Исповијест Херцеговке: Ево како реагују Београђани кад чују ијекавицу

На почетку ове приче о језику, прво да кажем да сам рођена у Херцеговини. На месту где се по Вуку најчистији српски језик говори.

Рођена сам у Мостару, а школу сам завршила у Билећи, граду који је изњедрио велики број писаца, књижевника, глумаца, уметника уопште. Не заостаје ни Мостар за њим, али причам о овом другом јер сам већи део живота провела у њему.

Сви они по којима је Билећа постала позната су давно отишли из ње, а неки више нису ни међу живима. Често се питам да ли су познати писци, академици из Херцеговине до краја задржали свој чисти ијекавски дијалект или су подлегли утицају екавског или неког другог наречја.

Већ више од десет година не живим у Херцеговини, па ми се некако чини да се “добро држим” по том питању, још увек причам ијекавски, ово пишем екавски, таква је политика куће.

Када сам 2005. дошла у Нови Сад на студије већ тада сам се сусрела са знатижељним погледима и чувеним – одакле си, кад проговорим ијекавски. Никада нисам наишла на неку непријатну ситуацију, људима је увек мој говор био симпатичан.

Након Новог Сада, сам отишла опет у Мостар, па у Загреб где су се много више ишчуђавали што тражим “хљеб” и што се зовем Јована, него у Србији мом ијекавском. Након шест година пут ме је опет довео у Србију, овај пут у Београд.

Београђани су мало скептични, док им не отерам сумњу да сам из Црне Горе, али кад чују да сам из Херцеговине, одмах констатују да много “развлачим” кад причам. С друге стране кад мени Београђани нешто кажу, пола их не разумем колико брзо причају, а сленг боље да не помињем тек ми тада ништа није јасно.

Неретко на београдским улицама кад неког пролазника питам како да дођем до неког места, након што ми објасни куда до одредишта, следи чувено – извини, а одакле си ти?

На што ја поносно кажем да сам из Херцеговине, а лице оног што ме је питао се у часу озари. На крају се готово увек испостави да смо из истог краја.

Мада земљаков екавски уопште не звучи лоше, тако да би се код мене могао “продати” под правог Београђанина, али правом Београђанину вероватно тешко… Увек ми је драго када сретнем неког “свог”, али се и мало разочарам кад чујем да не прича “лијепо”, али далеко од тога да неког осуђујем.

Могла бих да напишем безброј анегдота на тему ијекавског и екавског, али ми паде на памет једна ситуација када смо се враћали муж и ја, чини ми се из Скопља. У Београду улази у бус момак од неких двадесетак година и седа преко пута нас.

До њега нека госпођа, ћути, чита књигу. Младић чим се раскомотио, почиње да прича своју животну причу, говори, не престаје.

Жена по неки пут из куртоазије климне главом, а дечко не затвара уста, прича чисто екавски. Колико год смо се трудили да занемаримо његову причу, било је немогуће, и ја у једном тренутку онако изнервирана прокоментаришем – мали је прави се*атор!

Муж само слегне раменима, госпођа ме погледа с одобравањем, а дечко наставља с причом. Како смо се приближавали граници говор се мењао, а кад смо прешли у Републику Српску момак је почео да говори чисто ијекавски!

Тада она госпођа први пут проговори и упита га – момак, одакле си ти?

– Из Билеће – одговори он. Муж ме је само погледао, па уз осмех рече госпођи – сигурно је моја супруга погрешила, пре ће бити да је дечко оратор!

Колико год се одупирали, свако тежи ка свом, тако је и Београђанима лепше да чују свој екавски, него кад им се сјатимо са свих страна па кренемо да објашњавамо да нам је Београд баш “лијеп” , да живимо на “Зеленом вијенцу”, навијамо за “Звијезду” и шетамо до “Побједника”, кад то чују сигурно им је тешко као кад Херцеговца питају је ли из Босне.

(Јована Јовановић Кулаш/ТЕЛЕГРАФ)

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Српски језик се и не брани | Јадовно 1941.

Удар на српски народ и језик | Јадовно 1941.

Како су декларатори Србима наменили тек једну варијанту …