Istina o hrvatskoj borbi protiv nacizma

Sve učestaliji i bezobzirniji pokušaji revizije istorije Drugog svetskog rata zahtevaju da se nesporne činjenice ne zaborave, već da uđu u kolektivno pamćenje. To se pre svega odnosi na genocid koji je nad Srbima izvršila NDH, koju je i idejom – ukloniti remetilački faktor, i delom – novim genocidom, ostvarenim ne samo u „Bljesku” i „Oluji”, već i celokupnom potonjom politikom, nasledila Republika Hrvatska, koja se sada, bez imalo skrupula, želi prikazati kao najveći borac protiv nacizma.

Pritom zaboravlja oduševljeni doček Zagrepčana uz cveće na Hitlerovim tenkovima i panično masovno bežanje istih pred padom Zagreba, najduže opstale prestonice fašističkih država, jer Tito nije dopustio da Staljin ispuni obećanje dato Paveliću, niti je dopustio prekaljenim prvoborcima da osvoje Zagreb, već je poslao u smrt cvet Srbije – 40.000 golobradih mladića, da bez teškog naoružanja juriša na hrvatske i nemačke bunkere. Jer partizani nisu bili oslobodioci već osvajači, „oslobodilac” je bio Hitler. Istorija koju smo učili u školi je laž koju je diktirao Josip Broz, tobože u ime bratskog pomirenja.

A istina je da, poučeni iskustvom iz Prvog svetskog rata, Hrvati nisu „držali sva jaja u istoj korpi”, već je drugi veliki sin tog naroda krojio i ratnu i posleratnu istoriju prema ideji NDH. Zato su ustaše pobegle, ali je ideja NDH ostala kao tradicija, koja je još prisutna u novim zlodelima. Zato je u vešto stvaranoj obmani o Narodnooslobodilačkoj borbi teško sagledati istinu, jer istina je da je s porazima Nemačke bilo sve više kukavičjih jaja u ovoj drugoj korpi. Ali sam početak, sam ustanak u NDH je kristalno jasna i čista očajnička borba srpskog naroda za goli opstanak. Ne protiv Nemačke, već protiv NDH.

Voljom Tita, čiji su oponenti punili Goli otok, 27. jul je proglašen za zajednički Dan ustanka Hrvatske i BiH, što je bilo ne samo uvreda za srpske žrtve, već i očigledna protivrečnost, jer tada je postojala samo NDH i ustanak je bio samo protiv nje, protiv genocida nad srpskim narodom. Posle Titove smrti, vođe i učesnici ustanka osmelili su se da kažu istinu i sastavili su celovitu sliku stanja na ustaničkom području – gornjem toku Une s većinskim srpskim seoskim stanovništvom – pre ustanka, sam ustanak i neposredno posle njega. To je pedantno i verodstojno zabeležio prof. Boško Pilipović u knjizi „Cvjetnički cvetovi slobode”, gde su poimenično navedeni i učesnici i lokacije i termini u okršajima s postrojbama NDH.

Primera radi, navešću neke delove iz te dokumentacije, koja se mora smatrati nespornom, jer su je pisali sami učesnici. Već u maju je počeo pokolj Srba, prvo u Martinbrodu, a 1. jula hrvatske postrojbe su spalile selo Suvaja i ubile 253 osobe, uglavnom žene i decu, jer su muškarci već bežali u šume. Pripreme za ustanak počele su 20. jula, a 27. jula je 208 golorukih Srba iz Velikog Cvjetnića i okolnih srpskih sela odlučilo da je ustanak jedina mogućnost opstanka. Na brdu Sjenica, iznad Velikog Cvjetnića, stajala je, skrivena u šumi, sve do „Oluje”, skromna piramida od balvana, jedini spomen tog herojskog i očajničkog protesta. Prva akcija je bilo proterivanje žandara iz srpskog Martinbroda u Kulen Vakuf, koji je, nastanjen muslimanskim življem, bio sigurno uporište hrvatskih postrojbi. Potom je osvojen Boričevac, naseljen Hrvatima, koji su u Boričevsku jamu već bacili više hiljada Srba – dvojica su još bila živa. Zauzimanje Kulen Vakufa je bilo najvažnije, jer su hrvatske postrojbe iz tog sigurnog zaklona sve više napadale srpska sela, ubijale i palile. Ne samo da je Kulen Vakuf bio dobro utvrđen, već mu je iz Bihaća stigla i satnija sa četiri tenka. A iz Gospića je trebalo da stigne četa sa četiri haubice, ali su ustanici postavili zasedu i ubili više od 200 bojovnika. Kulen Vakuf je osvojen tek 6. septembra, a „ustaše su pobegle zajedno sa svojim familijama”, kako stoji u izveštaju Štaba gerilskih odreda.

Ove podatke navodim iz više razloga. Prvo, zato što ukazuju na verodostojnost kazivanja preživelih učesnika. Drugo, pokazuju masovnost ustaških zlodela, koja ne bi bila moguća bez saradnje sa stanovništvom, koje je Tito, posle bekstva istaknutih zločinaca, proglasio za heroje. Čak je i Zagreb, u kojem su jedini ispaljeni meci bili protiv partizana, proglašen za Grad-heroj. Zato je ustaštvo opstalo – ne samo kao politički pokret, već kao duboko ukorenjeno u narodu, kao tradicija, ne samo u sramotnim pesmama, već i u mnogo sramotnijim delima, čim se za to ukazala prilika na evropskoj sceni. Treće, NDH je vršila genocid srpskog naroda i ustanak je dignut protiv nje – ne protiv nekih paravojnih formacija, već protiv države.

Tito je bio u pravu što je proglasio 27. jul za zajednički ustanak u Hrvatskoj i BiH, ali je propustio suštinu: da je to tada bila NDH i, što je mnogo važnije, to je bio ustanak protiv države, te je apsurd da država slavi dan ustanka protiv sebe. To je delić istine o učešću Hrvatske u Drugom svetskom ratu i vremenu posle toga.

Nikola Pilipović

Izvor: POLITIKA