalja sećanje na ovo za naš narod teško i herojsko vreme. U ovom tekstu služio sam se opisima iz ovog njegovog dela neopisive vrednosti. Zahvaljujem se i eminentnim srpskim istoričarima čije sam citate koristio u tekstu.

Autor je predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji

Izvor: NOVI STANDARD