ИСПОВЕСТ ПОТОМКА НАШЕГ СЛАВНОГ ВОЈСКОВОЂЕ: Мом прадеди Живојину Мишићу село и част били изнад свега

Ђорђе Стојанац у разговору за „Новости“: Мој прадеда своје сељане стављао испред катедре на војним школама.

Мом прадеди су били важнији његови сељани од катедре на војним школама, а у мојој породици се с колена на колено преносе његове врлине – скромност, част и поштење.

То у разговору, за „Новости“, истиче праунук славног војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, који данас живи у Паризу.

– Растао сам поред бабе Олге која ми је од малих ногу, од како знам за себе, причала о свом оцу, о његовом детињству, ратовању, голготи преко Албаније. Живела је најдуже од све Живојинове деце, све до 1977. године. И касније, када бих долазио из Француске да је посетим, све док је била жива, настављала је да ми преноси успомене.

А разговори су текли од малих, обичних ствари, па до херојских дана.

– Баки је отац једном испричао, а она ми то пренела, како је, када је био мали, у свом Струганику, чувао козе, па заспао, а оне залутале код комшије и појеле купус, због чега је после добио батине којих се сећао целога живота. А из рата је донео углед славног официра који је увек бранио своје војнике и пред највишим ауторитетима. Гледао је да их заштити и помогне им, макар се и с генералима сукобили. Иако се од сељачета винуо до начелника генералштаба, остао је скроман до краја живота.

На тим вредностима васпитавана је цела породица.

– У оно кратко време колико је поживео после Првог светског рата, звали су га да, када му обавезе то дозволе, одржи предавање на високим војним школама у Француској и Енглеској, али он је остао веран своме селу. Чим би имао мало слободног времена, одлазио би у Струганик да види своје сељане и поприча са њима.

Био је на лечењу у Француској, али се вратио да последње тренутке проведе у Србији. Док му је мајка била жива редовно је обилазио. Није волео помпезне прославе.

Све то се дубоко урезало у Ђорђево памћење.

– Диван је осећај када још као дечачић постанете свесни да је тако велики човек део ваше породице и када тако узбудљиве приче слушате директно од његове кћерке, а своје баке. Тај понос нас је у тешким данима одржао и ојачао.

А искушења је било, и то великих.

– Мој отац Светозар Стојанац је био официр краљевске војске. Био је међу Србима из Далмације који су, под терором Хрвата, већ тада, прешли у Србију. Рат га је затекао у Београду, а онда је премештен у Ваљево.

Био је у Недићевој пољској државној стражи. Када су комунисти ушли у Ваљево, прогласили су га за државног непријатеља, одвели негде и стрељали. Никада нам нису дозволили да сазнамо где је његов гроб, па свом оцу не могу ни свећу да запалим.

Гладовали смо. Преживели смо само захваљујући сестри мога оца Бојани Петровић која је живела у селу Драгиње, по имену краљице Драге, између Коцељеве и Владимираца. Џаба нам је било то што смо породица војводе Живојина Мишића.

Почетком шездесетих притисак је попустио, па је Ђорђе Стојанац уписао ДИФ, радио преко студентске задруге, а онда, са 23 године, почетком новембра 1966, одлучио да и он пође у ту Француску.

ВИЂАО ЛУЈЗУ МИШИЋ– ПРАДЕДУ, нажалост, не памтим. Он је умро још 1921. године на Светог Јована, а ја сам рођен 1943. Али, његова супруга, прабаба Лујза, која је преминула 1956, долазила је из свог стана у улици Краљице Наталије где је живела са кћерком Анђелијом, код своје друге кћерке, моје бабе Олге, код нас, на Сењаку. Наша кућа се налази до оне Арчибалда Рајса. Наследио сам је и чувам је и данас – каже Ђорђе Стојанац.

– Било је то још време Де Гола. Кренуо сам са два другара. Били смо чланови студентског оркестра, а ја сам свирао гитару. Електрични уређаји су у оно време били мисаона именица.

Падне нам на памет да због тога одемо у Париз. И тако сам остао. Имао сам афинитет, знао сам француски још пре него што сам кренуо у школу. У мојој фамилији сви су говорили француски.

Покушао је да се запосли у својој струци, као професор фискултуре, али није могао да ради у државним школама, па је с пријатељима кренуо на молерај.

Радио је и као физиотерапеут, таксиста, али се поново вратио кречењу. Основао је и своју фирму деведесетих. У пензију је отишао пре десет година и од тада је често на релацији Србија – Франуцска.

ФАМИЛИЈА ЗА ПОНОС

– Живојин Мишић је имао три сина и три кћери. Најстарије дете је била кћерка Елеонора, а после ње су се родили моја бака по мајци Олга, па син Радован, кћерка Анђелија, синови Александар и Војислав. Бака Олга је била удата за Милана Миловановића, нашег сликара импресионисту из Крушевца, који је завршио три академије, у Паризу, Бечу и Београду. Имали су две кћерке, Веру, моју мајку, и млађу кћерку Надежду – с поносом истиче породично стабло наш саговорник који у Паризу из првог брака има сина Николу, војводиног чукунунука.

Аутор: Г. Чворовић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Живојин Мишић у разговору са престолонаследником уочи стварања Краљевине СХС

Битка у којој је Мишић извео тактику за уџбенике

Војвода Мишић био против повлачења српске војске преко Албаније