Ispovest Srbina: Terali me bojovnici mater da streljam!

Dramatična ispovest Jove Grubora, o zločinima posle ”Oluje”: Nemam baš ništa protiv Gotovine i Markača, ali ko je kriv za ubistvo ovdašnjih Srba.

Evo i sada čuvam spisak ubijenih Plavljana i seljana okolnih zaselaka.

Najteži zločini su se dogodili u Gruborima dan pre dolaska onog čuvenog “voza slobode” kojim su Hrvati proslavljali “Oluju”.

Tada su ubijeni Jovo, Marija, Mićo i Milka Grubor – sve moji rođaci, a zatim i Đuro Karanović i Savo Đurić. Preživeli su “Oluju”, ali ne zadugo.

Na svojoj zemlji

– Jovo je ovde rođen i tu namerava da umre. Deca – sin i dve sada udate ćerke – odavno žive u Srbiji. Izbegli su za vreme rata. Negde u to ratno vreme umrla im je i majka Jeka, Jovina supruga. On je ceo rat ostao da brine o svojoj nepokretnoj majci Đuji. Ni posle rata nije razmišljao da ode sa svog ognjišta. Kaže: – Ne zavisim od hrvatske države. Penziju sam stekao radeći u inostranstvu. Ovde sam na svojoj zemlji.

Ovako za “Novosti” govori osamdesetogodišnji Jovo Grubor, jedini preživeli stanovnik zaseoka, koji nikako i nikada ne može da zaboravi ono što se dogodilo posle hrvatske operacije “Oluja”. Neprekidno zuri u požuteli spisak svojih rođaka koje su hrvatski vojnici pobili, i priča:

– Sa pripadnicima međunarodnih snaga Unprofor sam svojim očima gledao tu strahotu, te mrtve ljude i dalje rođake. Sve te strahote unproforovci su snimili i dokumentovali, a meni je za uspomenu ostao ovaj spisak. Pored imena ubijenih, prikupio sam i imena preživelih.

– Hrvatski vojnici su, čisteći teren uoči nailaska njihovog “voza slobode”, došli do moje kuće. Nije me bio strah, jer sam do tada svašta doživeo.Iz sećanja nikako da izbriše događaj koji je i njega mogao da košta života:

Evo, ovde kraj zida, jedan mi je naredio da streljam vlastitu mater, koju sam čuvao. Tada je imala skoro 80 godina i bila nepokretna. Ona mi je jedina ostala, jer mi je supruga umrla u ratu, a deca – sin i dve ćerke – otišla u izbeglištvo, u Srbiju.

I onda se dogodilo čudo. Hrabro i u skladu sa prezimenom, Jovo mu je odbrusio:

– Kazao sam bojovniku – ako ti možeš streljati svoju, onda ću i ja ubiti svoju mater. On je odustao od svoje zločinačke ideje. Sve sam to, uostalom, rekao i prilikom svakog saslušanja. A ispitivali su me i hrvatski i haški istražitelji.

Kada smo Jovi spomenuli da za te zločine u Gruborima još niko nije kažnjen, a da je Haški tribunal oslobodio Gotovinu i Markača, samo je odmahnuo rukom.

Pokretna prodavnica

– Dok smo razgovarali sa Gruborom, pred njegovu kuću stigla je pokretna prodavnica na točkovima – kombi sa robom, od namirnica do higijenskih artikala. Obilazi Plavno i zaseoke Opačiće, Grubore i druge. Snadbeva retke žitelje. Jovo Grubor je kupio namirnica za nekoliko dana.

– Nemam ja ništa protiv tih ljudi. I neka su ih pustili njihovim porodicama. Samo im jedno poručujem – ako su za naše žrtve krivi i jedan gram, onda neka tu krivicu nose na svojoj savesti do groba. I to je božija kazna. Oni su slobodni, a ljudi sa mog spiska više nema. Ko je onda za te zločine kriv? Nisu se sigurno međusobno pobili.

Dok smo sedeli ispred kuće pucao je pogled na Plavno. Plodna ravnica je danas više zabrađena nego obrađena. Samo su retki ratari u polju, a Plavljani rasuti kojekud. Jovo Grubor bez drugih Grubora živi samotnjačkim životom. Svu surovost stvarnosti deli sa jedinim bićem, magarcem kojeg je nazavao Joso. Nerazdvojni su više od 15 godina.

Mnogi od njih su na seoskim humkama, a najviše preživelih je u Srbiji. U novosagrađene kuće na okolnim visovima su došli neki novi stanovnici. Jovo kaže:

– To su, uglavnom, izbeglice koje su se ovde posle “Oluje” naselile iz Bosne.

Izvor: SRBIN.INFO

Vezane vijesti:

Ubijte me, da se ne sećam „Oluje“