Istorija nije crno-bela

Presude i dokumentacija Haškog suda koristi se da se Srbi proglase za glavne krivce, a sve ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu polako pada u zaborav

Nedavno održan skup u Sarajevu pod nazivom “Zločin genocida nad Bošnjacima” pokrenuo je mnoga pitanja, kao što su na primer da li možda imamo pokušaje menjanja nekih istorijskih elemenata i činjenica. Profesor Smail Čekić, direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, rekao je da je nad Muslimanima u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, Sandžaku i BiH u proteklom veku izvršen genocid koji je rezultat srpske fašističke ideologije i politike. U ovu politiku, kako je rekao Čekić, uključeni su ugledni srpski intelektualci poput Dobrice Ćosića na kojeg je uticao Milorad Ekmečić, kao i SPC.
“Generalizacija jednog naroda za genocidni ne stoji, a pogotovo da Dobrica Čosić stoji u osmišljavanju toga. Takve izjave koriste se u kampanji da se revidira Dejtonski sporazum i smanje ovlašćenja Republike Srpske, sve možda u cilju stvaranje unitarne BiH. Mislim da je ovo probni balon da bi se videle reakcije srpske strane, i da se na ovaj način želi uticati na međunarodnu zajednicu i da se dokaže da je RS genocidna tvorevina“, kaže istoričar Nenad Antonijević, viši kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu, koji pritom ne negira da je bilo zločina i na jednoj i na drugoj strani, ali da je povezivanje „Gorskog vijenca“, ideologije SPC i intelektualne elite zlonamerno.

Kakvu poruku šalje Čekić svojim izjavama?
Mislim da je to pokušaj da se ide po onom šablonu iz devedesetih godina kada su u javnom mnjenju, pogotovo zapadnom, Srbi predstavljeni kao loši i da je to bilo suviše pojednostavljeno tumačenje istorije uz zloupotrebljavanje zločina u Srebrenici. Haški tribunal je objavio podatke o 100.000 žrtava u BiH, a znamo da se devedestih godina govorilo o mnogo većem broju. Bivši predsednik SAD Bil Klinton pominjao je 200.000 žrtava. Istraživačko-dokumentacioni centar Mirsada Tokače iz Sarajeva takođe je utvrdio sličan broj žrtava.

Grupa intelektualaca sa prostora bivše Jugoslavije pokrenula je inicijativu za formiranje Pokreta za autonomiju Sandžaka. Kako to komentarišete?
U pitanju je delikatna stvar jer se Pokret zalaže se za autonomiju teritorija koje se sada nalaze u dve nezavisne države – Srbiji i Crnoj Gori. Treba istaći da je još Komunistička partija tokom organizacije vlasti uvidela da bi stvaranje još jedne autonomne jedinice u okviru Srbije bilo komplikovano pitanje. Tu postoje dvostruki aršini u korišćenju nekih događaja koji su se zbili u bliskoj prošlosti. U Drugom svetskom ratu postojala je partizanska autonomija Sandžaka. Postojalo je Zemaljsko antifašističko veće od novembra 1943. do marta 1945. Kada je 1939. formirana partijska organizacija na tom prostoru bila je spojena sa partijskom organizacijom Crne Gore i Boke. Praktično je mesni odbor KP Bijelog Polja radio partijske poslove za Sandžak, jer tu nije bio razvijen komunistički pokret. Kasnije, sredinom 1943, Narodnooslobodilačka vojska je oslobađala delove teritorija i tada su formirani organi vlasti. Ta autonomija Sandžaka se sada koristi da bi se pokazalo da postoji viševekovna težnja za autonomijom. I za vreme Osmanlijskog carstva postojao je novopazarski Sandžak koji je obuhvatao deo starog Kolašina i Kosovsku Mitrovicu. Partizanska autonomija obuhvatala je u Crnoj Gori Bijelo Polje i Pljevlju, a u Srbiji Priboj, Prijepolje, Novu Varoš, Novi Pazar, Sjenicu i Tutin.

SARADNjA POKREĆE ISTRAGU
Sarađivali ste sa Centrom „Simon Vizental“ iz Jerusalima na prikupljanju dokumentacije o slučajevima krivičnog gonjenja nacističkih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata koji su učestvovali u holokaustu.
Posebna pomoć centru pružena je u prikupljanju dokumentacije u dokazivanju zločina Ive Rojnice, ustaškog stožernika u Dubrovniku 1941. godine i dr Šandora Kapiroa, oficira mađarske žandarmerije, učesnika “Racije”, pogroma nad Srbima i Jevrejima u januaru 1942. godine u Novom Sadu. Najznačajnija građa prikupljena je prilikom dugotrajnog istraživanja u Arhivu Jugoslavije (SCG). Poseban značaj imao je pronalazak kopije osuđujuće presude mađarskog suda iz 1944. godine, koja se čuva u Arhivu Jugoslavije (SCG), što je doprinelo da pravosudne vlasti u Budimpešti pokrenu istragu protiv Kapiroa.

Ideju o Sandžačkoj autonomiji je pre pola godine pokrenuo i muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić.

Zukorlić zloupotrebljava postojanje veća selektivno, kada mu odgovaraju antifašističke tekovine onda je u redu. On sada želi da osnuje Muzej genocida nad Muslimanima, da se priča o poginulim pripadnicima muslimanskog naroda koji su bili na strani nacista, a koji se predstavljaju kao nevine žrtve komunističkog terora.

Na skupu u Kragujevcu, gde je bilo reči o hrvatskom koncentracionom logoru Jasenovac, ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin govorio je o pokušaju falsifikovanja istorije Prvog i Drugog svetskog rata.
On je na tom skupu nagovestio tu činjenicu, s obzirom na to da se približava 2014. godina, odnosno 100 godina je od izbijanja Prvog svetskog rata. Znamo koji je bio povod izbijanja, i po njegovom mišljenju postoji težnja u jednom delu međunarodne zajednice da se Rusija i Srbija proglase za glavne krivce za izbijanje Prvog svetskog rata i da se Gavrilo Princip proglasi teroristom. Ambasador je upozorio i rusku i srpsku stranu da spremno dočekaju to obeležavanje.

Zloupotrebljavaju se i ratovi ‘90-tih godina?
Istorija ne može da se tumači crnim i belim tonovima, a pogotovo ratna zbivanja, i mislim da još uvek postoji ta tendencija da se Srbi proglase za najveće krivce. Definitivno će se presude i dokumentacija Haškog suda koristiti da se Srbi proglase za glavne krivce, a sve ono što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, da su Srbi najveći stradalnici, polako pada u zaborav. Ustaški genocid u NDH se zaboravlja. Smatra se da je nepoželjno reći hrvatski zločin, hrvatski logori, iako je većina hrvatskog stanovništva podržavala NDH, a ustaše bili Hrvati. Imamo i tendenciju da se nemački logori u Beogradu bez imalo suzdržavanja proglašavaju za srpske logore, iako su imali nemačka imena i bili pod nemačkom upravom.

OPASNA GENERALIZACIJA
“Uvek u svojim predavanjima kažem da ne treba generalizovati. Ali šta reći za Čekićevu tvrdnju da se Njegošev ‘Gorski Vijenac’ i istraga poturica smatraju za genocid? Onda stvarno više ne znamo šta možemo da očekujemo. Protiv sam generalizacije. Mislim da nije ni dobro što KPJ u sklopu politike pomirenja naroda, inače humane i dobre ideje koja je dala rezultate, nije dovoljno govorila o zločinima i da krivci nisu kažnjeni. Mnoge ustaše nisu odgovarale zahvaljujući tim takozvanim, ‘pacovskim kanalima’, ulozi Vatikana, o tome da su Srbi morali da ćute“, kaže Antonijević.

Dosta komentara izazvalo je izdavanje u Sarajevu “Priručnika za istoriju regiona”, koji se koristi kao priručno sredstvo za nastavu savremene istorije u srednjim školama. Autori ovog projekta, istoričari iz regiona, došli su do zaključka da su udžbenici služili političkoj i vojnoj eliti i da su interpretacije istorijskih događaja različite. Koliko je dobra ova ideja?
Udžbenici su često menjani, mislim da se čak i prerano ušlo sa temama o ratovima devedesetih, jer mnogi istorijski izvori nisu dostupni, čak i za Drugi svetski rat. Mislim da je to jedna veštačka težnja. Nedavno je i dr Čedomir Antić, naš poznati istoričar, rekao da i u SFRJ nisu bili udžbenici jedinstveni, a govorili smo o politici bratstva i jedinstva. Složio bih se s njim da je to jednostavno veštačka težnja unifikacije istorije. Ne mislim da su u načelu ti udžbenici loši, ali neće rešiti probleme.

Dragana Bokan

Izvor: AKTER ONLINE