Ivan Miladinović: Staljin nudio saradnju đeneralu Draži

Rastrojena građanskim ratom i sve dubljim međusobnim podelama, vlada profesora Jovanovića je istorijski izazov iz Moskve, o vojničkoj saradnji, glatko odbilaU vremenu u kome dominiraju krize (dnevno-političke, ekonomske, moralne, kriza sistema vrednosti) ne iznenađuje što je u opštim medijskim halabukama, gotovo neprimetno, prošla izjava profesora dr Borisa Anatoljeviča Starkova, šefa Katedre za dvadeseti vek na Univerzitetu u Peterburgu, da je Draža Mihailović bio saradnik vojne sovjetske obaveštajne službe.

Da se za trenutak vratimo profesoru Starkovu. On je je još u vreme Gorbačova bio član komisije za rehabilitaciju CK SSSR-a i zbog prirode posla bio upućen na tajne arhive Sovjetskog Saveza. Pre desetak godina izabran je, da s grupom mlađih istoričara, radi na pripremi dokumentacije tajnih sovjetskih službi, za publikovanje.

Svoja saznanja o obaveštajnim aktivnostima ondašnjeg generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića, ali i o drugim ličnostima iz perioda pred Drugi svetski rat, profesor Starkov je, sem autoru ovog teksta, obelodanio i novinaru „Politike” Slobodanu Kljakiću i poznatom istoričaru i jednom od najboljih poznavaoca četničkog pitanja Veselinu Đuretiću.

Kad je Hitler 1935. godine proklamovao svoju spoljnu politiku i kada su svima u svetu bile jasne njegove ideje o uništavanju pojedinih naroda, kao niže rase, sovjetske obaveštajne službe počinju da rade na pridobijanju simpatija u bugarskoj i jugoslovenskoj armiji. Vojni atašei u Berlinu i Sofiji okupljaju oko sebe vrhunske poznavaoce balkanskih država.

Jedan od najvažnijih ljudi sovjetske službe, u to vreme, bio je generalštabni pukovnik Dragoljub – Draža Mihailović. Međutim, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Pukovnik Draža je bio veliki nacionalista i monarhista i sama ta njegova ideološka odrednica unapred je isključivala mogućnost da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje.

Ali, Mihailović, kao iskusni obaveštajni oficir, smatrao je da je komunistički Sovjetski Savez, „Crvena Rusija”, jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest Jugoslaviju.

Da su postojali odnosi na relaciji Moskva–Mihailović potvrđuje i Staljinova dilema u decembru 1941. godine, na koga da se osloni u Jugoslaviji. Na četnike ili proleterske jedinice?

Na Dražu monarhistu i nacionalistu ili na Tita? Njegovi prethodni pokušaji da ujedini ta dva pokreta pokazali su se neuspešnim. Oba susreta koje je Tito imao s Dražom bila su pod Staljinovim pritiskom. Još 1942. godine Moskva je želela saradnju s Dražinim jedinicama, ali se s tim izgleda nije složila naša izbeglička vlada koja se nalazila u Londonu.

Pre izvesnog vremena otkrivena je dokument, niz depeša koje je predsednik izbegličke vlade iz Londona slao Kairo i u štab Otadžbinske vojske u Jugoslaviji i koji daje, takođe, za pravo i tvrdnjama ruskog profesora istorije Borisa Starkova.

Ovaj prvorazredni istorijski dokument, koji je Tito do kraja života čuvao u svom ličnom arhivu, više je nego jasan. Josif Visarionovič Staljin je u jesen 1942. godine bio spreman da više pomaže četnike Draže Mihailovića nego Titov partizanski pokret. Zato je on jugoslovenskoj vladi u Londonu, preko njenog ambasadora u SSSR-u Stanoja Simića, otvoreno nudio da u štab Draže Mihailovića uputi grupu svojih viših oficira, da za potrebe četnika u SSSR-u formira celu eskadrilu koju bi stavio na raspolaganje Draži Mihailoviću i da organizuje zajedničke radio-emisije ravnogoraca i crvenoarmejaca.

Rastrojena građanskim ratom u Jugoslaviji i sve dubljim deobama svojih članova, vlada profesora Jovanovića je ovaj istorijski izazov glatko odbila. Čak i sam razgovor o pomoći SSSR-a pokretu Draže Mihailovića uslovila je stavljanjem Titovih partizana pod komandu Draže Mihailovića, obustavom napada partizana na četnike i zaustavljanjem kampanje preko sovjetskih radio-stanica i štampe protiv Mihailovićeve vojske.

Jugoslovenska vlada je tvrdoglavo insistirala da Staljin unapred prihvati sva tri ova uslova, pa je sporazum, tako, pao u vodu, a Staljin će potom svoju misiju poslati kod Tita kome neće pasti ni na kraj pameti da Staljinu postavlja bilo kakav uslov.

Savremeni istoričari su, naravno, na najvećem iskušenju. Ispravno prevrednovanje istorije ovog perioda biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije od drugog svetskog rata pa, skoro, do danas.

Izvor: VIDOVDAN.ORG