Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као да не постојим!

Тежак избеглички живот Ненада Матијевића (40) са супругом, ћерком и мајком У Зубином Потоку на КиМ. Из Хрватске избегао без докумената, а у месту рођења не дају му извод са матичним бројем

ЗУБИН ПОТОК – Човек мора да истрпи све оно што га снађе у животу. А мој живот су обележиле бројне невоље. Поред живота у избеглиштву и покушаја да породици обезбедим, барем, кору хлеба, тренутно ми је најтеже што не поседујем личну карту. Јер, иако имам избегличку легитимацију, коју продужавам на две године, личну карту не могу да извадим, јер не могу да добијем извод са матичним бројем.

Ненад Матијевић (40), избеглица из Хрватске, сада настањен у Зубином Потоку на Космету, каже да му је од свих недаћа са којима се суочава овај проблем најтежи. И поред борбе за пуко преживљавање породице, Ненаду додатни терет представља то што без личне карте као да не постоји.

– Пошто лична документа, која сам поседовао, нисам успео да изнесем из куће у Хрватској, сада личну карту не могу да извадим, јер извод из матичне књиге рођених никако не могу да добијем у месту рођења. Наиме, пошто се општина у којој сам рођен, више не зове Титова Кореница, већ само Кореница, у Карловцу, где сам својевремено вадио извод, не признају ранији назив, тако да неће да ми издају извод са матичним бројем. Податке односно матични број тражио сам и у основној и средњој школи, које сам завршио, али су и оне промениле називе и не издају сведочанства са првобитним називом – појашњава Ненад како се нашао у проблему из којег не види излаз. Истиче да је и поред своје немаштине, својевремено ангажовао и адвоката да му помогне око личних докумената, али му ни то није помогло.

– Управо зато би поред бројних, пре свега, егзистенцијалних проблема, решавање докумената било за мене на првом месту, јер у Хрватској поседујем око 12,5 хектара имања, које бих морао да преведем на своје име – јада се Ненад, немоћан да се избори са новим законима Хрватске из које је његова породица побегла током ратних дешавања 1995. године.

– Пошто ме је ратни вихор затекао раздвојеног од породице, моји родитељи, бака и сестра избегли су и четири месеца нису знали ништа о мени, мислећи да сам мртав. Међутим, тада су нестале особе тражили путем огласа у новинама, што су моји срећом и учинили, тако да сам ступио са њима у контакт. Рекли су ми да их је Комесаријат за избеглице распоредио и послао на Косово, где сам им се и ја касније придружио – прича наш саговорник, чија је породица била једно време смештена у Газиводама у колективном центру, али је захваљујући раду и дневницама успео да купи кућицу у Зубином Потоку, где су се преселили 2011.

– Иако кућа има само две собице, били смо пресрећни што имамо кров над главом. Међутим, ту срећу нам је помутила смрт моје млађе сестре Наде. Недуго затим, од туге за ћерком и унуком, али и родним крајем, умрли су ми отац Миле и бака Милка – наставља своје туговање Ненад, који своју породицу издржава надницама, радећи приватно за дневницу. – Ништа ми није тешко, само да обезбедим мојој кћерки, супрузи и мајци барем најосновније за живот. Међутим, најтеже ми је што мени нема ко да помогне да дођем до личних докумената.

БЕЗ ТУЂЕ ПОМОЋИ

– НИКО ми приликом куповине куће није помогао, нити дао ни цента. Само су нам око доградње једне собе и постављања подова помогле хумане жене из Зубиног Потока, Љиљана Перовић и Слободанка Лекић – прича Ненад.

Аутор: Д. ЗЕЧЕВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Чемерни дани заборављених Срба

У Девет Југовића остало девет Срба

Породице киднапованих и убијених Срба из Ораховца: Још нико није осуђен, а неправда нас убија