Тито је тражио бомбардовање Србије 1944!

Аутор: мр Владимир Димитријевић

Милослав Самарџић: „Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова,УНА Прес, Београд 2011.)

То да је српски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то.

Заблуде и заборав

Најстрашније од свега је то што све, свагда, стално заборављали. И допуштали себи да верујемо у илузије, што се нарочито дешавало нашим интелектуалцима, заслепљеним разним врстама космпополитских (а касније и комунистичких) заблуда. Један од најтрагичнијих примера је свакако онај који описује славни србски научник, Милутин Миланковић, у својим успоменама. Наиме, он је био добар пријатељ Богдана Поповића, познатог нашег филолога. Године 1944, када га је једном посетио, разговарали су о гласинама које су у то време ширене Београдом – да ће Англоамериканци бомбардовати српску престоницу, наводно желећи да ослабе немачке положаје и перспективе на Балкану. Поповић је одлучно одбио само помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар.
Аутор „Антологије новије српске лирике“ тврдио је да он одлично зна Енглезе, и да је тако нешто незамисливо…
А онда је дошао Васкрс 1944, и англоамеричке бомбе су, машећи Немце, пале на невине Београђане, па чак и на београдско породилиште. Када је Миланковић поново посетио Поповића, овај му је рекао да више не жели да живи у једном таквом свету… Све илузије су се срушиле… Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови…

Краj илузиjе о савезницима

Да бисмо се растали са последњим илузијама о нашим „савезницима“, у помоћ нам пристиже књига вредног Милослава Самарџића, публицисте из Крагујевца и дугогодишњег разградитеља лажних конструкција комунистичке историографије. „Крвави Васкрс 1944.“ се подробно (веома документовано) бави страдањем наших градова под бомбама оних који су нам се представљали као бранитељи демократије и људских права, а борци против тоталитаризма и мрака једноумља. Пред нама је све оно што нам помаже да боље схватимо шта нам се збило (и збива, јер је крајње време да увидимо да су нам Енглези, са својом подлом геополитичком игром, опакији непријатељи од отворених србофоба, Немаца. )
Самарџић не би био Самарџић кад на почетку не би указао на домаће титопојце и њихову интерпретацију збивања у Другом светском рату. Један од њих, др Ђорђе Станковић, историчар, устврдио је да је бомбардовање Београда тражио ђенерал Михаиловић… Наравно да није – Михаиловић је тражио бомбардовање стратешких циљева битних окупатору: од железничке станице у Нишу до Трепче и Борског рудника. И то је чинио у склопу велике савезничке офанзиве против Ромеловог корпуса у Африци (тзв. „битка за снабдевање“).
Станковић, иначе, има разумевање за бомбардовање Београда, с обзиром да је то био важан саобраћајно-индустријски центар који су Немци користили за своје ратне циљеве. Али, не само то: по Станковићу, Београд се потпуно саживео са Немцима, Београђани се нису борили против окупације, а лекари и медицинске сестре лечили су Немце, који су, излечени, настављали да убијају Србе, Јевреје и Роме… И после се чудимо ко надахњује Соњу Бисерко за претварање Недића у Павелића и четника у усташе…

Самарџић сведочи да су англоамерички авиони прво ударили на Подгорицу, у јесен 1944, а затим и на Ниш. Тиме су прекршили основно правило употребе ратног ваздухопловства – по цивилним циљевима тући само у Трећем Рајху и квислиншким земљама, док то нипошто не чинити на окупираним територијама, осим кад су у питању војно-индустријска постројења, као и војни објекти. Самарџић каже: „Западни савезници су током рата начинили само један изузетак од ове своје одлуке: ван територије Трећег Рајха и његових савезника цивлине зоне бомбардовали су у Краљевини Југославији, и то у њеном српском делу“.

Савезничко бомбардовање – подршка Титу

У ствари, у питању је била подршка Титу, која је договорена на састанку Рузвелта, Черчила и Стаљина у Техерану 1943. године. Краљ Петар Други и ђенерал Дража пуштени су низ воду, а Фицрој Маклејн је обавестио Броза да може рачунати на подршку савезничке авијације, што је овај одмах материјализовао писмом својим командантима у коме каже: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. И српски изроди су одмах похитали да испуне жељу свог вође: најгрлатији су, у захтевима да се наши градови бомбардују, били Пеко Дапчевић и Коча Поповић.
Када је бомбардована Подгорица, Пеко је изјавио да су ефекти били добри, иако Немци скоро да нису имали губитке, а бомбе су убиле 2000 грађана. Када су словеначки комунисти тражили да се бомбардује Љубљана, Кардељ није поступио као Пеко и Коча. Оштро је укорио своје ревносне партијске другове:„Не разумем које вас потребе терају на то и у чију би корист било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово никакве губитке.
У томе имамо искуство из целе Југославије“. Када су, крајем 1944, савезници тражили да бомбардују Загреб, јер је тамо била огромна концентрација немачких трупа, Тито је јасно рекао:„Забрањујемо бомбардовање непосредне близине Загреба“.
Радио Лондон је 9. априла 1944. године јавио да су Никшић, Бањалука, Ниш и други градови бомбардовани на Титов захтев, због чега је наша Влада у Лондону протестовала код енглеских власти, јер су се тиме Енглези јасно ставили на једну од страна у грађанском рату.
А почетком априла 1944. војвода Ђујић је је јавио Дражи да Енглези систематски бомбардују српска насеља:„Бомбардовали су Книн и околину у кругу три километра. Среда, не бирајући објекат. Нарочито, горњи део града, српски, сравњен је са земљом. Српска црква у центру града погођена два пута директно ишчезла је са лица земље“. Усташка легла, Сињ и Госпић, препуни складишта са оружјем и муницијом, нису уопште бомбардовани, иако су тамо постојали аеродроми који су Немци користили“.Четнички мајор Данило Салатић, поводом бомбардовања Никшића, у априлу 1944. писао је Дражи: „Народ доноси закључак: што Павелић са Немцима није успео да уништи српски живаљ, то ће докусурити Тито са Енглезима“.
Сатанска природа савеза Черчил – Тито нарочито се видела 16. и 17. априла 1944, када су Београђани гинули на највећи православни празник, Васкрс. Ђенерал Дража, описујући погођене цивлине циљеве, 21. априла јавља нашима у Лондону: „Последице овог бомбардовања далеко су горе од оног 6. априла 1941. Београд, који је дао 27.март, није заслужио ово“. Порушено је 687 зграда, убијено је 1161 лице, а тешко рањено 1468 особа. Што се немачких војника тиче, њих је погинуло свега 174-орица! Ни више, ни мање…
Ђенерал Недић је тада одржао говор, у коме је Србе подсетио на њихову трагичну наивност: „Пет пута Англосаксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде, у јадној лудој самообмани велиш: Неће нас Енглези“… Треће бомбардовање Београда, 18. маја 1944, било је још погубније од априлског – становништво из центра града побегло је на Душановац и Пашино брдо, јер тамо није било ни Немаца, ни немачких војних објеката, него је живела сиротиња. И баш тамо су бомбардовали огромним количинама експлозива – убијали су србску сиротињу.

Освајање Србије на гусеницама Т-34

А онда је дошла јесен 1944. Тито и комунисти крећу, уз помоћ совјетских тенкова и англоамеричких авиона, да освајају Србију. Комунисти у Словенији склапају споразум о ненападању с Немцима, самозвани маршал ни не помишља да удари на НДХ и освоји Загреб (а ослобађању Јасеновца да и не говоримо) – битно је ући у Београд, и сломити Дражину војску. Озбиљни политичари у Америци простетују зато што се америчка помоћ користи у грађанском рату. Меморандум Министарства иностраних послова САД од 18. августа 1944. јасан је: „Америчко оружје шаље се партизанима да убијају Србе“… Али, не вреди…
Запечаћена је судбина Срба, а Коча Поповић, 29. августа 1944, пошто му инвазија Србије не иде баш како је намерио, шаље радиограм са само једним захтевом: „Најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца“. Тог дана, четници су ослободили Лесковац, у коме је до тада био немачко-шиптарски гарнизон… Дакле, требало је бомбардовати четнике.
И заиста, 6. септембра 1944, Кочина се жеља испунила – град је сравњен са земљом на рођендан краља Петра, и изгинуло је преко 1000 људи. Укупан крвави биланс бомбардовања српских градова да би их Тито преузео је, по Самарџићу, преко 10000 убијених и више десетина хиљада рањених… Што се Немаца тиче, сазнајемо да су Англоамериканци умного случајева штитили њихово повлачење из Грчке, јер су се надали да ће с њима склопити савез поротив Совјета… Кад се српским жртвама придодају и наши официри из заробљеничких логора у Немачкој, могли бисмо да стих Паула Целана парафразирамо као „смрт је мајстор из Лондона“… Бар српска смрт…
Да, да, бомбардовали су Англкоамериканци и друге градове, не само у Србији – рецимо, са земљом су сравнили Задар. Али, Задар тада није убио у Титовој Хрватској, него је био италијански…
Самарџићева књига је, опет, одлична. Поучна, отрежњујућа, наша… А сада чекамо следећи наслов – „Прави и лажни Калабић“… Имаће шта да се чита…
Аутор: мр Владимир Димитријевић

Извор: ДВЕРИ