Рођена сам као Естера, а преживела као Олгица

Код нас 178 људи носи медаље за спасавање Јевреја, а међу избављенима је била и беба. Стриц, тада радник на Старом сајмишту, „прошверцовао“ ме је у торби

У матичној књизи рођених пише јој као место рођења – Београд, општина Савски венац. Ипак, Естера Бајер рођена је 31. јануара 1942. године на далеко страшнијем месту – у логору Старо сајмиште, односно „Јуден лагер Семлин“. Родила се са само 900 грама. Да је нису „прошверцовали“ изван логорских жица, у торби, вероватно би завршила као и њена мајка – угушена у специјалним колима познатим као душегупка.

– Моја мајка Естера била је у седмом месецу трудноће када се нашла у логору, на Сајмишту – прича ова храбра, симпатична дама, са шеширом и штапом, али пуна живота. – Отац Александар већ је отишао у партизане. Његова породица дошла је из Холандије и они су били лутерани, па нису били на мети прогона. Мајчина породица је била јеврејска.

Естерина мајка је, када је чула да су сви њени покупљени, оставила двоје старије деце код свекра и свекрве, и одлучила да се, онако трудна, јави на зборно место, у Улици Џорџа Вашингтона, где су пописивали Јевреје. Њени родитељи и рођаци страдали су у логорима Топовске шупе, Старо сајмиште и на Јајинцима. Убрзо се и сама нашла иза логорских жица. Живот на Сајмишту је био толико страшан да се од стреса превремено породила. Беба није имала ни килограм. Нико није веровао да ће преживети.

Ипак, Естерин стриц Драган Петковић, који је неким чудним сплетом околности волонтирао у логору, успео је да изнесе бебу у торби с друге стране Саве. Смештена је у дом, у Звечанској улици, где су је чували све до 1945.

– Дали су ми име Олгица и спасли ми живот. Током детињства била сам слаба и рахитична. Падала сам кад потрчим, али сам ипак преживела. После рата, узели су ме бака и деда, очеви родитељи. Дуго сам мислила да су ми то мајка и отац.

Естерин деда радио је у Речном бродарству као капетан брода. Возио је чувени „кладовски транспорт“, са Јеврејима који су кренули у Палестину, али им британске власти нису дале улазне дозволе, па су, оковани ледом, остали заглављени у Србији. Већина је страдала у шабачком логору и на Сајмишту, али се један број њих ипак спасао. Њен деда помогао је многима. И његова унука је неко време радила на броду.

Олгица Бајер је желела да се зове по мајци Естер и да узме и мајчино презиме Албахари. Име је променила у Естера, али пошто тада није било могуће имати два презимена, одустала је од презимена Албахари и остала само Бајер – из поштовања према деди Вилијему, који ју је подигао.

Људи који су преживели логоре и Холокауст све је мање, али су њихове приче остале забележене. Марлена Ваинбергер Павловић, председница Српско-јеврејског певачког друштва, део тих судбина снимила је за славног редитеља Стивена Спилберга. Већ седам година и сама води мултимедијални пројекат „Да се никад не заборави, Холокауст, да се никад не понови“, који је видело више од 12.000 ђака.

ЗАБОРАВ

Соња Демајо Лунгиновић имала је две године када су јој оца убили у затвору, а мајку на Сајмишту. Мајка је имала модни салон и кћерку је оставила жени која је радила код њих. Помајка је подигла Соњу заједно са своје две кћерке. Једног дана одвела ју је на ливаду и објаснила јој да је Јеврејка, рекла јој право име, и терала је да понавља како јој се зову мајка, отац – да никад не заборави.

Спилберг је, 1998. године, за своју Шоах фондацију снимио више од 50.000 сведочења људи који су преживели Други светски рат и Холокауст. Интервјуи, базирани на личном доживљају, трајали су и по тридесетак сати. Марлена Павловић урадила је педесетак и многе судбине запамтила за цео живот:

– Сећам се, рецимо, приче једног адвоката, који је стајао у реду када су пописивани јеврејски мушкарци, на Ташмајдану. Требало је да буде стрељан у одмаздама 100 за једног убијеног Немца. Чуо је како је официр после њега на немачком рекао да је број попуњен. Ни сам не зна зашто, али у том тренутку се окренуо и полако кренуо са Ташмајдана. Није се окретао, чекао је да запуцају. Међутим, нико није пуцао. Док је причао, заплакао је и рекао: „Никада нећу сазнати кога су ставили уместо мене на списак.“

Иначе, у Србији је 178 људи добило од Израела медаље „Праведници међу народима“ јер су без накнаде спасли током рата Јевреје. Међу преживелима био је и чика Љуба, који је у логору остао без руке јер је чувени др Менгеле на њему вршио експерименте. У Аушвицу је била и једанаестогодишња Јеврејка којој су оперисали слепо црево наживо. Кревети у спаваоници били су на спрат. Ујутро би стража проверавала ко је жив, а ко не. Клонуле је чекала гасна комора. Она је, иако под боловима, скочила са кревета спремна да иде на рад.

БЕЖАЊЕ ПРЕД НАЦИСТИМА И УСТАШАМА

Јозеф Баруховић често ученицима препричава како је као дете преживео рат. Отац му је био војни лекар, а после капитулације одведен је у заробљеништво. Мајка је са децом из Загреба пребегла у Сарајево, а кад су Италијани почели да бомбардују град, склонили су се у брда, код мамине пријатељице.

Вратили су се недуго затим у град, али је већ црна марица са офарбаним стаклима сваке ноћи скупљала људе по улици. Тетка их је извукла за Мостар, а кад су усташе преузеле Херцеговину, побегли су у Приштину, па у Албанију. Стан су једва нашли.

– У подруму испод наше куће легле су се змије. И одатле смо морали да се иселимо када се газдаричин син оженио. Мајка је једва нашла кућицу на крају Скадра, поред немачке касарне, коју су митраљирали Енглези. Ту умало нисмо изгубили главе јер су мислили да је мајка шпијун – каже Јозеф.

Спасло их је очево писмо из заробљеништва. У Југославију су се вратили са контингентом камиона који су из Тиране ишли као амерички поклон Титу.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Старо сајмиште, Јевреји, Естера Бајер, холокауст

Везане вијести:

Харис Дајч за NEWSWEEK: Старо Сајмиште у троуглу заборава …

Старо сајмиште: Један музеј за све жртве | Јадовно 1941.

Обележје жртвама усташа на Старом сајмишту? | Јадовно 1941.

Спорни закон о Старом сајмишту | Јадовно 1941.

Весић: У припреми Закон о Старом сајмишту | Јадовно 1941.