Istorijski, obaveštajni, vojni i medijski kontekst događaja u Srebrenici i odgovornost generala Ratka Mladića (2)

Datum objave: četvrtak, 9 februara, 2017
Veličina slova: A- A+

Izvesno je da je, do proboja 16. i 17. jula 1995. godine kod Nezuka i do izlaska na teritoriju pod muslimanskom kontrolom, stradalo u borbi dosta pripadnika 28. divizije A BiH. Jedan deo te kolone je stradao i u susretnim međusobnim borbama pojedinačnih grupa, o čemu postoje svedočenja pripadnika 28. divizije A BiH. Dakle, nije se radilo o civilnoj koloni, kako se to u propagandi i medijskoj kampanji često isticalo, već o prvenstveno vojnoj koloni koja je razbijala i ubijala sve što se našlo na njenom putu.

Krvnici: Fotografija koju su Orićevi napravili u Kravici
Krvnici: Fotografija koju su Orićevi
napravili u Kravici

Najveće zarobljavanje pripadnika 28. divizije desilo se na komunikaciji Konjević Polje – Bratunac, a jedan deo i u rejonu Nove Kasabe. Masovna zarobljavanja su se desila 12. i 13. jula. Ratni zarobljenici su odvoženi u Bratunac, odakle su usmeravani ka Zvorniku. Očekivano je bilo da se radi o usmeravanju ka Bijeljini gde se nalazio prihvatni centar i zatvor za smeštaj zarobljenika koji su trebali da idu u razmenu. Nažalost, deo zarobljenika likvidiran je na lokacijama u širem rejonu Zvornika. Nije tačno utvrđen broj likvidiranih zarobljenika niti je u strukturi ukupnih muslimanskih gubitaka odvojen onaj deo koji je stradao u borbama od onih koji su ubijeni kao zarobljenici, u streljanjima. U medijske propagandne i političke svrhe koriste se različiti podaci ali se svi poginuli navode kao da su streljani.

Poštujući sve žrtve radi istine potrebno je doći do objektivnih informacija o broju poginulih i broju streljanih vojnika 28.divizije A BiH. Samo istina može biti osnova pomirenja i suživota dva entiteta u BiH. Lažne informacije i na njima utvrđene presude mogu samo biti izvor daljeg nepoverenja u budućnosti.

Iseljavanje civilnog stanovništva iz Srebrenice na teritoriju pod kontrolom A BiH nije bilo nasilno i to nije bila odluka GŠ VRS, već izbor stanovništva i odluka UNPROFOR-a. VRS je sve činila da se zaštiti civilno stanovništvo i da mu se pomogne da se organizovano preveze do teritorija pod kontrolom muslimanskih snaga. Ovakav zaključak se stiče na osnovu više činjenica, a posebno: zahtev Predsedništva opštine Srebrenica od 09.07.1995. godine i stav komandanta Holandskog bataljona UNPROFOR-a iskazan prema generalu Mladiću iznesen na sastanku u Bratuncu 11.07.1995. godine.

Tek je nakon sastanka sa predstavnicima UNPROFOR-a, gde je iznet predlog da stanovništvo treba iseliti na bezbednu teritoriju, pokrenuta aktivnost za prikupljanje prevoznih sredstava neophodnih za transport civila. Pre tog događaja nema nikakvih informacija o postojanju ikakve namere, niti plana za iseljavanje civilnog stanovništva iz Srebrenice. Kod stanovništva je sigurno postojao strah od prisustva VRS, jer su u prethodnim godinama počinjeni mnogi zločini nad Srbima u Podrinju za koje su Muslimani u Srebrenici čuli – a u mnogima i učestvovali – i bojali su se osvete. Jedan veći deo običnog naroda u Srebrenici nije odobravao takve zločine nad Srbima, na području Bratunca i Kravice, ali nije mogao niti smeo da se suprotstavlja pojedinim kriminalnim i razularenim bandama i njihovim vođama.

Zbog prethodnih zločina koje su počinili nad srpskim narodom i jedinicama VRS u Podrinju, jedan deo pripadnika, komandanata, komandira i boraca 28. divizija A BiH nije hteo da položi oružje i doneo je odluku da se probije iz okruženja, preko zone odgovornosti Drinskog korpusa. Ta nepromišljena odluka verovatno je sugerisana i od centara moći koji su izazivali i provocirali napad snaga VRS stalnim činjenjem zločina, u okruženju enklave. Masovna zarobljavanja pripadnika 28. divizije desila su se 12. i 13.07.1995. godine. Kada i ko je doneo odluku da se neki zarobljenici likvidiraju umesto da se razmene, kako se to govorilo i očekivalo, to je teško utvrditi, jer za to još nisu nađeni materijalni dokazi.

Nakon počinjenih zločina nad nekim zarobljenim pripadnicima 28. divizije A BiH, muslimansko rukovodstvo u Sarajevu težilo je da u međunarodnoj javnosti iskompromituje odbrambeni karakter i ciljeve borbe srpskog naroda. Čak i danas predstavnici mnogih političkih stranaka iz redova Muslimana svoju strategiju unitarizacije BiH i ukidanja Republike Srpske i njenih nadležnosti zasnivaju na „genocidnom karakteru borbe srpskog naroda“, pokušavajući na taj način da u svetu Republiku Srpsku prikažu kao „genocidnu tvorevinu“. Takav pristup jeste politička zloupotreba zločina koji je izazvan i osmišljen radi medijske pripreme tzv. međunarodne zajednice i javnosti da prihvati posledice preduzimanja operacija Hrvatske vojske, ARBiH i HVO, uz vazduhoplovnu, obaveštajnu i logističku podršku NATO, u kojima je izvršeno etničko čišćenje i zločini na prostoru Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj, kao i u zapadnom delu Republike Srpske u BiH, kada je ubijeno oko 2.300 vojnika i civila i prognano iz svojih domova preko 250.000 ljudi. Ti zločini nisu se čuli niti videli u međunarodnoj javnosti jer je operacija u Srebrenici bila u suštini paravan za nastavak genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj i BiH koji je započet u ustaškoj HDH, a nastavljen u završnim operacijama u građanskom ratu 1995. godine.

General Ratko Mladić, kao komandant GŠ VRS nije komandovao snagama u operaciji „Krivaja ’95“, ali je učestvovao u fazi pripreme i izvršenja. Svojim neposrednim prisustvom nastojao je da se zaštiti civilno stanovništvo i da pomogne da se ispoštuje njegova volja. Takođe, kao iskusan komandant, pokušavao je da privoli pripadnike 28. divizije A BiH da polože oružje i garantovao im je bezbednost kako bi se sprečila nepotrebna stradanja. Očigledno je da to delu komande 28. divizije, 2.K GŠ A BiH nije odgovaralo. ZAŠTO….? Nerazumne i necelishodne odluke komadnog kadra 28. divizije A BiH nisu posledica njihove autonomnosti delovanja, nego pogrešnih instrukcija koje su dobijali od 2. K i GŠ A BiH. Takve pogrešne instrukcije su izraz namere i zloupotrebe stradanja u funkciji ostvarenja političkih ciljeva borbe muslimanskog naroda u BiH, radi pridobijanja simpatija i političke podrške uticajnih država međunarodne zajednice. Stoga, iako se, na primer, danas zna istina o zločinu na Markalama, da ga je isplanirala i počinila specijalna jedinica BiH, niko u svetu o njoj ne govori, iako su mnogi komandanti VRS osuđeni u Hagu zbog tog zločina.

Oficiri informativne službe VRS zabeležili su video kamerom razgovor generala Mladića sa predstavnicima 28. divizije A BiH i vlasti u Srebrenici.

Relevantni citat iz transkripta glasi ovako:

MLADIĆ: Ja Vas molim da zapišete… Pod broj jedan trebate da položite oružje… i svima koji polože oružje… garantujem život… Imate moju reč… kao čoveka i generala da ću iskoristiti svoj uticaj… i da pomognem nedužnom muslimanskom stanovništvu koje nije cilj dejstva Vojske Republike Srpske… Cilj našeg dejstva nisu ni humanitarne organizacije snage UNPROFOR-a… iako su snage NATO pakta po zahtevu UNPROFOR-a kao i snage UNPROFOR-a danas tukle naše ne samo položaje Vojske Republike Srpske nego i civilno stanovništvo… Da bi mog’o da odlučim i kao čovek i kao komandant… trebam da dobijem jasan stav… predstavnika vašeg naroda, da li želite da opstanete, ostanete ili nestanete… i spreman sam sutra primiti delegaciju… odgovornih ljudi… muslimanske strane… u deset sati na ovome mestu… sa kojima mogu razgovarati o spasu izbavljenja vašega naroda… iz enklave, bivše enklave Srebrenica. Do deset sati narediću sutra obustavu operacija….

I dalje:

MLADIĆ: Prema borcima koji, vašim borcima koji polože oružje… postupaćemo u duhu međunarodnih konvencija… i svakome garantujemo život… čak i onima koji su počinili zločine prema našem narodu… Da li ste me razumeli?… Nesibe… i u vašim je rukama sudbina vašega naroda… ne samo na ovom prostoru… Završio sam. Slobodni ste. Čekam vas u deset sati sutra. Ispratite ih.

MANDžIĆ: Da vam kažem gospodine generale. Ja vam kažem iskreno da sam slučajni predstavnik… ako ja ne odgovaram, nema problema.

MLADIĆ: To je vaš problem, dovedite ljude koji mogu obezbediti predaju oružja, i spasiti vaš narod od uništenja.

Sledeći citati iz transkripta trećeg sastanka sadrže detalje datih izjava, koje u suštini prezentuju odnos generala Mladića prema civilnom stanovništvu i pripadnicima 28. divizije A BiH:

MLADIĆ: Ja želim da vam pomognem… Ali tražim apsolutnu saradnju… civilnog stanovništva, jer je vaša vojska poražena… nema potrebe da ginu vaši, ni vaš muž, ni vaša braća, ni vaše komšije… dovoljno je da kažete šta želite. I sinoć sam rekao gospodinu – možete opstati ili nestati… Za vaš opstanak tražim: da svi vaši muškarci koji su pod oružjem napali, da su zločine pravili, a i jesu mnogi, protiv našeg naroda, predaju oružje Vojski Republike Srpske… nakon predaje oružja možete… birati, da ostanete na teritoriji.. ili ako vam to odgovara, da idete tamo gde želite. Koliko god vas izrazi želju, poštovaće se želja svakoga pojedinačnoga stanovnika.

I dalje:

MLADIĆ: Vi možete, ako je spremno, preostali deo vaše vojske da se razoruža i da se preda oružje mojim oficirima uz prisustvo oficira iz UNPROFOR-a… Da birate da ostanete ili ako želite da odete… Ako želite da odete, izrazite vašu želju na četiri strane sveta… Nakon predaje oružja, kud kaže bilo koji pojedinac, otići će. Zato je potrebno da se obezbedi samo gorivo, ja ću obezbediti vozila. Gorivo ne možete obezbediti vi… možete ga platiti ako imate čim …. ako ne možete da ga platite, onda UNPROFOR da dotera jedno četiri-pet cisterni vozila da se popunjavaju kamioni, jer je to veliki broj populacije, i trebalo bi se to… rešiti. U vašem izboru da odete … na šta ja ne utičem …meni ne smeta, nevini i nedužni mi ne smetaju, možete birati….

Sa vojne tačke gledišta, takav razvoj situacije nakon zauzimanja Srebrenice najmanje je trebao VRS, u toj završnoj fazi građanskog rata. U svom intervjuu Alija Izetbegović ističe sve pogubne posledice zločina u Srebrenici po ciljeve borbe srpskog naroda u BiH. „Da li je tragedija Srebrenice uticala na daljnji tok rata u BiH, s obzirom na to da su odmah iza toga Karadžić i Mladić optuženi za ratne zločine? Mislim da je imala snažan uticaj. Kao što je poznato, 30. avgusta 1995. godine, nepuna dva mjeseca nakon Srebrenice, uslijedila je snažna vazdušna intervencija NATO-a na srpske položaje. Neposredan povod je bila granata na sarajevsku tržnicu Markale, ali mislim da je pravi razlog bila Srebrenica. Znam posigurno da se u američkom Kongresu uoči odluke o intervenciji čula izjava „Što je dosta, dosta je.“ Ono što se u ovoj izjavi ne čuje, a što je očito sadržano, je Srebrenica. Srebrenica je neposredno uticala i na hašku optužnicu protiv Karadžića i Mladića.“ I ovo je dokaz da zločin u Srebrenici nije trebao političkom niti vojnom rukovodstvu Republike Srpske.

Težište delovanja GŠ VRS u periodu nakon 20. jula 1995. godine bilo je na organizovanju i pripremi snaga za suprotstavljanje agresiji Hrvatske Vojske na Republiku Srpsku u sadejstvu sa muslimanskim snagama A BiH i HVO u zoni odgovornosti 1. i 2. Krajiškog korpusa VRS. Takav razvoj situacije nije omogućavao genaralu Mladiću niti GŠ VRS da preispituje istinitost informacija o posledicama operacije „Krivaja 95“. Nije onda jasno kako se za tragične posledice zločina okrivljuje samo vojni vrh VRS i general Ratko Mladić.

Odluku o iseljavanju stanovništva donelo je muslimansko političko i vojno rukovodstvo, verovatno u saradnji sa centralnim vlastima u Sarajevu i sa snagama UN. VRS je podržala realizaciju donete odluke o preseljenju civilnog stanovništva, izvršila je dogovoreno, uz prateće incidente koji se u takvim okolnostima teško mogu izbeći. Opravdanost ove operacije je nesporna kada se ima u vidu da je mehanizam UN doneo odluku da zatraži dozvolu i pomoć VRS u evakuaciji stanovništva, koja je predviđena i domaćim ratnim zakonodavstvom.

U tom smislu treba imati na umu više puta ponovljene tvrdnje šefa policije u Srebrenici Hakije Meholjića, da je Izetbegović bio spreman na stradanje do 5.000 stanovnika Srebenice, da bi se izazvala vojna intervencija NATO. „Oportunistička ubistva“ u Potočarima ne mogu se okvalifikovati kao planirano provođenje likvidacija, nego kao predvidiva posledica samog postupka masovnog susreta pripadnika dve narodne vojske u kojima su pojedinci bili željni osvete, čak su se međusobno i poznavali. Nije održiva teza da je izdvajanje bilo planirano i izvedeno radi likvidacije, jer nema dokaza da je u to vreme iko odlučio, pa čak i znao da će se likvidacije desiti. Kao vrhunski profesionalac i komandant general Mladić je verovatno bio svestan da će muslimanske snage pokušaj proboja preko gudura i vrleti odvesti u ruke pojedinih grupa osvetnika i kriminalnih grupa, koje su delovale mimo linije komandovanja, uz podršku pojedinih starešina Vojske, Policije i Službe bezbednosti, ali i pripadnika stranih službi. Takav njihov pojedinačan odnos na taktičkom nivou komandovanja, nakon operacije, nije moralno a ni opravdano dovesti u kontekst nadležnosti generala Ratka Mladića. Svaka odgovornost u ratu treba da bude individualna, lična.

U Srebrenici skoro sve vreme rata nije postojala prava vojna disciplina i odgovornost. Narušenost linije komandovanja posebno je došla do izražaja u toku proboja kolone 28. divizije A BiH. Čak su postojale glasine da postoje spiskovi za likvidaciju neistomišljenika i onih koji nisu po volji ekstremista. U tom smislu Meholjić ne zna da li su postojali spiskovi za likvidaciju srebreničkih Muslimana koji su previše znali, ali je potvrdio da je lično bio upozoren „da se čuva”. Ratni načelnik Policijske stanice u Srebrenici Hakija Meholjić potvrdio je izjave predratnog predsednika Izvršnog odbora te opštine Ibrana Mustafića da su mnogi Bošnjaci stradali prilikom povlačenja iz Srebrenice prema Tuzli. Meholjić je, naime, rekao da ne zna da li su postojali spiskovi za likvidaciju srebreničkih Bošnjaka, koji su prema mišljenju tadašnjih muslimanskih struktura previše znali, ali je potvrdio da je lično bio upozoren „da se čuva” jer se nalazi na listi za likvidaciju. Meholjić je agenciji Srna izjavio da mu je prilikom povlačenja u koloni prišao Hamdija Fejzić, aktuelni potpredsednik Skupštine opštine Srebrenica i rekao mu da se čuva jer je na spisku za likvidaciju. „Pitao sam ga – od koga da se čuvam? A on je odgovorio: Dovoljno sam ti rekao“, priča Meholjić i navodi da je kada je saznao za tu opasnost počeo da „igra svoju igru“. „Odvojio sam se od kolone koja se već više puta prekidala u opštem rasulu i kada sam stigao na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, prikrio sam se nekoliko sati i nisam odmah izašao iz šume iako su me poimenično dozivali, što znači da je neko pratio i tačno znao da sam bio u toj grupi“, ispričao je Meholjić. On objašnjava da nije bio član Stranke demokratske akcije (SDA), odnosno da je sa njenim liderima bio u sukobu i da do danas nije saznao da li su zaista oni pravili spiskove za likvidaciju. „Ubrzo sam u Tuzli „progovorio“ za medije i ispričao šta se sve dešavalo u Srebrenici, a to sam učinio da bih sačuvao sebe. Kao dugogodišnji policajac znao sam da me, kada navedem imena onih koji su odgovorni i od kojih mi je pretila potencijalna opasnost, ne smeju likvidirati, jer bi se znalo ko je to učinio, potvrdili bi time moje sumnje i morali bi da odgovaraju“, kaže Meholjić. On se priseća da se kolona koja je krenula od Srebrenice više puta prekidala, grupe su se odvajale, mnogi su ostajali zbog iscrpljenosti, ranjenici nisu mogli izdržati pešačenje i dolazilo je do nervnih rastrojstava i samoubistava, kao i vraćanja pojedinaca i grupica nazad prema Srebrenici radi hrane. „U takvom stanju bespomoćnosti i napuštenosti ljudi su svašta radili – ubijali su se bombama i na druge načine, očevi su ostavljali lakše ranjene sinove, jer ih nisu mogli nositi i svako je u tom rasulu mislio kako da sačuva vlastiti život“, priseća se Meholjić.

Meholjić potvrđuje da su mnogi nastradali u duševnom rastrojstvu, ali da se tačni podaci o tome nikada neće saznati zbog rasula koje je tada nastupilo. Ljudi su kretali na razne strane, po vlastitim procenama i planovima, grupe Bošnjaka su lutale šumama, susretale se i otvarale vatru jedne na druge, neki su se vešali, ubijali, nailazili na minska polja. On, kao i Ibran Mustafić, okrivljuje Aliju Izetbegovića i SDA za, kako kaže, „izdaju Srebrenice“ i ponavlja ono što je davno izneo u javnost – da je Izetbegović delegaciji iz Srebrenice tokom rata u Sarajevu rekao da treba žrtvovati oko 5.000 ljudi da Srbi uđu u Srebrenicu, pa da se izazove međunarodna intervencija i bombardovanje Republike Srpske. Ističe da je bošnjački ratni politički i vojni vrh omogućio Naseru Oriću izlazak iz Srebrenice nekoliko meseci pre njenog pada, što je, kako kaže, bio znak da je „Srebrenica žrtvovana“.

Spomen područje u Potočarima
Spomen područje u Potočarima

Alija Izetbegović je u saradnji sa Klintonovom administracijom i pojedinim obaveštajnim službama Zapada pristao na „scenario masovnog zločina u Sreberenici“, koji bi se proglasio za „genocid“ i iskoristio za vojnu intervenciju NATO i ostvarivanje političkih ciljeva ekstremnog muslimanskog rukovodstva u BiH. I danas se na sličan način i sa zastarelom mantrom i medijskom propagandom ritualno i ponovo masovnim scenama okupljanja naroda na godišnjicu stradanja pripadnika 28. divizije A BiH, medijski i politički zloupotrebljava bol porodica koje su izgubile svoje najmilije u Srebrenici i u toku proboja ka Tuzli. Danas je jasno da civilno stanovništvo nije nasilno proterano, da nije ubijana nejač, žene, deca, stari, nego isključivo vojnici 28. divizije A BiH i rezervisti, odnosno vojno sposobni muškarci u koloni.

U celom ratu u BiH i operacijama u kojima je neposredno učestvovao general Mladić držao je do vojničke časti i ponosa, štiteći civilno stanovništvo. Kao vojnik insistirao je u pregovorima i u hotelu Fontana da jedinice 28. divizije A BiH predaju oružje, verujući da će na taj način njeni pripadnici biti bezbedni i zaštićeni. Kao vrhunski profesionalac i komandant verovatno je bio svestan da će muslimanske snage pokušaj proboja, preko gudura i vrleti, odvesti u ruke pojedinih grupa osvetnika i kriminalnih i drugih grupa, koje su delovale mimo linije komandovanja. Svaka odgovornost u ratu treba da bude individualna, lična, a ne da se čak odgovornost za zločine gleda izolovano i pokušava pripisati celom srpskom narodu, kao kolektivna krivica, kako bi se ponizio i obespravio.

Za Srebrenicu i stradanje Muslimana u Srebrenici danas zna ceo svet, a za stradanje Srba u Podrinju (selo Miloševići, Stari Brod i Skelani) u Drugom svetskom ratu i za Bratunac i Kravicu u građanskom ratu u BiH 1992 – 1995. godine, retko ko zna, iako je stradalo neuporedivo više nejači, dece, devojaka, žena i starih i nemoćnih. Treba odati počast svim žrtvama, bez obzira na nacionalno poreklo a ne nakon komunizma ponovo zataškavati muslimanske zločine nad Srbima. Uvažavajući istorijske činjenice, može se zaključiti da je građanski rat u BiH bio bratoubilački rat unutar srpskog naroda pravoslavne i islamske veroispovesti. Mržnju i zločin donela je i instrumentalizovala ustaška vlast tzv. NDH a takva matrica delovanja muslimanske političke vlasti u građanskom ratu u BiH nastavljena je na isti način kao u Drugom svetskom ratu.

Srbi i Muslimani treba da oproste jedni drugima i zaustave spiralu zločina. To je obaveza i dug prema potomstvu. Krenulo se lošim putem jer se od Srba islamske veroispovesti (Muslimana), pod uticajem spoljnih mentora napravila nova nacija, Bošnjaci, koja se u političkom i vojnom smislu gura u naručje hrvatskih nacionalnih interesa u sukobe sa svojom braćom Srbima, slično kako su radili i za vreme fašističke tvorevine NDH. Srbi su svesni toga i taj projekat više neće moći da prođe.

Muslimani treba da shvate da im je budućnost sa svojom pravoslavnom braćom Srbima, jer su i sami deo tog naroda.

LITERATURA
1. Ričard J. Batler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici (revizija)-operacija „Krivaja 95“, 2002.str, str.5
2. Treći sastanak u hotelu „Fontana“ (transkript video snimka) (dokazni predmet optužbe 49/a), str. 9.
3. Ričard J. Batler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici (revizija)-operacija „Krivaja 95“, 2002.str.42
4. Izjava zastupnika komandanta 28. divizije Ramiz Bećirović organima bezbednosti 2.K ABiH, KORAK – Časopis za zaštitu tekovina borbe za BiH, Broj 28, ISSN 1512-9411,Sarajevo, 2012., str. 34 do 36
5. Novi standard, 27. februar 2013. godine
6. Pečat, Svetislav, Tijanić, ZLOČIN U STAROM BRODU – Ko nije znao da pliva – zaplivao je u večnost, 13 jun 2010.godine
7. Momir Krsmanović, Tragovi mrtve braće, 2005.godine
8. en.wikipedia.org/wiki/Srebrenica_massacre

General-major u penziji prof. dr Mitar Kovač

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Istorijski, obaveštajni, vojni i medijski kontekst događaja u Srebrenici i odgovornost generala Ratka Mladića (1)




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top