Istorija: Kakav je kralj ovaj Irac! Ovaj.. Rus! Ma, naš, bre!

Ova priča bi mogla da se uči u našim školama. Da se uči, deca bi bila oduševljena. Ali, kad se već tamo ne uči.. što bar nama ovde ne bi bilo lepo? Priča je maltene bajka. A toliko je istinita, da će vam naredna tri minuta biti u konkurenciji za najbolja tri minuta u ovom danu.

U davna, pradavna vremena Irska je bila podeljena na nekoliko kraljevstava. Jednim, koje se zvalno Breifne, vladala ja porodica O’Ruairk. Ona se potom nešto zakačila sa O’Rajlijima, pa je kraljevstvo podeljeno na Istočno i Zapadno. I, više vekova su vladali oni prvopomenuti, koji su vremenom postali porodica O’Rurk, sve dok krajem 17. veka usled poraza u jednoj tada čuvenoj bici sa protestantima nisu bili prinuđeni da pobegnu.

Skrasiše se preostali O’Rurkovi u Francuskoj, ne i zadugo. Kornelije je rešio da ode još dalje, u Rusku imperiju, gde je dobio status grofa, a u vojsci prilično napredovao. Kako je oženio rođaku Pitera Lejsija, još jednog tada slavnog Irca koji je otišao kod Rusa, a koji je učestvovao u 31 ratnom okršaju, 18 pojedinačnih bitaka i 18 opsada, bilo je jasno da će bar neko od potomaka Kornelija i te rođake povući vojnički gen.

I, na scenu stupa Irac rođen u Rusiji, gradu Derptu, današnji estonski Tartu. Josif Kornilovič Orurk. Ili, kako su na engleskom to govorili, Džozef Kornelijus O’Rurk. Momak je vrlo mlad pokazao izvanredne vojničke sposobnosti, jer čim je završio vojne škole, učestvovao je u rusko-švedskom ratu, pa u bitkama protiv poljskih konfederalista, pa u italijanskom pohodu slavnog vojskovođe Suvorova, i sa 28 godina, 1800., već je postao pukovnik.

U dva rata sa Napolenom izvodio je mala čuda sa svojim jedinicama, pa je tako zbog odbrane Moskve i nanošenja poraza Francuzima kod Lajpciga dobio orden Aleksandra Nevskog, a nešto ranije, iako okružen, 1806. uspeo da izvede manevar koji je neprijatelja naterao u bekstvo, posle čega je dobio jedan od najvećih ordena, Svetog Đorđa četvrtog stepena.

Ovaj neobični Irac, ili Rus, kako vam volja, sam je 1810. godine okupio odred od 4.500 ruskih vojnika i pošao u Srbiju da pomogne ustanicima koji su imali sve veće probleme sa Osmanlijama. Prosto, Turci su se trudili da na sve načine uguše ustanak kome su zadali ozbiljne udarce 1809, a pritom velike sile nikako nisu upućivale pozitivne odgovore Srbima. Takva vremena bila, neko će reći – i ostala.

I, u toku juna 1810, Josif Orurk je sa nešto manje od 3.000 ljudi prešao Dunav, vodeći sa sobom Ladoški pešadijski puk, Srpski kozački puk, Volinjski „ulanski“ (laka konjica) puk, dve baterije artiljerije donskih kozaka sa po četiri topa i još oko 600 srpskih dobrovoljaca iz vlaških prostora. Orurk je uspeo da se 3. septembra spoji sa ustanicima pod vođstvom Karađorđa, kojih je bilo do devet hiljada.

Naspram njih, sve ukupno 12.000, kod Varvarina im na megdan izađe oko 26.000 Turaka iz Niša, koje je vodio Huršid paša. Inače Srpče poturčeno, jedan od glavnih uzdanica osmanske vlasti u želji da se ustanak uguši.

Džozef O’Rurk je, kao prekaljeni oficir, uspeo da nagovori Karađorđa da ne učestvuje u boju, jer su postojale realne šanse da se on tragično završi po Srbe, a gubitak vođe ustanka bio bi kap koja bi prelila čašu žuči. Tako je Josif Orurk organizovao srpsko-ruske jedinice. Nećemo sada mnogo o vojnoj taktici, tek koliko da, za zaljubljenike u to, ostane zapisano da je u sredinu postavio pešadiju i topove, prikrio konjicu, pa kada je dopustio da kuršumi prilično uzdrmaju nadiruće Turke (a sam je komandovao sa centralne pozicije, sa štapićem u ruci poput dirigenta, i to tik pokraj topa) – opleo je sa bokova po Osmanlijama konjicom, te se oni povukoše u neredu. Oko 1.000 Turaka i Arbanasa je ostalo mrtvo na bojnom polju, a zahvaljujući Orurkovom vođenju bitke – Srbi su imali samo 15 mrtvih i 49 ranjena, dok je poginulo tri Rusa, a 37 njihovih sunarodnika ranjeno.

Četiri dana se čekalo na novi napad i dalje brojnijih Turaka, a tokom njega su obe vojske vršile pripreme. Huršid paša je spremao istovremeni napad pešadijom kroz centar a konjicama na oba krila, dok je junak naše priče mudro smišljao šta mu je u kom scenariju činiti. Za to vreme, mogle su vojskovođe da vide i jedan dvoboj na bojnom polju, kada je „crni Arapin“ izazvao „najvećeg junaka međ’ Srbljem“. I, izađe Jovan Kursula na nekom naizgled majušnom konju, paleći lulu i krećući se ka neprijatelju. Ovaj ga prvo ismevaše sa svojim saborcima, a onda je pucao na njega pištoljem, pa puškom, no kada se Kursula, koji nije nosio vatreno oružje, odjednom lati mača i ožeže konja uzengijama, poče da beži. Turčin nije stigao da utekne, odseče mu rival glavu jednim potezom, i to pred Osmanlijama, koji ga iz poštovanja kao pobednika megdana pustiše da se vrati iako je bio tik ispred njih.

Bitka je, posle šestoseptembarskog okršaja nastavljena 10. 10. 1810, trostrukim napadom Osmanlija, koje je Orurk sjajno predvideo. Topovima i pešadijom usporio je frontalni udar, a konjicu pravilno razdelio, pa je i levo krilo, kozačko, i desno, koje je i pored ranjavanja u ruku sjajno junaštvom vodio Hajduk Veljko, nanelo poraze neprijatelju, koji se povukao. Stvarno. I skroz.

Karađorđe je O’Rurka, koji je nedugo zatim postao general baš zbog ovih dostignuća, nazvao spasiocem Srbije. Srbije koja se potom još i proširila, povrativši teritorije izgubljene 1809. posle Boja na Čegru.

U vreme dok se za ovu priču još i znalo, i to ne samo u regiji Temnić, čiji je Varvarin sastavni deo, 1910. je na stogodišnjicu bitke podignut četiri metara visok spomenik na mestu bitke. Na njemu je urezano:

„Generalu grofu Orurku, zapovedniku ruske vojske
i ostaloj braći Rusima borcima
i junacima u spomen stogodišnjice boja.
Zahvalni Temnićani. 1910. god.”

Ispod je urezano:

“U slozi je Slovenima snaga“.

Ama… U slozi je svakome snaga. I u znanju.

Ova priča, o potomku irskog kralja, Rusu, a našem junaku, je upravo tome poslužila.
(I, slobodno sad recite, „kakav je ovaj Irac kralj!“, jer po poreklu on to i jeste bio. Ili, „kakav je ovaj Rus car!“, jer je u vojnom smislu to bio. Ma, slobodno recite „Naš čovek!“. Jer je i to bio. Svi smo mi naši – ako za slobodu znamo.)

Autor: Darko Nikolić

(MAGACIN)

Izvor: FB reporter