Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Na početku ove priče o jeziku, prvo da kažem da sam rođena u Hercegovini. Na mestu gde se po Vuku najčistiji srpski jezik govori.
Rođena sam u Mostaru, a školu sam završila u Bileći, gradu koji je iznjedrio veliki broj pisaca, književnika, glumaca, umetnika uopšte. Ne zaostaje ni Mostar za njim, ali pričam o ovom drugom jer sam veći deo života provela u njemu.
Svi oni po kojima je Bileća postala poznata su davno otišli iz nje, a neki više nisu ni među živima. Često se pitam da li su poznati pisci, akademici iz Hercegovine do kraja zadržali svoj čisti ijekavski dijalekt ili su podlegli uticaju ekavskog ili nekog drugog narečja.
Već više od deset godina ne živim u Hercegovini, pa mi se nekako čini da se “dobro držim” po tom pitanju, još uvek pričam ijekavski, ovo pišem ekavski, takva je politika kuće.
Kada sam 2005. došla u Novi Sad na studije već tada sam se susrela sa znatiželjnim pogledima i čuvenim – odakle si, kad progovorim ijekavski. Nikada nisam naišla na neku neprijatnu situaciju, ljudima je uvek moj govor bio simpatičan.
Nakon Novog Sada, sam otišla opet u Mostar, pa u Zagreb gde su se mnogo više iščuđavali što tražim “hljeb” i što se zovem Jovana, nego u Srbiji mom ijekavskom. Nakon šest godina put me je opet doveo u Srbiju, ovaj put u Beograd.
Beograđani su malo skeptični, dok im ne oteram sumnju da sam iz Crne Gore, ali kad čuju da sam iz Hercegovine, odmah konstatuju da mnogo “razvlačim” kad pričam. S druge strane kad meni Beograđani nešto kažu, pola ih ne razumem koliko brzo pričaju, a sleng bolje da ne pominjem tek mi tada ništa nije jasno.
Neretko na beogradskim ulicama kad nekog prolaznika pitam kako da dođem do nekog mesta, nakon što mi objasni kuda do odredišta, sledi čuveno – izvini, a odakle si ti?
Na što ja ponosno kažem da sam iz Hercegovine, a lice onog što me je pitao se u času ozari. Na kraju se gotovo uvek ispostavi da smo iz istog kraja.
Mada zemljakov ekavski uopšte ne zvuči loše, tako da bi se kod mene mogao “prodati” pod pravog Beograđanina, ali pravom Beograđaninu verovatno teško… Uvek mi je drago kada sretnem nekog “svog”, ali se i malo razočaram kad čujem da ne priča “lijepo”, ali daleko od toga da nekog osuđujem.
Mogla bih da napišem bezbroj anegdota na temu ijekavskog i ekavskog, ali mi pade na pamet jedna situacija kada smo se vraćali muž i ja, čini mi se iz Skoplja. U Beogradu ulazi u bus momak od nekih dvadesetak godina i seda preko puta nas.
Do njega neka gospođa, ćuti, čita knjigu. Mladić čim se raskomotio, počinje da priča svoju životnu priču, govori, ne prestaje.
Žena po neki put iz kurtoazije klimne glavom, a dečko ne zatvara usta, priča čisto ekavski. Koliko god smo se trudili da zanemarimo njegovu priču, bilo je nemoguće, i ja u jednom trenutku onako iznervirana prokomentarišem – mali je pravi se*ator!
Muž samo slegne ramenima, gospođa me pogleda s odobravanjem, a dečko nastavlja s pričom. Kako smo se približavali granici govor se menjao, a kad smo prešli u Republiku Srpsku momak je počeo da govori čisto ijekavski!
Tada ona gospođa prvi put progovori i upita ga – momak, odakle si ti?
– Iz Bileće – odgovori on. Muž me je samo pogledao, pa uz osmeh reče gospođi – sigurno je moja supruga pogrešila, pre će biti da je dečko orator!
Koliko god se odupirali, svako teži ka svom, tako je i Beograđanima lepše da čuju svoj ekavski, nego kad im se sjatimo sa svih strana pa krenemo da objašnjavamo da nam je Beograd baš “lijep” , da živimo na “Zelenom vijencu”, navijamo za “Zvijezdu” i šetamo do “Pobjednika”, kad to čuju sigurno im je teško kao kad Hercegovca pitaju je li iz Bosne.
(Jovana Jovanović Kulaš/TELEGRAF)
Izvor: Slobodna Hercegovina
Vezane vijesti:
Srpski jezik se i ne brani | Jadovno 1941.
