Istina o uništenju srpskih Jevreja i njeno falsifikovanje

Neumorni Jaša Almuli, s energijom i odgovornošću prema istini koji plene i na čemu bi trebalo da mu zavide ne samo oni koji tek kreću stazama novinarstva, nego i ambiciozni, pa i profesionalni istraživači složenih pitanja naše prošlosti, objavio je nedavno knjigu ,,Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“, u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Srbije.

Ovom knjigom njen autor je uspostavio vremenski luk između tragičnih iskustava iz Drugog svetskog rata i perioda razaranja Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka, uz snažno, izrazito polemičko protivljenje nastojanjima da se prekraja istorijska istina. Bili su to povodi da od Jaše Almulija zatražimo razgovor, u kome smo ga prvo upitali zašto je u Drugom svetskom ratu, od 12.5000 Jevreja u Srbiji, ubijeno njih 11.000 i kako ih mnogo više nije pobeglo niti je uspelo da se negde sakrije.

– Bilo je barem tri razloga za to – kaže Almuli. – Prvo, srpski i beogradski Jevreji su uništeni skoro prvi u Evropi, pre odluke o „konačnom rešenju“ jevrejskog pitanja od 20. januara 1942. i pre osnivanja logora smrti na istoku Evrope. Ne znajući da su Nemci preduzeli uništenje evropskog jevrejstva oni su mislili da uhapšene Jevreje vode u logore na rad. Evo poređenja: decembra 1941. u glavnom logoru za uništenje beogradskih Jevreja, u Topovskim šupama, ostalo je živih još samo 300 odraslih muškaraca. A u Poljskoj je nacistički šef Frank toga meseca tek najavio uništenje svih 3,5 miliona tamošnjih Jevreja. U Nemačkoj je tek 1. septembra objavljeno naređenje da svi Jevreji iznad 6 godina moraju da nose trake sa žutom zvezdom.

Šta je bio drugi razlog?

– U julu 1941. u Srbiji je buknuo ustanak protiv Nemaca koji su oni brutalno gušili streljanjem 100 srpskih talaca za svakog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog. Tu aritmetiku smrti je naredio sam Hitler, austrijski Nemac kivan zbog poraza bečke carske vojske na Ceru 1914. i zbog 27. marta 1941, kada je odbačeno pristupanje Jugoslavije paktu fašističkih sila Nemačke, Italije i Japana. Kao taoci za streljanje korišćeni su najviše Jevreji, Cigani i srpski komunisti i patrioti. Streljano je oko 5.000 odraslih jevrejskih muškarca iz Beograda i Banata, zatvorenih u logoru kod Topovskih šupa.

Naš sagovornik podseća da je general Harald Turner, šef odeljenja okupacione komande za civilne poslove, uočio postojanje jedne kontradikcije – Srbi dižu ustanak, a Nemci kao taoce streljaju uglavnom Jevreje. U pismu nekom svome kolegi od 17. oktobra 1941. Turner je olako prešao preko te protivurečnosti i napisao: ,,…Ali imali smo Jevreje sakupljene u logorima, zatim oni su državljani Srbije, a osim toga oni treba da nestanu“.

A kada je reč o trećem razlogu tako visokog postotka uništenih Jevreja Srbije i Beograda, kolega Almuli navodi nedostatak novca za plaćanje skupih falsifikovanih dokumenata i za život posle bekstva.

– Polovina beogradskih Jevreja pre rata su bili siromašni – podseća naš sagovornik – što je, uz nepoznavanje nemačkih namera i nedostatak sredstava, teško pogodilo beogradske i banatske Jevreje, njihove žene i decu koji su posle likvidacije muškaraca početkom decembra 1941. zatvoreni u logoru na Sajmištu na levoj obali Save.

– Među njima je bilo devojaka i mlađih žena bez dece koje bi u logorima na Istoku bile odabrane za rad i možda ostale u životu. Na Sajmištu nije bilo selekcije. Svi su, bez razlike, ugušeni gasom iz motora u kamionu dušegupki.

– I još im se nešto strašno dogodilo: nečuvena patnja od gladi i hladnoće od koje se ,,ledila voda u čaši i krv u žilama” – kako je napisala Hilda Dajč u pismu iz logora. – U prenatrpanu sajmišnu halu je zgurano oko 5.000 žena i dece. Vožnje smrti u dušegupki su krenule početkom marta 1942. i bile završene 10. maja 1942. što znači da su u poslednjih pet meseci života podnosili strašne muke. Iz logora na Sajmištu je umoreno između 6.000 i 7.000 žena i dece i nešto muškaraca, bez obzira na uzrast – podseća Almuli.

Zbog toga su, kaže, Nemci iz Beograda već početkom 1942. izveštavali da su rešili jevrejski problem u Srbiji.

Franc Redemaher, specijalista za jevrejska pitanja u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova, u izveštaju Berlinu od 29. maja 1942. javio je da „jevrejsko pitanje u Srbiji nije više aktuelno“.

Emanuel Šefer, šef službe bezbednosti u Srbiji, obavestio je 8. juna 1942. skup nemačkih oficira da u Srbiji jevrejskog pitanja više nema. U razgovoru s jednim vojnim lekarom on je izjavio da je Beograd jedini veći grad Evrope „očišćen od Jevreja“ (Judenfrei).

Koliko se u svetu zna o tome?

– Nažalost nedovoljno. Pažnja je bila usmerena na uništenje velikog broja Jevreja u Poljskoj i u centralnoj i zapadnoj Evropi, kao i jednog miliona Jevreja u okupiranim delovima SSSR-a. Uništavanje u Srbiji i Grčkoj je ,,zapostavljen Holokaust”.

Sem zapostavljanja svedoci smo i falsifikovanja Holokausta Jevreja u Srbiji.

Od kada?

– Preživeli Jevreji nikada nisu optuživali Srbe da su krivi za njihovo masovno ubistvo. Falsifikovanje je počelo s Tuđmanovom ratnom propagandom tokom razaranja Jugoslavije i ratova devedesetih godina prošlog veka. Hrvatska propaganda je tvrdila da su Srbi i konkretno kvislinška pronemačka vlada Milana Nedića teški sukrivci za likvidaciju srpskih Jevreja. Već 24. oktobra 1991. u londonskom listu ,,Independent“ pojavilo se pismo s potpisom Lee Bauman, Jevrejke, službenice hrvatskog Ministarstva informacija, u kome je navedeno i ovo: ,,Srbija je bila prva zemlja koja je s ponosom objavila decembra 1942. da je očišćena od Jevreja. Šezdeset hiljada Jevreja iz svih delova Srbije bilo je transportovano u tri koncentraciona logora u Srbiji gde su bili uništeni… Samo ubijanje izvršili su Srbi“. Činjenicu da je u Srbiji bilo samo 12.500 Jevreja a ne 60.000 i da su i sva dela inostranih jevrejskih istoričara konstatovala da su ubijanja u Srbiji vršili isključivo Nemci, hrvatski propagandisti su ignorisali.

Ima li još sličnih primera?

– Atila Marko Hor, sin Britanca i majke Hrvatice, napisao je septembra 1993. u londonskom ,,Književnom pregledu“ da je „srpski kvislinški režim Milana Nedića sa oduševljenjem učestvovao u Holokaustu i izgradio svoje logore smrti…“. Nastojeći da sudbinu Jevreja u Pavelićevoj NDH i okupiranoj Srbiji izjednači, Hor je takođe napisao da se tu radi o „dve nijanse iste crne boje“.

Šta je bio cilj takvih tvrdnji?

– Da izazovu omrazu protiv Srba među Jevrejima u svetu i u svetskom javnom mišljenju. I još nešto. Ako se tvrdi da je Srbija učestvovala u uništenju svojih Jevreja, lakše će svet poverovati da u ratu devedesetih Srbi vrše etničko čišćenje Hrvata u razdrobljenoj Jugoslaviji. Ono što je započela Tuđmanova ratna propaganda, nastavio je sve do danas tzv. Helsinški komitet za ljudska prava u Srbiji sa Sonjom Biserko na čelu.

Na osnovu čega to tvrdite?

– U Izveštaju o Srbiji za 2006. taj komitet je napisao: „U toku Drugog svetskog rata Jevreji u Srbiji su u visokom procentu stradali u Holokaustu ne samo od nemačkih okupacionih vlasti, već i od vlade nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevaca, žandarmerije i Specijalne policije…“

Isti komitet je u svome izveštaju o Srbiji 13. juna 2009. ponovio svoje optužbe protiv Srbije. Pod naslovom ,,Srbija je učestvovala u Holokaustu Jevreja“ u izveštaju se navodi: ,,Marionetska vlada u Srbiji, koju su podržavali nacisti, učestvovala je u Holokuastu Jevreja za vreme Drugog svetskog rata… Hoće li Srbija ikada da prizna istinu o svome učešću u istrebljenju Jevreja i bosanskih muslimana? Hoće li vlada Srbije ikada da se izvini?“ Komitet je u svome izveštaju za 2009. još napisao: ,,…Milan Nedić i njegova vlada nacionalnog spasa uzeli su zadatak ’čišćenja Srbije od Jevreja, izdajnika i Cigana’.“

Ljotićevci na stranu, ne odgovara istini ovo izjednačenje uloge nemačkih okupatora i kvislinških srpskih organa u uništenju srpskih Jevreja.

Da li tako nešto tvrde domaća ili strana jevrejska istorijska dela?

– Nijedno. Savez jevrejskih opština Jugoslavije u knjizi objavljenoj 1952. Nedićevom režimu kao konkretno zlodelo pripisuje samo to što su pripadnici njegove policije i državne straže tragali za nekoliko stotina Jevreja koji su se krili po Srbiji posle nemačkih ubistava 1941. i 1942. godine.

U monumentalnom delu Raula Hilberga ,,Uništenje evropskih Jevreja“ samo se spominje da je Nedićeva vlada uspostavljena, ništa drugo. Kristofer Brauning, koji je prvi opisao gušenje žena i dece iz logora na Sajmištu u naučnom časopisu Jad Vašema, ne pominje uopšte Nedića jer su svi počinioci toga zločina bili Nemci. Nedićev režim je imao prljavu i zlu, ali samo pomoćnu ulogu u progonu Jevreja Srbije. Po nalogu Nemaca organi toga režima su sprovodili antijevrejske mere koje je Okupaciona vojna uprava donela 31. maja 1941. godine. Nedićev režim je učestvovao u antijevrejskoj propagandi, Nedić je novembra 1941. posetio antimasonsku i antikomunističku izložbu koju je finansirao grad Beograd. Ali njegov režim nije vršio istrebljenje Jevreja.

Nije ni osnovao logore za Jevreje?

– Nije… U logoru na Banjici postojalo je posebno odeljenje za Jevreje kojim su rukovodili Nemci. Kroz to odeljenje je prošlo 688 Jevreja od kojih su Nemci streljali 382, a njih 186 prebačeno je u logor na Sajmištu, dok su 103 preuzeli SS i Gestapo. Odluka i izvršenje fizičkog uništenja Jevreja bili su isključivo delo Nemaca.

Šta zaključujete u svetlosti ovih činjenica?

– Zaključujem da su i Tuđmanova propaganda i Helsinški komitet optuživali Srbiju za uništenje Jevreja zbog svojih političkih ciljeva. Time su zloupotrebili našu nesreću i skrnavili naše žrtve.

Igrali su se tuđom smrću u svoju korist.

Tome se mora stati na put. Ne da bi se branilo Nedića kao kvislinga, već da bismo sprečili smanjenje krivice Nemaca i preinačenje istorije Holokausta, koje u ovom vremenu poprima čudovišne razmere – sve do njegovog poricanja.

Piše: Slobodan Kljakić

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Rođena sam kao Estera, a preživela kao Olgica

Haris Dajč za NEWSWEEK: Staro Sajmište u trouglu zaborava, nepoštovanja i birokratskih sporenja

Helsinški odbor Srbije želi staviti hipoteku Srbiji, amnestirati Hitlera i Pavelića ?

Logori i sud istorije