Ispovest majke čiju su ćerku ubili mudžahedini: Rana na duši ne zarasta

Udruženje „Ćirilica“ kod Rade Dragićević, majke devetogodišnje Mirjane koju su 1992. godine silovali, pa ubili pripadnici Armije BiH

Svakog dana kada se probudim pomislim na moju Mirjanu. Kada se ukaže neki prevoz, da se ne plaća, odem do Malog Zejtlinka gde leži. Isplačem se i bude mi lakše. Onda svane drugi dan i sve iz početka – ovako je u nedelju zborila Rada Dragićević, majka devojčice koju su u devetoj godini života 28. decembra 1992. u selu Donja Bioča kod Ilijaša silovali pa ubili mudžahedini iz Armije BiH.

Porodica Dragićević iz Donje Bioče podelila je u prošlom ratu sudbine 505.000 Srba proteranih tokom rata ili „Dejtonom“ sa teritorije u BiH koja se danas zove MH federacija. Ipak u „Knjizi žrtava“ naroda Republike Srpske imena Rade i Mirjane nalaze se pri samom vrhu. Mirjana je imala samo devet godina kada je postradala. Njeni dželati su bili pripadnici Drugog bataljona Sedme brigade ARBiH.

Ostala je priča da su Alijini iznenada napali selo, tada pod srpskom kontrolom. U Kući Dragićevića bili su Radini roditelji Rada, njen sin Janko i mala Mirjana. Janka i starije Dragićeviće dvojica mudžahedina i jedan „naš“ nisu stigli da povrede. Gurnuli su ih samo u sobu. Devojčicu od devet godina su silovali a posle izrešetali. Majku su „samo presekli“ rafalom i Rada se posle šest meseci lečenja na VMA vratila u svoje selo.

U nedelju po podne zatekli smo Radu u svojoj garsonjeri od 31 kvadrat u Han Pijesku. Otac i majka i dalje su živi i dele garsonjeru sa njom. Janko je porastao, oženio se, ima decu od dve i sedam godina. I oni su u tih 30 kvadrata. Dragićevićeva nije dobila poziv da prisustvuje Svečanoj akademiji povodom Dana sećanja u Banjaluci 13. marta, ali je „zakazana“ u bolnici u Bijeljini. Bolesna je od „mnogo bolesti“.

POKLON I IZ SREBRENICE

Kako nam je ispričao Dejan Matić, grupa „ćiriličara“ pre odlaska na Romaniju posetila je Srebrenicu gde su prisutvovali liturgiji. Kada su parohu srebreničkom Aleksandru Mlađenoviću rekli da žure i gde žure, ovaj je zavukao ruku u svoj džep i sve što mu se našlo – poslao je Radi.

– Ne ljutim se „što sam zaboravljena“. Ima RS mnogo muka i bez mojih. Borim se da preživimo. Valjda će izglasati i taj zakon o pravima civilnih žrtava rata. Nemamo posla ni ja ni sin, ni snaja. Zimus su nam isključili struju jer nismo imali da platimo – pričala je Rada svojim gostima.

A grupa Beograđana okupljena oko Udruženja „Ćirilica – Dobrica Erić“, u nedelju je došla kod Rade „namenski“. U „Novostima“ su nedavno pročitali priču o njenoj sudbini i sakupili su nešto pomoći. „Gađali su“ da je posete baš na „Dani sećanja“, manifestaciju koju Republika Srpska pravi prvi put. Ovi ljudi se iskreno nadaju da će „Dani sećanja“ postati tradicija. Kako vele, kultura sećanja razlikuje ljude od drugih božijih stvorenja.

– Sakupili smo garderobe i nešto novca da se Radi nađe – govorio je Dejan Matić. – Nenad Kostić, vlasnik „Mateksa“, darovao je garderobu iz svog prodajnog programa. Poklone su poslali i ljudi iz „Normasofta“, „Skroz Dobre pekare“, Nenad Kostić, Steva Popović, zatim Krsto Jandrić, Miodrag Kojić su takođe darivali. Naše malo Radi je mnogo, a Rada Dragićević je Republici Srpskoj dala najviše.

Autor: D. VUJIČIĆ

Izvor: NOVOSTI

Oznake: Rada Dragičević, silovali pa ubili mudžahedini, Udruženje Ćirilica

Vezane vijesti:

Djete mi zaklali, a nemam ni za spomenik

Zvijeri koj su počinile zločin nad Mirjanom i dalje na slobodi