Историчари негираjу наводе председнице Хелсиншког одбора да jе Србиjа поцепала бившу СФРЈ. Да jе суђење озбиљно, за сведоке попут Соње Бисерко не би било места, каже Крестић
Није Србија започела цепање Југославије. У моменту када је Слободан Милошевић дошао на власт, економска размена између република пала је на два одсто, што је био резултат распада земље који је почео још шездесетих и интензивирао се после Титове смрти – каже за „Новости“ историчар Љубодраг Димић, проф. београдског Филозофског факултета.
Припреме за растурање земље трају много дуже – још од кад је пропала српска идеја о асоцијацији градова и региона, а победила словеначка о федерализацији федерације. Фактички, распад почиње 27. септембра 1989, када су донети амандмани на Устав Словеније, којима је дат примат републичким прописима у односу на савезне.
– Формално-правно, отцепљење је почело нападом Територијалне одбране Словеније на граничаре, односно отцепљењем Словеније и Хрватске. Ова отцепљења су најављивана, припремана и на крају и изведена. Друге републике донеле су уставе пре Србије и њима дефинисале свој положај. Србија је то учинила међу последњима, иако је и пре, а нарочито после Титове смрти, постојао притисак да се то уради. Једино је она имала у свом саставу две „мале републике“.
Дешавања у Словенији и Хрватској изазвале су велике силе после пада Берлинског зида. Самим тим, Београд не може бити оптужен за рушење бивше државе. У том контексту Димић наводи писмо Вилија Вимера, потпредседника Скупштине ОЕБС, немачком канцелару Герхарду Шредеру, где овај отворено каже да је „донета одлука да се исправи грешка коју је начинио Ајзенхауер када је одлучио да се савезничке трупе искрцају у Нормандију, а не на Балкан“.
– Особа која је сведочила у Хагу није компетентна, а њен исказ је неаргументован, чиста импровизација и зла намера – каже академик Василије Крестић. – Њене тезе немају утемељење у документима. Ни она, ни Хелсиншки одбор, нису доказали да је Србија кривац за распад земље, мада су се трудили.
Крестић оваква сведочења оцењује као „пропагандне махинације“, и сматра да постоји озбиљност, за таквог сведока који без доказа оптужује страну у спору која му се не свиђа, не би ни било места на суђењу. Додаје и да су Словенија и Хрватска подједнако припремале отцепљење и да је стицај околности да је формално прво иступила Љубљана. То је могао да буде и Загреб, јер сведочења потврђују да је Туђман говорио: „Хоћемо да рушимо Југославију, јер док је ње неће бити независне Хрватске.“ Да је растурање планирано систематски показује и идеја да се пређе на конфедерацију или асиметричну федерацију.
– Сведочење Соње Бисерко је екстремна варијанта погледа по ком је Србија, односно Милошевић као њен експонент, крива за распад, рат и највећи број злочина. То становиште траје у континуитету већ дуго и сада улазимо у његову завршницу – слаже се Дарко Танасковић, бивши амбасадор наше земље у Ватикану и Анкари, и члан некадашње Комисије за истину и помирење, формиране после петооктобарских промена 2000.
Како каже, циљ Комисије био је да се објективизује одговорност за рат и злочине, а не да се брани српска страна.
– Ипак, неки чланови, који су заступали ставове чију је екстремну варијанту сад изнела Бисеркова, нису били спремни за чињенице до којих би она могла да дође, па су је напустили. Чак су и поједини страни експерти одбили да са њом сарађују уз објашњење да не желе да „учествују у суђењу (Србији) мимо суда“.
Тако се једини покушај да се објективизује истина на Балкану окончао.
МРЗИ ЗЕМЉУ У КОЈОЈ ЖИВИ
Својим наступом Соња Бисерко је дисквалификовала не само себе, већ и страну за коју је сведочила, и показала некоректност и мржњу према народу и земљи у којој живи. У Хрватској се таква Соња Бисерко, која деценијама ради против сопствене државе, не би задржала ни пет секунди – каже Крестић.
Извор: Новости