fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Ispovest: Nisu dočekali Svetog Nikolu

Svedočenje Nebojše Gojkovića iz Kipa, o pogromu Srba iz ovog zapadnoslavonskog sela, u zimu 1991. Ekshumiran i identifikovan samo Ilija Danojević. Od ostalih 18 još ni traga

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/nebojsa-gojkovic.jpg

Nebojša Gojković / Foto:
N. FIFIĆ

Sve je kao što biva u srpskoj, domaćinskoj kući koja slavi svog Svetog Nikolu. Ikona, sveća, slavski kolač, bosiljak i tamjan. Ali, ništa nije isto. Od zime 1991. godine u domu Nebojše Gojkovića, prognanika iz zapadnoslavonskog sela Kip krsna slava slavi se kao ni u jednoj kući. Radost slave, svih ovih godina, pomućena je potresnim sećanjem na stradanje njegovih najbližih: oca Nikole, majke Milice, kao i sedamnaest rođaka i komšija.

Nebojša Gojković slavu obeležava u Paraćinu, gde je sa porodicom našao utočište i spas, pre dvadeset jednu godinu.

– Umesto radosti, danas osećam nemerljivu tugu zbog stradanja najdražih. Da barem znam gde su im kosti da ih prenesem i dostojno sahranim. Ista je patnja i drugih potomaka devetnaest stradalnika iz Kipa, koji osim Ilije Danojevića još nisu ni ekshumirani, pa ne mogu da budu ni identifikovani. Traže od nas, kobajagi, DNK nalaze, ali nikakvog odgovora – priča Nebojša. – To nas ubija, a životima su platili želju da ostanu na svom, na našem kućnom pragu, u nadi da će zlo brzo proći, a mi se vratiti. Tome su se nadali i moja supruga i deca, pa su u zbeg prema šumama Papuka poneli samo najosnovnije.

NOVI ŽIVOT

Nebojša Gojković kaže da se u Paraćinu skućio, ali da je u oslobađanju trauma i stresova njegove porodice, dece ponajviše, pomogla porodica Dragana Kojića iz ovog grada. – Ovaj plemeniti čovek mi je našao posao, pomogao da se naša deca koja nisu dobro znala ni ćirilicu, adaptiraju. A treba savladati gradivo. Naši Kojići pozovu školu, zamole nastavnike… „Imajte razumevanja, to su deca dobrih ljudi“. Zahvaljujući njima naša deca su danas svoji ljudi, a mi u svom domu.

Dok okreće kolač, u mislima mu je strašna sudbina roditelja. Rođaka i komšija. Devetnaest ih je stradalo u novembru 1991. Svi su odvedeni od svojih kuća, u zoru, i umoreni u Marinu Selu, u Pakračkoj poljani, u zapadnoj Slavoniji.

Pogrom je počeo 12. novembra. Toga dana Merčepovi vojnici zatekli su trojicu Srba kako kopaju sklonište za narod. Iskustvo iz prethodnog rata bilo im je opomena da se pripreme na najgore. Bio je to povod da ih optuže da kopaju – rov! Usledila je, posle tri dana, hajka na selo. Tražilo se oružje, ili je to bio izgovor. I ko god je od Srba zatečen kod kuće, odveden je. Poslednja stanica – Marino Selo, Pakračka poljana.

Nebojša Gojković navodi:

– Pokupili su ljude. Utovarili u kamion koji je vozio komšija Miroslav Maćek. Siroče, koga su othranile srpske porodice u Kipu. Nije bilo godine da on ne bude gost na slavama nekog od tih porodica… A Marjan Šega, isto naš komšija, pokazivao je gde, ovi što su došli da hapse i odvode, treba da uđu. U čiju kuću.

Odveli su Merčepovci tog jutra, 15. novembra, mog oca Nikolu, naše rođake Filipa i Miju Gojkovića, Iliju i Dimitrija Danojevića, Jovu Sime Popovića, Jovu Teje Popovića, Miju i Jovu Krajinovića (oca i sina), Petra Naukovića i Zvonka Bunčića. Niko se nije vratio, a o zločinu u Marinu Selu se dugo ćutalo.

Nas su naši roditelji tešili i uveravali da im se ništa ne može dogoditi loše – seća se Nebojša.- Govorili su: sa komšijama smo uvek lepo živeli, zajedno i na slavama i na rođendanima.

Posle saznanja da mu je odveden i ubijen otac Nikola, Nebojša Gojković se suočio sa još jednom, strašnijom vešću.

– Ubrzo posle stradanja oca, moju majku Milicu zapalili su na tavanu staje, na senu (pokazuje snimke ugljenisanog tela majke), ali to nije bila i prva njena smrt. Doživeo sam novu, kada su posle obdukcije, u nalazima, dostavili da je reč o ostacima tela životinjskog porekla, da bi se kasnije ta strašna insinuacija donekle ispravila: „reč je o spaljenim ostacima NN lica“. Kako god, rane su u meni neprebolne. I ja dok živim tragaću za počiniocima i tražiti da ih stigne zaslužena kazna, jer ni vreme, ni bilo kakve nagodbe i pogodbe koje su u međuvremenu postignute, ne mogu da u zaborav potisnu stradanje Srba iz Kipa. Pred nama su, posebno u ovom danu, naši stradalnici. Njihove muke. Bezimeni grobovi. I naša tuga za otetim zavičajem i uspomenama.

Autor: M. MARKOVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 20. decembra 2012. godine.

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: