ISPOVEST ŽRTVE ALBANSKIH TERORISTA: Živim sa dva metka i čak 50 gelera u telu

Robert Stipić iz Grdelice, tokom NATO agresije preživeo napad iz zasede. Oko mene svi su bili povređeni. A onda nas je pogodila nova raketa

Robert Stipić (48) iz Grdelice već dvadeset godina živi sa stravičnom uspomenom na NATO agresiju i kosovsko ratište, kada je samo pukom srećom, kao pripadnik Vojske SRJ, uspeo da preživi napad albanskih terorista iz zasede.

Na to ga svakodnevno podsećaju i dva metka i više od 50 gelera, koje lekari nisu smeli da izvade iz njegovog tela. Jedan kuršum ostao je zaglavljen blizu kičme, a drugi u preponi, zbog čega je ostao invalid.

Tog 29. maja, pre tačno 20 godina, Robert je na Kosovu pogođen sa devet hitaca. Teroristi OVK napali su ga u trenutku dok je sa svojim saborcem prevozio u bolnicu ranjene civile, koje je nekoliko trenutaka ranije pogodila NATO bomba.

– Toga dana pisao sam pismo svojima, kada je bomba pala na tridesetak metara od nas – priča Stipić za „Novosti“. – Prozori su se rasprštali, a ja sam izleteo napolje i video da je razorna naprava pala na kuću ljudi koje smo dobro poznavali.

Izvukao sam najpre Dragana, koji je bio lakše povređen, a onda smo zajedno krenuli da izvlačimo ostale. Svi su bili krvavi, teško povređeni, kosa im je još gorela. Već narednog trenutka ugledao sam još jednu raketu. Išla je pravo na mene. Povikao sam „Lezite dole“. Video sam da je Dragana pogodio veliki geler. Izvukao sam ga napolje, pa sam se vratio među ruševine da vidim šta je sa ostalima.

Kada su shvatili da je Dragan teško povređen i da mu hitno treba medicinska pomoć, upalili su auto i krenuli put najbliže bolnice, iako je već pao mrak, a vojska se tada nije kretala vozilima, da ih avioni ne bi primetili.

– Bio je to rizičan potez, ali nismo ni trenutak razmišljali. Ubacili smo pozadi Dragana, koji je bio najteže povređen, ja sam seo pored njega, a napred je bio njegov stric koji je krenuo sa nama, a vozio nas je oficir Milan Petrović.

Nismo prešli ni desetak kilometara, kada su zapucali na nas. Osetio sam najpre užasan bol u nozi. Ručna bomba eksplodirala je ispod našeg auta i tada se motor ugasio. Pucali su na nas bez prestanka, kada je Milan istrčao iz kola i uzvratio vatru, nakon čega su se oni povukli. Milan je takođe bio ranjen, video sam da je pogođen u glavu, ali je mogao da se kreće, pa je otišao po pomoć.

Mi smo ostali u autu. Draganov stric je bio teško povređen, ja takođe, mogao sam samo na svakih desetak, minuta da izgovorim po koju reč. Onda su opet zapucali na nas, mitraljezom. Draganov stric je poginuo, a ja sam nekako uspeo da izađem iz kola. Čekao sam pomoć dva sata, a činilo mi se kao da je prošla večnost – priseća se najgore ratne večeri Robert, koji je tada na Kosovu proveo blizu tri meseca.

Iste noći Stipić je prebačen u prištinsku bolnicu, ali srpski civili, koje su on i njegov saborac pokušavali te noći da odvezu do lekara, nisu uspeli da prežive napad NATO agresora i albanskih terorista.

TRAUME ME VIŠE BOLE

Robert kaže da mu meci, koji nisu odstranjeni iz tela, i danas prave problem, pa je zbog njih gotovo 60 odsto invalid, a da je zbog onih sedam izvađenih iz stomaka i danas povraća i ima probleme sa varenjem. Psihičke traume i činjenica da nisu uspeli da pomognu ranjenim civilima, kaže, mnogo ga više bole.

Iako je Dragan bio teško ranjen zbog bombe, pokrivao ga je telom dok su Albanci pucali na njih, a kada je od vojske kasnije saznao sa koliko je metaka auto bio izrešetan, nije mogao da poveruje da je uopšte živ.

Autor: J. ĆOSIN

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI