Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Истина о манастиру Крка

”Православни манастир Светог Арханђела Михајла, познатији као Манастир Крка, је током посљедњих неколико мјесеци био тема неколико чланака у електронским и штампаним медијима у Хрватској. У овоме тексту ће бити изнета истина о манастиру Крка, и докази који стоје иза те истине.

Манастир Крка
Манастир Крка

Поменути текстови су објављени на сајту ”Дневно.хр” (чланак ”Српски митови и кривотворење историје манастира Крка” , аутор Марсел Хољевац, 22.08.2015.)

линк до текста је http://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/srpski-mitovi-krivotvorenje-povijesti-manastira-krka-824282 и у ”Слободној Далмацији” (чланак ”Манастир Крка је још један мит којим су опсједнути српски повјесничари, политичари и вјерски великодостојници”, аутор Дамир Шарац, 31.08.2015.г) , линк до текста је: http://www.slobodnadalmacija.hr/Novosti/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/297858/Default.aspx .

Као непосредан повод за појаву поменутих текстова је била посјета Патријарха српског Иринеја Манастиру Крка и обиљежавање 400 година од оснивања Богословије у том манастиру.

У тим текстовима су изношене одређене тврдње везане за овај манастир, његово поријекло и вријеме оснивања. Међутим, све намјере аутора ових текстова, па и оне племените и добре,брзо падају у други план и заборав, када се читају бројни коментари ових текстова који обилују увредама и ружним и једностраним тумачењима прошлости. Читалац неоптерећен српско-хрватским или хрватско-српским односима би могао да помисли да су ови текстови цивилизовани, а коментари на њих не, као посљедица ружног међунационалног сукоба који се водио прије две деценије. Али би могао и да помисли да суштина и није у текстовима, који су само повод и изговор, већ у коментарима, који су веома ружни, увредљиви и једнострани.

Па пођимо редом:

Тврдња да је Манастир Крка некада био католички манастир

У текстовима се износи тврдња ”…како је манастир Крка настао као католички манастир, на мјесту гдје су се налазиле катакомбе у којима је према предаји апостол Павао проповиједао кршћанство у долини реке Titius (стари назив за реку Крку) у I. стољећу послије Криста...” . Као извор за овакву тврдњу је наведено хрватско издање Wikipedia-е, које се позива на Енциклопедију ликовних умјетности, Загреб, издавач Југославенски лексикографски завод, свеска 3, 1964., страна 251.

Извор: http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Manastir_Krka

Докази: 11,5 километара од манастира Крка, низводно ријеком Крком, налази се Фрањевачки манастир Мајке од Милости, познатији као манастир Висовац. Овај манастир су по предању, 1445.године основали фрањевци, који су бјежећи пред најездом Турака из Босне доселили на мало острво у ријеци Крки. Прије њих то остврце су насељавали монаси пустињаци св. Аугустина који су имали малену црквицу посвећену Светом Павлу. Да су монаси Висовца, боравили било када на мјесту гдје је свети Павле проповједао хришћанство и гдје постоје катакомбе, то би било помјенуто у аналима фрањеваца. Али о томе нема ни рјечи. Само о пресељењу из Босне, пред опасношћу од Турака. Да је у вријеме када је Висовац основан (1445.година) , постојао католички манастир на три сата хода на сјевер, то би било помјенуто у аналима манастира Висовац. О томе нема ни рјечи. Овом приликом нећу ни покушавати да доказујем, да је то што се фрањевци нису првобитно населили на мјесту са десне обале ријеке Крке, гдје постоје старе катакомбе, и гдје је по предању проповједао свети Павле, доказ да је то мјесто већ било ”заузето” неким другим манастиром.

Тврдња да је романички звоник манастира Крка нетипичан за православне вјерске објекте

У текстовима се износи тврдња ”да је манастир некад био католички, на што указује и звоник у романичком стилу, што није типично за православне вјерске објекте…”. Као извор за овакву тврдњу је наведено хрватско издање Wikipedia-е, које се позива на Енциклопедију ликовних умјетности, издавач Југославенски лексикографски завод, свеска 3, Загреб, 1964.година, страна 251. http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Manastir_Krka

Докази: Истина о романичком звонику који доказује да је манастир некада био католички је слиједећа: звоник је сазидан уз сјевероисточни олтарски зид тек 1790.године, настојањем Макарија Крнете, општег духовника у Далмацији. Саградио га је каменосечац Сава Папић из Мостара. Звоник је у типу кампанеле, са оштром завршном пирамидом и барокном балустрадом на лођи. Тако је морао да изгледа, јер је саграђен у вријеме Млетачке Републике и њених вјерских и грађевинских прописа који су дозвољавали градњу само таквих звоника. Слични прописи су постојали и у вријеме док је Далмација била у саставу Аустрије/Хабзбуршке монархије (1815-1918.) Да је то типично за православне објекте у Далмацији, доказују звоници истога таквога типа који постоје у Задру (храм Св.Илије, саграђен 1756.), Плавну (храм св.Георгија, саграђен 1794/1799.), Врлици (храм св.Николе, саграђен 1801.), Карину (храм св.Кирила и Јудите, саграђен 1836.), Биовичином Селу (храм св.Петра и Павла, саграђен 1881.), Тепљуху (храм св.Петра и Павла, саграђен 1887.), Братишковцима (храм св.Николе, саграђен 1893.), Безбрадицама код Кистања (храм св.Николе, саграђен крајем 19.вијека), Обровцу (храм силаска св.Духа, саграђен 1906.), Ивошевцима (храм рођења св.Јована Крститеља, саграђен чак 1936.). Својим постојањем ови звоници свједоче управо о својој типичности.

натпис у подножју романичког звоника Манастира Крка

слика 1.: натпис у подножју романичког звоника Манастира Крка.

Извор званични сајт Епархије далматинске http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Manastiri-Krka-c.htm

Тврдња да се предање о градњи манастира заснива на повјесном фалсификату године ”1402”

У текстовима се износи тврдња ”…да је теза да је манастир Крка саграђен око 1350. године, прихваћена темељем тога што је историјски фалсификат, година ”1402”, уклесана на плочи над главним улазом у Манастир Крка, као година када је обновљен…”

Докази: Дилема око уклесане године 1402/1702, односно преправљеном броју ”7” у број”4” у натпису на плочи над главним улазом у манастирско здање, је давно рјешена у српској историографији (Душан Берић ”Три верзије о постанку манастира Крка” Српска ријеч, Загреб, 9/1951; Бошко Десница ”Историја котарских ускока 1684-1789” књига 2., Београд, 1951.;   Милан Радека ”Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији и Дубровнику”, Загреб, 1971.; Пекић Миленко, ”Два камена натписа манастира Крке”, Радови Завода за хрватску повијест, 1/1985.; Бранко Чоловић ”Сакрална баштина далматинских Срба” СКД ”Просвјета”, Загреб 2011.). За српску историографију историјска је чињеница да је црква манастира уклопљена у затворену цјелину са осталим зградама током 1702.године што потврђује и тај фамозни натпис над улазом. Због чега то још није исправљено на сајту Далматинске епархије, питање је за администратора сајта. Могућност да се то догодило 1402.године, је привлачна али једноставно није тачна. Важно је нагласити да се претпоставка о оснивању Манастира у 14.вијеку, заснива на предању о Јелени Шубић, сестри српског владара Стефана Душана, супрузи Младена III Шубића, мајци Младена IV Шубића, и доласку монаха из Свете земље и манастира св.Архистратига Михајла који је тамо подигао краљ Милутин, у Далмацију. Да ли је то предање тачно, показаће будућност и археолошки, епиграфски или палеографски докази који ће га потврдити или негирати. Аутори горепоменутих текстова су ”српски мит” о оснивању манастира у 14. вјеку, засновали на историјском фалсификату везаном за преправљани уклесани натпис године 1402., па су потом доказујући да је у питању преправљен број 7 у број 4, успјешно срушили ”српски мит”. Ако је преправљање броја 7 у број 4, урађено намјерно, са циљем доказивања дубље старости манастира Крка, оно иде на савјест ономе које то учинио, макар се он звао архимандрит Јеротеј Ковачевић.

Тврдња да је најстарија вјест о грко-источњацима у Манастиру Крка из 1648.године

У текстовима се тврди да : “…најстарија извјестна вјест о грчко-източњацима у крчком самостану је дукала 25. августа 1648.године, а уведење грчко-източних самостана у Крупи и на Крки пада у раздобље од 1598. до 1642.године…” .   Као извор за овакву тврдњу је наведено дјело ”Лички санџакат и постање млетачке крајине почетком Кандијскога рата 1645-1648”, Народни Коледар Матице далматинске, Задар 36/1898., хрватског археолога и повјестничара дон Луке Јелића.

Докази: Историјски извори постојање манастира Крка прате од средине 16.вијека.

У Опширном попису Клишког санџака из 1550.године (издање Оријенталног института, Сарајево, 2007.године), у новим хасовима султана, преко ријеке Крке (у односу на Клис који је на лијевој обали Крке), у Нахији Островица и Истрија Островица у џемату кнеза Радосава, сина Селакова, са десне стране ријеке Крке налази се Мезра Преспа (селиште, напуштено и ненасељено мјесто). То је стара црквена земља. Ту се напајају заједничка стада цијелог Селакова џемата.

Слиједећи турски попис тога краја, Опширни катастарски попис клишког санџака из 1574.године већ биљежи поједине православне цркве и манастире.

Из 1578. године постоји грамата Дабробосанског митрополита Гаврила издата манастиру Крка којом одређује посједе, права и релативно независан положај самог манaстира у односу на епископа. Овим документом је настојатељ манастира управљао православнима у Далмацији у име митрополита.

У једном документу из манастира Гомирје у Горском Котару, из 1772.године, помиње се да Гомирјани, немајући свештенике, одлазе у Турску Далмацију и доводе 6 калуђера из манастира Крка (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex) од којих су тројици записана и имена (Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић). Ови калуђери су 1601. године поставили камен темељац манастира Гомирје, који је 1602.године завршен као дрвена грађевина. Интересантно је да се овај историјски извор везан за оснивање манастира Гомирје, углавном нигдје не помиње, или ако се помиње, тумачи се тако као да су сви монаси манастира Крка напустили свој манастир и да је он тада опустјео. Текст на латинском језику је веома јасан, и говори о одласку Гомирјана у Турску Далмацију, говори о позиву монасима манастира Крка да дођу код њих, и о томе да је 6 калуђера пошло са овом делегацијом назад у Гомирје.

Тек након ових историјских извора, о манастиру Крка говори поменути дукал од 28. августа 1648. године. Овај дукал као сачувани историјски извор, није сачуван односно не постоји, већ га индиректно помиње терминација генералног провидура млетачке Далмације Леонарда Фоскола, од 20.студеног 1649.године, којом провидур, уз дозволу задарског надбискупа Бернарда Флориоа, додјељује на привремену употребу калуђерима св.Арханђела католичку цркву Блажене Госпе Маслинске под Задром. Шта се у ствари тада догодило? У лето 1645.године почео је Кандијски рат (1645-1679). Током марта, априла и маја 1647.године, регуларне јединице Млетачке војске и одреди ускока су освојили Земуник, Новиград , Обровац, Карин, Надин, Врану и Скрадин. Турске посаде и становништво се масовно повлаче из Равних Котара и Буковице, дубље ка копну, а у исто вријеме почиње масовно пресељавање становништва које Млечани зову ”морлацима”, на територију коју контролише Венеција. То је подручје града Задра, града Шибеника и узаног појаса обале између та два града и њихове околине. То становништво предводи далматински митрополит Епифаније Стефановић, са калуђерима манастира Крка, манастира Крупа, манастира Рмањ и неколико хиљада њихових вјерника. Помиње се око 10.000 особа. Зна се поуздано да је из Луке Понтадура код Задра, на Истру, Паг, Крк и друга острва пребачено бродовима 4430 одраслих мушкараца и 4520 жена и дјеце у току јула и прве половине августа мјесеца 1647.године. Од почетка рата 1645.године, преко 19.000 људи је признало млетачку власт, од чега 4.900 војно способних,а око 9.000 је бродовима пребачено у Истру, Италију и а острва.

Од чега су они бјежали? Од војске босанског паше Текијели Мехмед-паше Черкеза који је са 20.000 војника, средином августа 1647.године, напао подручје од Надина на западу, па све до Сплита на истоку, са главним циљем освајања Шибеника. Опсада Шибеника је трајала 25 дана, а турска војска се због губитака, и заразних болести повукла. Калуђери из Крке су, боравећи у избјеглиштву, слиједеће 1648. године молили млетачке власти да им дају храм на коришћење да у њему могу служити Богу и обављати вјерске обреде за своје вјернике, што им провидур и дозвољава тек мјесеца студеног 1649.године. Та црква Блажене Госпе Маслинске под Задром, се и данас налази у Задру, у насељу Белафужа (име добило по италијанској породици Bellafusa) на сјеверозападном дјелу Задра, десно од цесте за Нин, тада ван градских зидина. Неколико година калуђери Крке, су се вратили у свој манастир и обновили га. А ову цркву у близини Задра је доградила и проширила италијанска породица Bellafusa, па се на њој данас налази и грб ове породице.

Интересантно је да су у исто вријеме и фрањевци из самостана Висовац, такође морали избјећи из свога самостана и склонити се у заштиту града Задра, а сам Висовац је од Турака запаљен. Опати Висовца, такође у избјеглиштву, од папе Иноћентија Десетог, 1655.године добијају двије цркве на коришћење и то цркву св.Ивана (у насељу Реља, источно од старог језгра Задра) и цркву св.Миховила (близу Народног трга у центру старог дијела Задра). Тек 1672.године, фрањевци се враћају у Висовац, и у првој половини 18.вијека подижу данас најстарије крило самостана које се назива ”Бабуша”.

Случајном или намјерном замјеном ових цркава (цркве Блажене Госпе Маслинске под Задром и цркве св.Ивана Крститеља на Полачишћу) у хрватским историографским дјелима и на страницама Википедије на хрватском језику о манастиру Крка, које се базирају на тим дјелима, настала је слиједећа верзија читаве приче: манастир Крка је до 17.вијека припадао фрањевцима, они су због Турака морали избјећи у Задар. Ти редовници су изјављивали ”да се признају Хрватима и католицима”, морали су се склонити пред Турцима и бјеже у Задар гдје добијају цркву (или цркве) на коришћење средином 17.вијека. Овдје смо видјели да се у приближно исто вријеме присилно пресељавају монаси самостана Висовац (у Задар) и калуђери манастира св.Арханђела Крка (под Задар).

Манастир Крка
Манастир Крка

Извори:

 

Тврдња да је данашња Крка православни манастир постала у 17.стољећу

У текстовима се тврди да ”је вјероватније да је, ипак, данашња Крка осјетно новија од 14.стољећа, и да је православни манастир постала у 17.вијеку, док пак старији католички маанстир на том мјесту коријене вуче у доба античког Рима…”. Ова тврдња је логичан наставак свих претходних тврдњи и као извор за њу можемо сматрати већ наведене изворе.

Докази: Вјероватније је да је манастир Крка опустјео у вријеме турских освајања Далмације, која су кулминирала 1522.године и послије њих, јер то мјесто турски дефтер 1550.године затиче као мезру (ненасјељено мјесто) али уз напомену да се ради о старој црквеној земљи.

Манастир је обновљен најкасније 1578.године,   када му се издаје грамата о посједима, правима и положају.

Једну генерацију касније, манастир има снагу да чак 6 калуђера пошаље у далеки Горски Котар гдје оснивају манастир Гомирје 1600/1602.године.

Нова катаклизма се дешава 1647-1650.године када је манастир опустјео а монаси избјегли ка Задру и Сремским Карловцима.

У току Грађанског рата у Југославији 1991. – 1995. тј. одмах иза њега, манастир је похаран, али не битније, јер су га хрватске власти заштитиле од вандализма. Био је запустјео од 1995. до 1998. године. Богословија која је постојала при њему од 1964. године, премјештена је најприје на Дивчибаре а потом у Србиње, некадашњу Фочу. Обновљена је настојањем епископа Далматинског Фотија 2001. године. У запустјели манастир Крку крајем 1998.године, најприје је дошао млади монах Герасим,а потом и други монаси.

Истина је једна, необорива, она не хаје за људским жељама и потребама. Истина не зависи од тврдњи, већ од доказа. Поједини аутори текстова, покушавају да у одређеном тексту пронађу једну грешку и потом цијели текст, на основу тога прогласе нетачним, ”фалсификованим” или ”митским”. Ако досљедно примјењују такво правило, морају бити спремни да се такво правило примијени и на текстове које они пишу. Много је одговорније да се прије објављивања текста, провјере докази који се износе.

Ово је важно због двије ствари. Прва је што нема пургаторијума, већ се због гријехова директно иде на испаштање истих. Друга је што се људи који читају текстове на тај начин могу информисати, васпитавати и учити о историји, умјесто да се препиру и вријеђају на веома ружан начин. ”

 

Литература:

1.      http://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/srpski-mitovi-krivotvorenje-povijesti-manastira-krka-824282

2.      http://www.slobodnadalmacija.hr/Novosti/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/297858/Default.aspx .

3.      ”Опширни попис Клишког санџака из 1550.године”, Оријентални институт у Сарајеву, Сарајево, 2007.

4.      Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб, издавач Југославенски лексикографски завод, свеска 3, 1964., страна 251.

5.      http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Manastiri-Krka-c.htm

6.      Душан Берић ”Три верзије о постанку манастира Крка” Српска ријеч, Загреб, 9/1951;

7.      Бошко Десница ”Историја котарских ускока 1684-1789” књига 2., Београд, 1951.;

8.      Милан Радека ”Прилози о споменицима културе код Срба у Сјеверној Далмацији и Дубровнику”, Загреб, 1971.;

9.      Бранко Чоловић ”Сакрална баштина далматинских Срба” СКД ”Просвјета”, Загреб 2011.

10.  Дон Лука Јелић, ”Лички санџакат и постање млетачке крајине почетком Кандијскога рата 1645-1648”, Народни Коледар Матице далматинске, Задар 36/1898.,

11.  http://www.hr.wikipedia.org/wiki/Manastir_Krka

12.  Пекић Миленко, ”Два камена натписа манастира Крке”, Радови Завода за хрватску повијест, 1/1985,

13.  http://www.franjevcitor.hr/

14.  http://www.visovac.hr/bastina/franjevacki-samostan-majke-od-milosti

15.  Марко Јачов ”Срби у Млетачко-турским ратовима у 17.веку”, Београд, 1990.

 

Аутор: Владимир Бурсаћ

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: