ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЈЕДАН ДОПРИНОС ПАМЋЕЊУ ПОВОДОМ ПАСКАЉЕВИЋЕВОГ ФИЛМА

Сајмиште нема везе са НДХ, показује свету Паскаљевић, ни Немци нису били толико зли; главни злочинци су Срби

Домаћи ЕУротичари веома воле европску кинематографију. И веома воле награде које им додељују европски кино-фестивали. Еуротичари су схватили како се ЕУ-награде добијају: наружим свој народ, представим га као гомилу убица, идиота и простака и награде пљуште. То се на еуротичном језику србских србофоба каже „катарза“ (а уствари последица је старачке болести, духовне катаракте, која не дозвољава да се види даље од носа и стомака, пуног ЕУ-слаткиша).

Горан Паскаљевић, другосрбијански кандидат за Оскара, један је од оних који су то одавно схватили: његов досадашњи рад показује да је он баш на прави начин појмио како се стиче светска слава у глобалном НАТО селу. Сајмиште нема никакве везе са НДХ, показује свету Паскаљевић својим новим филмом; и Немци нису били баш толико зли; главни злочинци су Срби на челу са Недићем – они су криви за смрт толиких Јевреја у Београду и шире. У суштини (а можда ћемо и такав филм ускоро гледати), убијање Јевреја су смислили Срби, а не Хитлер. Другосрбијанци су већ много пута истакли како је „Београд патентирао гасну комору“ иако се зна да су душегупку из Берлина довезли Гец и Мејер, и да ју је баш Берлин направио. Али Берлин је уз Брисел само срце ЕУ, па ко то сме да доводи у питање, поготову у бантустану званом Србија?

ЈЕДАН ПРАВИ ЕУ ФИЛМ

Пошто домаћи ЕУротичари већ толико воле ЕУ кинематографију, ред је да их подсетимо на један филм, право ремек-дело, неправедно заборављеног ЕУропског немачког кино-трудбеника Герхарда Гронефелда. Овај снимак налази се у трећем делу немачког филма „Солдатен фур Хитлер“, који говори о улози Вермахта у злочинима Хитлеровог Новог поретка. Пошто се Вермахт, први пут после Другог светског рата, ангажовао на задацима ван Немачке у НАТО борби против Срба, на крају 20. и почетку 21. века, ред је да се подсетимо ремек-дела вермахтовске европске кинематографије, снимљеног у Србији, сада већ далеке 1941. године.

Читамо (и преписујемо) чланак Ј. Милићева, објављеног у „Панчевцу“ 7. јануара 2000. године под насловом „Документ о насиљу и лажи“ (филм је иначе доступан на сајту јасеновац-геноциде.инфо, у рубрици Филмови и видео са коментаром на енглеском језику, а под насловом Злочин нациста у Србији):

„Повлачећи се ка Београду у пролеће 1941. краљева војска је заробила и стрељала деветорицу фолксдојчера из Панчева. Преживели фолксдојчери су ископали своје мртве, сахрањене у Сремчици, и њихове посмртне остатке изложили у Магистрату, испред кога је организована и свечана церемонијална сахрана. Жељни освете, у ноћи између 20. и 21. априла пуцали су из православног гробља на немачке војнике, оптужили четнике за напад, а затим Вермахту поставили неопозив захтев да се над четницима изврши одмазда. Он је убрзо проширен и на панчевачке Србе, а списак људи за стрељање и вешање је састављен исте ноћи. Након два дана, 22. априла, погинулим фолксдојчерима је служена миса у католичкој цркви, након које је свештеник позвао на освету. Хапшење Панчеваца се наставило све до самог суђења, које је било заказано за исти дан у хотелу „Еспланада“, након сахране погинулих фолксдојчера. Од четрдесеторо људи изведених пред „суд“, на смрт је осуђено тридесет шесторо. Осамнаесторо ће издахнути на вешалима и исто толико ће бити стрељано. Кадрови сунчаног корзоа, на коме младе насмејане Немице једу сладолед, одсликавају празничну атмосферу тога дана. Сниматељ затим пушта поглед низ улицу, до зграде Музичке школе, одакле домаћи Немци спроводе осуђене Панчевце. Наши старији суграђани ће међу њима препознати студента Александра Топаловачког, гимназијског професора Мирка Сковрана, атлетског тренера Љубомира Ристића, трговца Косту Радака. Они размењују кратке реченице, а са њихових лица се не чита ниједна емоција која би имплицирала крајњу одредницу њиховог пута. Фолксдојчери су, како пише Младен Марков, након суђења отишли на ручак, да би се затим са породицама упутили ка губилишту, као на какву фешту поводом локалног празника. У маси су били и фашистички настројени Мађари, као и мањи број Срба и Јевреја из Панчева. ‘Неки су дошли да виде вешање и стрељање из пуке радозналости. А неки су дошли да виде и запамте’, пише Марков. Вешање је обављено на попречној стази православног гробља, на линији између улица Браће Јовановић и Ослобођења. Зналачким кадровима немачки сниматељ пружа комплетан увид у кулминацију драме коју снима. На екрану је лице џелата, панчевачког лимара Хермана Брума, који се за ту дужност сам пријавио. Вилице су му стегнуте, а из очију сева пламен скорог зла које ће починити. Осуђеници су неми и непомични. Да би избегао понављање, Гронефелд снима једно вешање у целини, а затим још неколико тек у појединостима. Прва од осамнаест оваквих смрти наступила је у потпуној тишини. Остале су се низале у граји публике: Милутин Миливојевић, Милан Милановић, Јаков Цадик, Јеврејин, Франуз Кочец, Милорад Царан, Пера Азицки, Владимир Жестић, Ђорђе Мирђић, Александар Топаловачки, Јован Максин, гимназијски професор, као и Мирко Сковран, Љубомир Ристић, атлетски тренер, Миленко Јефтић, Јован Адамовић, Душан Стојков, Коста Радак, Паја Ћосић, Даринка Шишкуловић. Младен Марков посебно описује два покушаја вешања панчевачког чиновника Миленка Јефтића, од којих је први био неуспешан, а други изведен веома сурово уз вику и отимање несрећника, али видео-снимак показује мирног и достојанственог Јефтића, који сам сагиње главу, како би џелат лакше намакао омчу. Са једне мртве главе кадар се проширује на два беживотна тела, а епилог злочина је дат статичним искошеним кадром шесторице обешених. О квалитету начињеног записа говори и то што је рађен у боји, тек коју годину након продора колора у филмску индустрију. Стрељање је изведено уза зид гробља у Улици Ослобођења. Водом је командовао капетан Луке, а по један војник је пуцао на по једног грађанина. На Тихомира Хумановића, Ивана Гробановића, ГојкаТесановића, Саву Пантелића, Душана Хаџића, Ђуру Грујића, Хакера Шандора, Тому Марковића, Стевана Перића, Ђуру Црног, Маријана Новака, Перу Недића, Драгутина Миленковића, Тихомира Димковића, Радивоја Атанацковића, Драгу Атанацковић, Васу Аврамова и Стевана Пинтера. Сниматељ је испратио и капетана који је са пиштољем пришао покошеним телима, као и публику, која је нагрнула да сасвим изблиза види покојнике који леже у локвама крви. Немци су породицама убијених дозволили да њихова тела покопају тек сутрадан по подне, а град је био излепљен плакатима са њиховим именима, испод којих је стајало да их је Војни ратни суд осудио због напада на војнике Вермахта, рањавања немачких војника, задржавања оружја и муниције и насиља.“

СУДБИНА СРБА НЕКАД И САД

Да, читаоче. Тако је изгледала судбина Срба у Новом светском поретку. Судбина оног народа за који је Хитлер рекао свом специјалном изасланику Херману Нојбахеру да је једини балкански народ свестан своје историјске улоге који, као такав, не сме да живи уз Дунав. Сада се наши убоги другосрбијанци, чији је Паскаљевић видео-гаулајтер, убише од ЕУротске жеље за ЕУропом. Уверавају нас да је то најбољи од свих могућих светова. Али они који погледају Гронефелдов филм свакако ће имати извесних сумњи у том погледу. Зато им треба, што више и што чешће, треба причати ЕУ бајке, користећи ЕУфоричне медије. Можда ће заборавити на ту ранију фазу сјајне ЕУ кинематографије. Али можда. А можда и неће.

Овај текст је допринос памћењу.

Извор: НОВИ СТАНДАРД