Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим.

У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче.

И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима.

Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији.

До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у мери да сам једног момента дословно пропљувао крв. Прво од њиових, а онда и од наших.

Није битно од кога, није битно ни зашто, то знамо моји најближи и ја и на брзину исписане белешке у дневнику. Најслађе ми је пак било кад су, све стручни и објективни, на маргини мог доктората написали: адвокат Драже Михаиловића.

А онда и онемогућили да браним докторат написан на 1.000 страна на дан 17. јула, да се случајно не поклопи са датумом смрти покојног Чиче. Неке погледе пуне мржње и отрова, и то од једне наизглед доброћудне и тихе женице, никад до тад нисам срео и никад их нисам заборавио…

Онда су наставили да ме саботирају где год су могли.

Ја сам им некад свесно, некад несвесно, одговарао ударајући на таштину, пунећи сале које је ваљда само њиховим височанствима требало да припадају.

Кад није резултирало отказом, онда су почели да смишљају сплетке и пласирају полуистине, много опасније од ноторних лажи. Кад нису успели, онда су почели да ме игноришу, па да прошле године не беше доброг Бориса Булатовића и његових колега који додељују награду „Димитрије Богдановић“, помислио бих можда и да заиста све те моје написане хартије не вреде ништа.

Ипак, нисам одустајао.

Тако измрцвареног и готово очајног, са 30 година и без много радног стажа у струци, двојица добрих људи (који су иначе знали да нисмо истомишљеници по много чему) препознали су ме у Институту за савремену историју и заложили се да постанем њихов колега.

Требало ми је годину дана да уопште поверујем да радим тамо где сам маштао још као ђак. Али сам радио, посвећено и вредно, и то не због обавезе него из љубави. Готово сваке године избацивао по једну књигу и по неколико (некад и двоцифрен број) других радова.

Настављени су напади и од лажних левичара и од лажних десничара, а Бога ми било је и удара од озбиљних удбашких њушки (не мислим на Удбослава, он је ситна буранија за ту братију).

Да није било подкаста и старе поставе емисије “После ручка“, у медијима готово да ме и не би било, поготово не у југоносталгичним интелектуалним кружоцима на јавном сервису.

Ни код националне интелигенције задужене да дели сертификате ко је националан а ко интелигенција нисам се прославио, па сам се на моменте осетио, што рече Црњански у “Итаци“, да сам у Београду као неки прогоњени Арнаут.

Никад ме нико од њих није заплашио нити одлучио од вољеног посла, али су ме усмерили, несвесно, више ка мом породичном благу.

И баш кад сам се помирио с тим да треба радити у тишини, за ретке савременике и нову генерацију, у министарству науке покренули су иницијативу да се по први пут наш рад измери и меритократски.

Не дакле по томе ко стоји иза кога, него колико радова имаш и где су (у каквим научним часописима) објављени.

Знам, сад ће неки оштећени рећи да код њих није реч о квантитету, него о квалитету, али оно нахоче с почетка текста је, ето, накупило преко 50 научних радова, па макар и да не ваљају. И по први пут дошло је до озбиљног признања и сврставања истог у 10% најпродуктивнијих српских научника.

То су ти “изврсни“ о којима се ових дана говори: посебно су ми били мили коментари професорице из клана злих која је закукала како се награђују некакви четници, који јој се вазда привиђају по ходницима. Не боли њу тај придев, колико што се то односи и на повећање плате, а и она и њени су јадни гладни; толике године вредно раде и живе аскетски, а ови зли софтвери који су бодовали нису препознали њине квалитете…

Сад, да ли постоји нешто што би било изврсно нахоче, ја не знам, али ко хоће да честита – може. Уз малу уздржаност: ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим.

Но, да сам радостан и због себе и због свих поменутих злица, јесам, па ништа не смета да попијемо по једну љуту на мој рачун кад се видимо….

Извор: Немања Девић – Фејсбук страница

(Наслов, поднаслов и одабир фотографија – редакција портала Јадовно 1941.)

Од истог аутора:

Колумнисти – пријатељи / Немања Девић