Ispovest veterana iz Krajine: Bez obe noge i ruke, a ministarstvo ga tera iz Srbije

Momak iz okoline Šapca, jedinac, trebalo je za koji dan da se vrati kući majci… Postavljali smo minsko polje, vezivao je zadnju minu. Vidim zlo – osigurač popušta, a ništa ne mogu da učinim! Vidi i on, zna da je kraj. Samo je legao na nju, koliki junak moraš biti za tako nešto, eeeeej!!!

Nas četvorica usred „Krajine”. Mars – miner, dva „unučeta” ljute loze, i ja. Nazdravljamo danima u kojima se pilo da bi se preživelo. Mnogo je bilo takvih pod Dinarom. Vazda!

Dugo ćutimo, nazdravljajući vremenima u kojima je manjkalo tišine, a pilo se da se odloži opelo, udavi nečovek u čoveku… Mnogo je bilo takvih pod Dinarom. Oduvek!

– Na onoj je. Beše jedno od najlepših sela… – gledam u sliku na koju pokaza neotrgnutim delom desne ruke – nešto kuća u pitomini Krke, u pupku livada, nigde ljudi na njoj.

– Oćestovo, tu sam rođen na Svetog Trifuna 1949. Nema ljudi ni na jednoj, ali pusti to, teška je to priča – kaže.

Iščekivanje smrti pod Dinarom

Bo’me, svaka je takva iz usta Dušana Vukojevića Marsa – minera. Nema pod Dinarom ničega između rađanja i smrti, osim isčekivanja smrti. To što naivni zovu životom… Nisu živeli pod Dinarom, pa šire glasine, šta će.

– Je l’ nju, Marse – pitam s grlića flaše, pogledom tražeći na slici kuće koje više nema…

– Nju – veli, zagledan preda se.

Tu je kuću minirao s početka rata u Hrvatskoj, znajući da mu druge nema. Ako je zlo već nateralo da gore ognjišta, nek prvo sagori njegovo. Minirao je i čekao da lakome ustaše navale u poharu na nju, pa da…

– Jednu od nekoliko pod flašu vinjaka, znajući da će posegnuti za njom. Jednu za vrata, pod sliku na zidu – objašnjava dalje…vezao je kozu za radijator i nahranio solju da meketom prizove palikuće, glavoseče i pljačkaše. Nisu kabadahije stigle da nazdrave k’o što mi nazdravljamo. Alkohol ubija, jebi ga.

– Umetnik? Nema u ratu umetnosti, sine, i nema lepe smrti. Bio sam maštovitiji od njih, gledajući da razmišljam korak ispred, da ne budem predvidiv. Miniranje jeste maštovit posao, ali svakako nije lep… – nije, ne dao bog!

Sretao sam posle rata na konferencijama hrvatske borce koji su nastradali baš od mojih mina, i nikada nije bilo ni reči prekora. Nema tu lične mržnje, i oni su svesni da su napravili taj jedan pogrešan korak, kakav sam i ja učinio, i tu je kraj!

Da jeste, ne bi Mars danas upirao u sliku ostatkom desne ruke. Ne bi od nogu ostalo sećanje, kao na kninske noći kada se svojoj srećnoj zvezdi zaklinjao da će jednog dana doleteti do nje.

– Želeo sam da budem vojni pilot, upisao vojnu akademiju u Mostaru, ali, na nagovor majke, batalio i vratio se mojoj Dinari. Jedino dete, majka sama, kuća pala na nju i ostarelog đeda i babu. Upišem i završim školu za primenjenu umetnost u Ljubljani, odsek za kamenoklesarstvo i konzervaciju, ali sam ipak leteo. Kao sportski pilot, doduše, ali sam dotakao svoje visine… – i svoje ponore, klešući Krajinom spomenike laži i krajputaše nedovršenih klanja i oranja…

Laži o bratstvu i jedinstvu

Priča mi o bratstvu i jedinstvu, zenici oka svoga, laži i mimikriji…

– Sve je bilo satkano od opsene o nekakvom bratstvu i jedinstvu i pričama o suživotu. Živeli smo zajedno, niko to ne spori, ali smo vazda jedni za druge bili MI i ONI, odnosno, oni i mi! Ako vi ovde niste znali za jame, mi jesmo, još od kolevke, za svaku naosob. Znali smo poimence ko nam je od komšija Hrvata koga iz kuće preklao, koga maljem utukao, kome prosuo drob, ali se ćutalo zarad viših interesa – znali su da krv Krkom nikud nije otekla i da Hrvatice nikad nisu rađale Jugoslovene, već Hrvate i da je mnogo dugova ostalo nenamireno.

Kao kamenorezac saranio je mnogo njih, i katolika i pravoslavnih…

– Klesao sam nadgrobne spomenike, još tad se čudeći što su na latinici. Stari su znali šta rade i šta se sprema, verovali su da će tuđe pismo zaštititi naše humke, no… Radeći spomenike za SUBNOR spoznao sam paralelnu istinu stvarnih događaja. Klesao sam velelepne laži o bitkama koje se nisu odigrale, žrtvama koje nisu pale, junaštvu kojeg nije bilo, sve zarad neke kurvinske ravnoteže, ne bi li i Hrvate predstavili kao antifašiste.

Klesao sam laži o bitkama koje se nisu zbile, žrtvama koje nisu pale, sve zarad neke ravnoteže, ne bi li i Hrvate predstavili kao antifašiste.

Godinama pre tih prokletih devedesetih znalo se da će popustiti pampuri na bocama sa zlim duhovima i da nam se opet sprema klanje i oranje. Ustaška sela su ostala ustaška, naša su ostala klanice – svaki nam je gutljaj sve teži, ko da krkljamo sopstvenu krv niz grlo, usred Marsove Krajine od terpentina, lanenog ulja, piva i vinjaka…

– Umetnik – pogleda me ispod naočara. Mars, najčuveniji miner izgubljenog rata. Nadenuli mu nadimak nadajući se da će kao pilot stići do Marsa, ne sluteći da ga proklinju imenom boga rata.

– Hrvati vode pedantnu evidenciju, kažu da ih je s mojim potpisom negde oko 12.000 – mina, svakojakih. Filigrani „primenjene umetnosti”, čoveka koji je u ratu vodio najteži rat – u sebi samom.

Momak iz okoline Šapca, jedinac, trebalo je za koji dan da se vrati kući majci, unapređen… Postavljali smo minsko polje, vezivao je zadnju minu, stegla neka studen pa smo radili u rukavicama. Vidim zlo – osigurač popušta, a ništa ne mogu da učinim! Vidi i on, zna da je kraj. Samo je legao na nju, koliki junak moraš biti za tako nešto, eeeeej!!!

Vraćamo se čaši, pardon, flaši…

– Piješ koliko možeš, koliko ne možeš, samo sipaš u sebe da ne bi poludeo… Stignu te strah i panika, ubija te misao da će možda neko nevin napraviti taj pogrešan korak, da će tvoj zalutati gde ne treba. Dok sve toliko miriše na smrt, da nema smisla radovati se životu! Jednostavno, piješ koliko možeš, doliješ i preko toga, samo da taj trenutak kad te ophrvu dileme, kad se jave sumnje čemu sve, pa opijaniš glavu da uludo ne razmišlja! Od života sam se oprostio s prvim danom rata, ali od čoveka u sebi nikad, i zato piješ dok god možeš – sejao je, žnjeo i pio Mars – miner, poručnik 221. brigade devetog korpusa Vojske Republike Srpske Krajine.

Žalosni raport

Odlio je iz svake čaše gutljaj za duše raznetih tela. Otpio tri Krke za svoje minere, njih šestoricu koji su po nepisanom usudu – naleteli na svoju minu.

– Svako od nas ima svoju, i samo je pitanje trenutka. Sretao sam posle rata na konferencijama hrvatske borce koji su nastradali baš od mojih mina, i nikada nije bilo ni reči prekora. Nema tu lične mržnje, i oni su svesni da su napravili taj jedan pogrešan korak, kakav sam i ja učinio, i tu je kraj! Međutim, od svih strahota najteže su mi padale sahrane tih mladih junaka, mojih vojnika, kad im stanem pred roditelje i predam žalosni raport… – ko što sad raportira pred počasnom stražom slika i unučića poleglih po stolu, umornih od teških priča.

– Momak iz okoline Šapca, jedinac, trebalo je za koji dan da se vrati kući majci, unapređen… Postavljali smo minsko polje, vezivao je zadnju minu, stegla neka studen pa smo radili u rukavicama. Vidim zlo – osigurač popušta, a ništa ne mogu da učinim! Vidi i on, zna da je kraj. „Kukuruz”, tako smo ih zvali, one visoke što liče na klipove. Samo je legao na nju, koliki junak moraš biti za tako nešto, eeeeej!!! Mi smo preživeli… – tom polje i još desetine posle njega, sve do 23. marta ’95, kada je…Tačnije, kada su drugi nazdravili u Marsovo ime. Neko u zdravlje, neko prerano slaveći, kako kaže.

Dan kada je mina bila maštovitija

– Tog sam dana sve uradio kako ne treba. Sve ono zbog čega sam znao da ošamarim svoje vojnike ne bi li im sačuvao glave, ja sam uradio. Bio sam bahat, samouveren i siguran u rutinu, a toga u ovom poslu nema – ne priseća se, već ponovo proživljava sekund kada je mina bila maštovitija…

– Čitavo smo jutro razminiravali neko polje, na kojem je prethodnih dana postradalo što naših vojnika, što civila. Ne znam ni sam koliko smo ih povadili do tog trenutka kada mi je noga skliznula… Sećam se eksplozije, sećam se i druge, treće jedva. Mine su me bacale jedna na drugu, pobednički sakateći telo… – od znanog klesara ostalo je taman koliko od antičkih skulptura – trup, leva ruka i glava, ubeđena da tu nema dovoljno vrednog življenja.

Bio sam svestan šta mi se dogodilo, posegao sam rukom za pojas, za pištolj, da presudim sebi. Nisam žalio ni ruku ni noge, već oči, ubeđen da sam oslepeo, jer ništa video nisam. Na sreću, eksplozija mi je otrgla i pištolj. Sećam se reči doktorke u sanitetu: „Marse, samo nemoj da mi zaspiš! Pevaj nešto, molim te, samo nemoj da zaspiš„, I pevao sam! Koliko me glas služi pevao sam sve do bolnice, a onda zaspao, pao u komu… – čudo kako o tih 12 dana govori sa setom, s ljubavlju kao o jedinih 12 dana apsolutnog mira i spokoja, baš tako o njima pripoveda.

– Bio sam apsolutno srećan, i sve je najedanput bilo u redu! Leteo sam vekovima prošlim i budućim. Stigao do nekih predivnih mesta. Moja Krajina nije gorela, nije smrdela na krv i satrulele leševe, a onda… – onda se povratio iz kome, razočaran vestima.

Neki su nazdravljali njegovoj nesreći, noseći na kapi isto znamenje kao i on.

– Da, neki od naših su se radovali mojoj nesreći, jer sam bio beskompromisan i netolerantan na njihov kukavičluk i marifetluke. Nazdravljali su oni kojima je rat bio majka, a Mars maćeha, ali njima na dušu! Moji vojnici i moja komanda bili su i ostali uz mene… – za svaki izgubljeni ud Mars je dobio po zvezdicu na epoleti, kako kaže, „posthumno”.

Zvezdice koje više ničemu nisu služile, jer vojska kojom je komandovao više nije imala šta da brani…

Nisam više mogao, ko pola čoveka, da ležim u krevetu bolnice čekajući na tuđu milost, već je ta volja za životom prenula nešto u meni i samo sam jednog dana zatražio da mi donesu boje, četke i platna, pretvorivši bolesničku sobu u atelje

– Plakao sam kao dete kad je pala Krajina. Neka pričaju šta hoće, ali verovao sam u nju! Posle toliko vekova i toliko klanica ona je bila tračak naše državnosti i stvarnog postojanja na tim prostorima, ali… Sad neki govore – što se niste gandijevskim metodama suprotstavili Hrvatima, zaboravljajući da Hrvati nisu Englezi i da je sve ovo paljeno, rušeno i obnavljano nebrojeno puta – opisa rukom po ateljeu, po krajolicima Krajine, bez ljudi na njima.

Atelje od bolesničke sobe

– Ostao sam invalid, ali nisam želeo da se osećam bogaljem i da me tako doživljavaju. Nisam imao privilegiju da klonem i prepustim se! Da ženu ostavim udovicom, sina siročetom, a majku ucveljenu za jedincem. Nisam više mogao, ko pola čoveka, da ležim u krevetu bolnice čekajući na tuđu milost, već je ta iskonska volja za životom prenula nešto u meni i samo sam jednog dana zatražio da mi donesu boje, četke i platna, pretvorivši bolesničku sobu u atelje…

Osakaćen za klesanje, sputan da nad Dinarom potraži onu zvezdu što nije pošla s narodom u zbegove, Mars se vratio umetnosti, koja ga je ko prokletstvo i blagoslov pratila kao Marsa Minera i Dušana Vukojevića, ratnog vojnog invalida i krajiškog Don Kihota, koji je svojim vetrenjačama i La Manči iscrtao epitafe…

– Crtam moju Krajinu i tugujem za njom! Mogu ja da opišem i pejzaže Vojvodine, ali to nije moja boja, to nisam ja, to jednostavno ne osećam. Zato crtam moju Krajinu i tugujem za njom! Uradio sam seriju slika o stradanjima i egzodusu, ali nisam mogao dalje! Gore od rata mi je bilo samo da ga crtam! Prepukao sam, preplakao, nisam mogao više. Ni jednu od tih slika nisam prodao – poklonio sam ih sve, kome god su nešto značile… – zbrijasamo poslednji srk lozove nedonoščadi, upiljeni u istu tačku na horizontu iznad Oćestova.

Nije to ni nalik danima kada se pilo da bi se preživelo. Nema Mars šta više, niti koga da utapa u sebi, naprotiv! S čovekom se izborio – pobedio je čovek! Njemu nazdravljamo. I Krajini, ženi koje više nema…

– Ima, i biće doveka, samo ne i Marsa u njoj, jer to više nije moj Knin! Nema u njemu mojih Krajišnika, niti onih Hrvata koje sam poštovao. Ovi što sad tavore u njemu ne razumeju sušu, posnu zemlju, vinovu lozu, ljuti krš… Oni su tamo po kazni, a ne blagoslovu, kako je Srbinu od boga poslato da okorjeni s kamenom. Ako je gde za zrno kukuruza moralo da se radi dan, pod Dinarom je moralo tri! Slabo šta je rađalo osim prkosnih i dobrih ljudi, zakletih da nikad više neće kao ovce na klanje, ali ćuti, to nam se danas zamera – vala, Marse, ako si ti invalid, ali bogalj je onaj koji bi tebi i takvima išta mogao da zameri, do boga miloga!

Jedan “delija” iz Vulinovog ministarstva nam je poručio da bi najbolje bilo da se vratimo odakle smo došli, jer Srbija nema novaca za naše marifetluke, ej?!

– Ali, opet kažem: Dobro je, može i gore! Noge su i ruke čoveku date da ga služe neko vreme, a ja sam ih potrošio nešto ranije. Ali živ sam, i to je sasvim dovoljno. Ne mislim da se iko ogrešio o mene, jer ja sam vojnik izgubljenog rata, a zna se sudbina gubitnika! Opet bih sve isto, ni za nokat drugačije – e, prijatelju, mislim se, da je više takvih gubitnika, bila bi ovo nacija pobednika.

Borba sa birokratijom

Danas se bori s daleko nadbrojnijim i jačim neprijateljem – birokratijom i državom koja bi najradije da invalida rata nema, jel, zvanično, za Srbiju i nije bilo rata…

– Rvem se, evo, kao potpredsednik Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije za ovu šaku našeg jada što nas je ostalo, ali… Kada je trebalo bili smo topovsko meso, a sada smo samo meso koje niko da preračuna koliko vredi po kilogramu. Jedan “delija” iz Vulinovog ministarstva nam je poručio da bi najbolje bilo da se vratimo odakle smo došli, jer Srbija nema novaca za naše marifetluke, ej?! Znači, odem li iz Srbije ostajem bez bilo kakve pomoći, vratim li se u Hrvatsku čeka me – izdašna robija! Pazi ti to “naši marifetluci”?!

Invalidi od prve do četvrte kategorije i krpe nekako, ali od četvrte do desete – ko prosjaci! Šta da ti kažem kad svako malo odlazim na komisije da utvrde stepen invaliditeteta, pa ih pitam: da mi to neće noge i ruke izrasti a da ne znam, pa morate da proveravate?! Jednom saborcu i prijatelju koji ima proteze na obe noge odbili su da potpišu za automobil koji mu sleduje, uz reči tog birokrate: “Pa.šta će tebi auto, vidi kako lepo hodaš na tim protezama”! Da može noć sve da nas ponese nekud u pizdu materinu, mislim da bi svima laknulo! Ne trebamo nikome, ne postoji zakon koji garatuje naša prava, a ponajmanje država kojoj nešto značimo…- veli već oguglao na velike gluposti malih ljudi.

I teže je bitke dobio, ali ovu, sa birokratijom, rekosmo, teško da će, mada se ne da, kao i onog dana kad je odlučio da ne sputava život, jer kakav god da je – dar je od Boga!

Uzdravlje ti bila četkica, junače, odvela te do Marsa ko aeroplan, baš kao što su ti stari, uz škiju, govorili, a za budale ne brini – manjkati ih neće, bojim se.

To minsko polje još niko razminirao nije…

(ekspres.net)

Izvor: SRBIN INFO