Танасковићеви белези у Српској

Да ли сте знали да jе неоосманизам “откривен” у Бањалуци? Данас jе у
научном и дипломатском свету познато да jе аутор спољнополитичке
доктрине Таjипа Ердогана, коjа и савремену Србиjу и БиХ третира као
своjу интересну сферу, управо нови турски премиjер Ахмет Давутоглу, али
мало ко зна да jе стратегиjа “стратешке дубине” разобличена као
“неоосманизам” управо сарадњом професора Дарка Танасковића са Владом РС.

Иако примарно угледни ориjентални филолог, Дарко Танасковић се у новиjим
истраживањима више окреће културолошким, социолошким и политиколошким
темама, везаним за арапски и исламски свет, па самим тим и за Босну и
Рашку и посебно, за њихову муслиманску компоненту. Тако су настале књиге
“Ислам и ми”, “Ислам: догма и живот” , “Неоосманизам”, као и наjновиjа
“Белези времена”. У овоj касниjоj фази посебно место заузима дело
“Неоосманизам”. Мада, можда, у ужем научном смислу не надилази његове
остале радове, ова невелика књига постала jе прави научни бестселер са
наjвише поновљених издања и превода на светске jезике. Штавише,
“Неоосманизам” jе за врло кратко време постао референтно дело за
проучавање турске спољне политике не само у Србиjи, Босни и на Балкану. У
чему jе таjна овог успеха?

Док jе свет славио Ердоганову Турску као економско чудо, као земљу коjа
помируjе калифатске традициjе са кемализмом, као евро-америчког
мисионара на Блиском истоку и на Балкану, као промотора спољнополитичке
доктрине “нула сукоба са суседима”, Дарко jе, може се рећи пре свих,
критички осветлио и сеновите кутке Давутоглуове “Стратешке дубине”,
познатог истоименог дела турског стручњака за међународне односе и
Ердогановог гуруа за спољне послове, коjе jе било теориjски предложак за
дипломатски, културни, економски, медиjски па неизбjежно и политички
повратак Турске на границе Османског царства. Касниjи след догађаjа у
самоj Турскоj и наjширем туркофилном окружењу одвиjао се трагом Даркове
књиге.

Не знам да ли jе негде речено или записано како jе настала књига
“Неоосманизам”. Пошто jе министар Давутоглу већ приликом прве званичне
посете Сараjеву изjавио да jе “османска окупациjа Босне била jедна
успешна прича коjу треба поновити”, констернирани председник Републике
Српске jе затражио од београдског професора ширу писану консултациjу.
Његова експертиза на двадесетак страница послужила jе као шира
елаборациjа уздржаног става Бањалуке према неоосманским амбициjама
Анкаре, а таj исти став ће нешто касниjе преузети и званични Београд
након Ердоганове провокациjе у Приштини. Истовремено, поменута Даркова
консултациjа за Додика, послужила jе као скица за књигу “Неоосманизам”.

Ту златну истраживачку жицу, коjа пролази кроз Сараjево, Пазар, Тирану,
Скопље, Истанбул, са свим њеним сложеним везама и контроверзама,
Танасковић jе наставио да обрађуjе и у своjим наjновиjим чланцима коjи
су обухваћени у књизи “Белези времена”. Текстови под карактеристичним
насловима – “Турска у српскоj политици”, “Неоосманизам и безбедност на
Балкану”, “Знамо ли меру турске моћи”, “Сви реисови џихади”,
“Панбошњачко приватно предузеће Му-Му”, “Санџаком по Србиjи”, “Наша
анадолска браћа по Балкану” и др. – чине трећину текстова у овоj књизи.

Све те текстове, од коjих су неки сjаjни есеjи, неки мини-студиjе, неки
богате колумнистичке асоциjациjе на конкретне поводе, а сви зраче колико
ерудициjом, толико и познавањем ствари из прве руке, ниjе могао
написати научник кабинетског типа, ма колико учен био. Танасковић се
амбасадоровањем “на Порти” и потом при Светоj столици придружио
традициjи наших угледних интелектуалаца, уметника, научника и патриота –
од Марка Ристића, Чеде Миндеровића и Гоjка Николића до, уназад,
Андрића, Црњанског, Цвиjића, Ракића и Дучића, коjи су у дипломатиjу и
спољне послове улазили са темељитим познавањем одговараjућих националних
цивилизациjа и култура, остављали дубоки утисак на своjе иностране
домаћине, и враћали се са незаменљивим искуством са терена, коjе jе онда
служило и “роду своме” и њиховом стваралачком раду. А да jе у Дарковом
случаjу управо тако, сведоче две књиге његових разговора са Мишом
Јевтићем.

Површан и тенденциозан читалац, а таквих на нашим просторима немало има,
већ ће по неким од наслова у “Белезима времена” препознати његову,
тобоже негативну, пристрасност према конкретним поjавама, процесима и
односима коjе персонификуjу Ердоган или Давутоглу, Изетбеговић стариjи
или млађи, реис емеритус Мустафа Церић или муфтиjа Муамер Зукорлић. Али,
ако неко и посумња у Даркову духовну и интелектуалну отвореност, па и
посебан сензибилитет и афинитет за ту другу и нама блиско присутну
културу, наjбоље ће га разуверити чланак насловљен “Наши су и ракиjа и
боза”. Варираjући суптилну дистинкциjу између “наслеђа” и “традициjе”,
коjу jе успоставила Мариjа Тодорова у већ класичном делу “Имагинарни
Балкан”. Танасковић упозорава да jе “хтели ми то или не хтели” много
елемената турског и исламског што, поред византиjског и словенског,
обjективно чини сложену и противречну структуру шире балканске, па и
наше српске културе.

Дарково познавање ориjенталних jезика, исламске културе и политичког
ислама коjи jе од краjа 80-их снажно и често субверзивно оживео на
Балкану, и посебно у Босни и Санџаку, и данас високо цене у муслиманском
Сараjеву. А на његове критичке анализе тамошњих актуелних поjава,
односа и процеса, реагуjу на своjствен начин. Веле овако: “Професор
Дарко jе баш улема, штета само што ниjе наш”. Ми бисмо опет рекли да jе
велика корист што jе баш наш, односно што вредно доприноси српском
разумевању политичких импликациjа неоосманизма. Не само у Србиjи где
стално живи него и у Српскоj где већ годинама гостуjе, пре свега као
професор на Факултету политичких наука у Бањалуци, али и као предавач на
jавним трибинама, као саговорник у медиjима итд.

Извор: Интермагазин

Везане виjести:

Будућност БиХ у пет верзиjа

НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Споменику Гаврилу Принципу и ниjе место у Сараjеву