Твртко Јаковина: Лицитирање уласком у град Загреб

Повјесничари различито тумаче антифашистичку борбу у Хрватској. Проф. др. сц. Твртко Јаковина, анализирајући ратни пут 10. загребачког корпуса има занимљиво стајалиште. Наиме, радио поруке које су двојица часника – један бивши аустроугарски пуковник, па војсковођа НДХ и други, командант партизанског батаљуна четири године послије – изговорили у студију Загребачког радија у Влашкој улици одредиле су новију хрватску повијест. Прво је Еуген Кватерник у име усташког вође Анте Павелића из просторија онога што је ускоро названо Хрватским круговалом 10. травња 1941., прогласио оснивање Независне Државе Хрватске. Четири године послије, 8. свибња 1945., пошто су јединице I. и II. југославенске армије, под заповједништвом Пеке Дапчевића и Коче Поповића, сломиле усташку обрану Загреба, дијелови Посавског партизанског одреда, дијела 10. корпуса загребачког, прешли су Саву и Савском цестом па Илицом и Влашком дошли до Радија. Јуре Девчић објавио је како је »послије четверогодишњег ропства Загреб ослобођен«. Очекивало се да ће борбе за Загреб бити особито жестоке. Будући су се одреди лубурићеваца повукли без рушења моста

преко Саве, улазак је био размјерно брз. Већина оних који су мислили да требају отићи, или су на одлазак или присиљени, већ се повлачила према Аустрији. Уз 28. славонску дивизију и дијелови 21. славонске бригаде  умарширали су у град прелазећи Бундек, а онда су око 10 сати прешли Саву на мјесту данашњег Моста слободе. Када се око подне уживо у програму могло чути отимање за микрофон – »Дај да говорим! « -»Не дам!« – главнина 10. корпуса била је на прилазима Загреба око Сесвета. Радост због ослобођења мијешала се с разочарањем што Корпус који се звао по главном хрватском граду, чији су се борци борили од почетка рата, није носио борбе за Град. Многи су се осјећали изигранима. Почетком свибња 1945. године, пуна четири мјесеца након освајања Будимпеште, двадесетак дана након уласка Црвене армије у Беч, маршал Југославије издао је заповијед Другој армији да »послије ликвидације непријатеља« око Карловца наступа према Новоме Месту и Љубљани, осигуравајући Загреб с бока. Штаб 1. армије само дан прије ослобођења предвиђао је да 10. корпус загребачки, »ако стигне«, судјелује у борбама за ослобођење. Вјеројатно се радило о наглом распаду обране Загреба, можда и жељи да се искористи могућност и похвали ослобођењем тако важног града, па је 2. армија Титову заповијед схватила врло слободно. У Загреб је већ тога поподнева 8. свибња дошло и цивилно водство Хрватске из Лике. Припадници Десетог корпуса загребачког морали су само одјенути свечане, чисте униформе, које је осигурала Енглеска војна мисија. Свечани шпалир формирао се већ у Дубрави те је ишао Максимирском и Влашком према Јелачићевом тргу. Прву је ноћ 10. корпус провео на стадиону. У Загребу је остао као градски гарнизон. Повијесна мрежа исплетена у времену које су одредиле двије кратке радиопоруке обиљежила је Хрватску све до данас. Лицитирање с уласком у град и могућим постојањем намјере да се локални борци заобиђу уклапало се у каснију опорбу према средишту нове државе. Показатељ је то како прошлост, чак и кад је коначни исход једино што се стварно рачуна, оптерећује нове генерације ако се о њој јасно не говори. Капитулацију Италије у рујну 1943. године обиљежио је повећани прилив бораца у све јединице. Борбе су трајале и до тога тренутка, али су одреди били мањи, често неспремни за нападне операције или дуже задржавање котарских средишта, када су и била освојена. Након пада Италије велики је број драговољаца понукао Главни штаб Хрватске да Врховном штабу и маршалу Јосипу Брозу Титу пошаље приједлог, који је врховни командант Народноослободилачке војске и партизанских одреда прихватио. Тито је 19. просинца 1943. године дао задатак да се формира »Десети корпус који би се звао Загребачки«. Мјесец дана послије политички комесар ГШ Раде Жигић и Марко Белинић, члан ЦК КПХ, у селу Расињу код Копривнице помогли су преименовању Друге оперативне зоне у велику формацију која је по многочему била посебна.

Борбена важност корпуса

Формација се борила на подручју које је окруживало главни град НДХ, државе што је била ступ Хитлерова новог поретка на еуропском југоистоку. Борила се на простору међурјечја: између Саве и Илове, Сутле и Драве. Туда су пролазиле главне комуникације најгушће насељеног простора НДХ. Осим борбене важности корпуса који је постојао тако близу главном граду једне државе нацистичког сустава, и то годину и пол прије краја рата, слане су и важне политичке поруке. Прије свега Нијемцима и Анти Павелићу, иако се о поразу Осовине ионако одлучивало негдје другдје. Највећи се притисак вршио на могуће политичке супарнике, поготово на Хрватску сељачку странку, која је имала упориште у сјеверозападној Хрватској. Вјеројатно су зато, како примјећује повјесничар Твртко Јаковина, али и због чињенице да је ријеч о простору који је био језгра хрватске државе, бригаде у саставу Корпуса назване по браћи Радић, Матији Гупцу, Миховилу Павлеку Мишкини. Када се почетком 90-их у Републици Хрватској мијењало војно називље, учињено је то посве темељито. Врховничка је униформа и даље наликовала на маршалску, али ништа више није подсјећало на команданте и командире партизанских јединица. Сачуване су бригаде, на изричито инзистирање Фрање Туђмана. Сјећање на партизанско доба и властиту младост у борби против фашизма било је, очито, превише дубоко. На томе је коначно, утемељена и Република Хрватска. Данас нити једна постројба у Хрватској војсци не носи име као сјећање, почаст и традицију из Народноослободилачког рата Хрватске! Антифашистичка побједа постала је темељац сљедећим етапама наше повијести. Да је након четири ратне године у Хрватској постојало правосуђе које би поштено судило побијеђенима и процесуирало све нечасне потезе што су их починили ратни побједници, да је правда свим индивидуалним случајевима задовољена, језгра постигнућа 10. корпуса загребачког остала би – чврста и чиста.

 Б. М.

Извор: Глас антифашиста, број 72 –стр. 5 – Загреб, 1. ожујка 2011. године