Исповест Косе Кошевић: Кфор је убио мог сина само зато што је Србин, пуцали му у главу и прегазили га тенком!

Исповест Косе Кошевић, која је из Бенковца у Хрватској са породицом избегла у Зубин поток на Космету. Сина убио Кфор, ћерка умрла од туге за братом, а затим јој преминуо и супруг

Остала сам без два детета и супруга. А претходно и без куће у Хрватској и свега што смо имали и годинама стицали. А сада, овде у избеглиштву, са два преостала сина живим живот недостојан човека, без помоћи, докумената, без ичега. Нико нас више готово и не обилази. Да сврати и упита имамо ли шта за храну и јесмо ли живи – прича нам Коса Кошевић (70), која је са тада петочланом породицом из Бенковца у Хрватској избегла у околину Зубиног Потока.

Надала се да ће им живот далеко од ратног вихора бити мирнији и бољи. Уместо тога, избеглиштво им је, каже, донело још веће патње и недаће.

– Дошли смо на Космет и првих петнаестак дана били смо у баракама код језера Газиводе. Иако смо лежали на душецима, на поду, барем нисмо више били гладни – прича Коса док седи на кревету у једној просторији викендице која им је додељена као принудни смештај.

Иако су се надали да ће ту наћи мир, њихове трагедије су тек уследиле.

– Најстаријег сина Душка (45), који је и по избеглиштву радио као војно лице у Куршумлији, убили су ми 1999. године дански војници Кфора. Дошао је да нас посети и првог дана, негде између села Угљара и Вараге, зауставили су га војници Кфора и легитимисали. Тада су му рекли да ће га убити ако га поново буду видели, а то су и учинили наредног дана, када је кренуо да купи неке намирнице. Засметао им је само зато што је Србин. Чула сам касније да су му прво пуцали у главу, а потом га прегазили тенком – са сузама у очима прича Коса ломећи руке, које видно подрхтавају.

Присећа да су јој сина држали четири дана мртвог и тек петог дана га вратили породици у сандуку. Од туге за братом и уморна од избегличког живота, марта 2013. умире јој и кћерка Милка (45), која није могла да се помири са братовљевом смрћу.

– Милка је преминула због срца у нишкој болници и тамо смо је и сахранили – све успореније прича Коса своју мучну исповест. Пре три године умро јој је и супруг Јован (71), а она са синовима, Слободаном (41) и Златком (31) наставља, каже, мученички живот.

Иако је наследила супругову пензију, најтеже јој пада што синови нигде не раде. Слободан је грађевинац по струци, а зна и куварски занат, али не успева да нађе посао. Млађи Златко често иде у сечу дрва… У туђој викендици, која им је дељена као принудни смештај, недостаје им много тога. А пре свега пажња и осећај да некоме припадају. Да су достојни живота иако су избеглице.

– Нажалост, осим избегличких легитимација још немамо ни српска ни хрватска документа. Иако су нам многи обећавали да ће нам помоћи око тога, све се завршило на томе. А нико нас више готово и не обилази – прича Коса окружена похабаним намештајем. – Мада су нам из Комесаријата за избеглице обећали неко сеоско имање, ту жељу не можемо да остваримо без српских докумената која, нажалост, сами нисмо у могућности да набавимо.

ИМОВИНА

У Бенковцу смо имали кућу, али смо се бавили и пољопривредом на сеоском имању. Најстарији син, који је радио као војно лице, имао је стан у Задру. Иако нам је сва имовина тамо остала, све бих дала само да су ми син, супруг и кћерка живи – говори Коса док нас испраћа из својеврсног избегличког насељу у околини Зубиног Потока, где живи још десетак породица протераних из Хрватске.

ДОКУМЕНТА И ПОМОЋ

– Иако су нам многи обећавали помоћ око прибављања српских докумената, све се, нажалост, завршавало на обећањима. Данима сам одлазила код председника Општине Зубин Поток, који је упознат с нашом ситуацијом, а и повереник за избеглице у овој општини нас све ређе обилази – прича Коса.

Представници Општине претходних дана нису одговарали на телефонске позиве репортера „Новости“.

Аутор: Драгана Зечевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Гдје су и како живе српске избјеглице?

Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као …

22 године од погрома Срба у „Олуји“: Памтимо збегове и јаме …