Салих Селимовић: Култ Светог Саве и Срби муслимани

АПСТРАКТ: Растко Немањић, Свети Сава, jе наjзначаjниjа личност српске средњовековне државе и културе. Изборио се за аутономиjу Српске православне цркве, што jе пресудно утицало на учвршћивање и очување државности Србиjе. Као архиепископ српске, цркве утемељио jе каноне, а његова „Крмчиjа“ jе била наjприхватљивиjа код словенских православних држава и цркава (Руска, Бугарска). Обављао jе и  крупне дипломатске задатке, а веома успешно jе деловао и као просветитељ. Колико jе Свети Сава био значаjан за српску цркву, државу и народ, тек се показало после његове релативно ране смрти. Његов изузетан култ ниjе само поштован код православних хришћана, већ и код католика и Јевреjа, а посебно  домаћих муслимана. Муслимани су веровали у чудотворну и исцелитељску моћ његових моштиjу у манастиру Милешеви, задужбини краља Владислава Немањића. Клањали су се његовим моштима тражећи лека и духовног мира – иако су били муслимани. По своj прилици, то jе био jедан од главних разлога што jе везир Синан-паша наредио да се спале његове мошти на Врачару краj Београда 1594. године. Ипак, култ Светог Саве ниjе тиме био уништен. Напротив, постао jе jош већи.

Деловање Растка, потоњег Саве, Немањића jе прешло jош за његова живота у легенду.

Манастирски комплекс Милешеве

Манастир Милешева се налази недалеко од града Приjепоља у историjском Средњем Полимљу, ау новиjе време у Златиборском управном округу.

Приjепољски краj, заправо стара српска жупа Црна Стина, или касниjе нахиjа Милешево, jе средишњи део Полимља, коjе jе било кичма ембриона средњовековне српске државе Рашке. Ктиторска и градитељска активност српске владарске династиjе Немањића jе и у овом делу Старе Рашке била веома велика. На овом релативно малом простору, изграђено jе више манастира и цркава. Од манастира, поменућемо Бању, Мили, Заступ, Житни, Пустињу, Ивање, Сељане, Давидовицу, Куманицу, Милешеву, а од цркава наjпознатиjа jе била црква Светих апостола Петра и Павла у Биjелом Пољу. Међу овим монументалним хришћанским сакралним обjектима, наjвише jе било оних коjе су подизали Немањићи.

Свети Сава, фреска из манастира Милешева

Међутим, од свих ових храмова у Полимљу и целоj Староj Рашкоj, наjзначаjниjи, и у народу наjугледниjи, био jе манастир Милешева. Манастир jе грађен 1218. и 1219. године. Основао га jе краљ Владислав, син краља Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање. У њему jе и сахрањен краљ Владислав као и Владислав (у монаштву Давид), син великог жупана Вукана и нешто касниjе Сава Немањић, утемељитељ аутокефалне српске православне цркве у Рашкоj, односно Србиjи и свим српским земљама. Гробна места тако три значаjне личности у држави и у народу, а посебно Саве Немањића, подигла су углед Милешеве чак и изнад Жиче. Само jе Студеница била испред. И крунисање у Милешеви бана Твртка за краља Босне и Србиjе jе био доказ њеног угледа и код властеле, а не само код обичног народа. Седиште Дабарске епископиjе се преноси у Милешеву и постаjе Митрополиjа босанска. За време Сандаља Хранића и Стефана Вукчића Косаче, постаjе седиште Херцеговачке митрополиjе. Култ Светог Саве jе био толико велик у народу, да jе и сам манастир називан Савиним или манастир Светог Саве. Манастир Милешева jе била чувар моштиjу Св. Саве и расадник његовог култа. Постепено та популарност Светог Саве прерасла jе у изванредан општенародни култ, коjи jе прешао и у легенду – коjа се ширила у све српске етничке земље, па и код других словенских православних народа, а нарочито код Руса и Бугара. Стjепан Вукчић Косача jе из више  разлога узео титулу „херцег од Светог Саве“, jер jе Сава Немањић, потоњи Свети Сава, био и те како позната и цењена личност и на Истоку и на Западу. То jе био наjбољи доказ да jе Херцег Стjепан био православац. Чак су неки владари муслиманских земаља даривали скупоцене предмете Сави Немањићу приликом њихових сусрета. Тако jе, примера ради наводимо, сараценски султан у Дамаску поклонио Сави икону Маjке Божиjе Троjеручице коjу jе он оставио манастиру Хиландару. Египатски султан jе Сави даровао нешто што до тада на Балкану ниjе било познато. То су били балзамово уље, датуле (хурме), шећер од трске, неке индиjске лековите траве и разни скупоцени мириси. Све то говори о његовоj величини и поштовању – коjе jе уживао и код муслиманских верника и њихових владара. Сава jе био дубоко разочаран дивљачким, разбоjничким, пљачкашким и безбожничким понашањем папиних и западних католичких крсташа у Цариграду и у другим освоjеним деловима прве стварне хришћанске државе – Источног Римског Царства (Византиjе). Тако се нису понашали ни Сарацени ни Арабљани  – иако су били муслимани. То ће код Саве  оставити веома лошу слику о Латинима, коjа ће му бити пред очима за цело време веома плодоносног, али и релативно кратког живота.

Турци Османлиjе су у jедном походу на Босну 1459.године опљачкали и спалили Милешеву. Воjни пораз од Турака херцега од Светог Саве Стефана Вукчића на Брезници 1463. године  jе био краj херцегове власти у овом делу Босне и Полимља, али jе териториjи остао назив Херцеговина, херцегова земља. Вероватно због великог угледа, Турци тада нису дирали у манастирске поседе, jер у турском попису нахиjе Милешево, санџака Херцеговина, 1477. године, пописана jе значаjна имовина манастира Милешеве. У другоj половини 16. века, његови приходи су износили 100.000 аспри (акчи) -што значи да jе имао наjвећи посед коjи се називао хас. Толике поседе су могли да имаjу само наjвећи турски достоjанственици (везири, паше, беглер-бегови, санџак-бегови, главна улема и други високи државни чиновници).

После обнове Пећке патриjаршиjе 1557.године и као седиште херцеговачких митрополита Милешева постаjе наjбогатиjи српски манастир, као што jе већ истакнуто. То свакако ниjе било случаjно. Из ове владарске лавре jе био чатац Баjица Соколовић коjи ће данком у крви (девширма) бити одведен у Цариград (Истамбул). У Цариграду ће бити исламизиран и биће уведен у онаj део аџами оглана коjи достигну и наjвише положаjе у турскоj државноj хиjерархиjи. Мехмед-паша ће већ 1549. године постати беглер-бег Румелиjе, а успеће се и до положаjа великог везира Османске империjе, тадашње наjвеће светске велесиле, коjом ће неприкосновено владати 14 година. Он никада ниjе могао заборавити своj завичаj, порекло и манастир у коjем jе учио. И многи други муслимани овог подручjа су помагали и штитили манастир Милешеву као нешто своjе без обзира на промену вере. Никаква строга верско-конфесионална диференциjациjа у 16.веку скоро  да и ниjе постоjала. Код домаћег српског исламизираног живља било jе евидентно двоверjе, специфичан синкретизам. То често формално прихватање ислама ниjе могло да строго одвоjи нове муслимане од своjе раниjе православне вере и поштовања хришћанских култова, цркава и манастира. То ниjе била специфичност само код Срба, већ и код Албанаца (Љармани), затим Горанаца. Тога jе било и код других народа (Сике у Индиjи), па чак и код Турака у Анадолиjи. Тада jош увек у нашим краjевима ниjе било верске искључивости, коjа би доводила до тешких сукоба и неспоразума. Додуше, масовне исламизациjе у то време ( 15. и 16. век) ниjе ни било,  чему су сигурно доприносили броjни манастири, а посебно Милешева. Ислам су у то време прихватали наjвише поjединци из преостале српске властеле, затим трговци и jош увек ретко сточари и jош ређе ратари. Ислам ниjе прихватан зато што jе био боља и код бога прибраниjа вера већ су одређене друштвено-историjске околности и свакодневни живот стварали услове за конверзиjу поjединих хришћана. Било jе случаjева и насилне исламизациjе као и избегавања крвне освете променом вере и имена. Преостала српска властела, коjа jе тада спадала у турске спахиjе-тимарнике, помагала jе манастир Милешеву, као и друге манастире и цркве. Али, то су чинили и многи други коjи су прешли на ислам или су то постали кроз девширму, а сада су били паше, бегови, аге или обичне спахиjе, трговци и други богати грађани.

Радови на реновирању,  реконструкциjи и уређењу манастирског комплекса

Иако су неки тадашњи домаћи муслимани променили веру, указивали су и даље велико поштовање култу Светог Саве, наjвећем свецу, Српске православне цркве, можда jе боље рећи народном свецу – с обзиром да су га поштовали и припадници других вера, а посебно муслимани српског порекла и православне провениjенциjе. Муслимани су и даље говорили истим jезиком, писали ћирилицом и  знали и поштовали своjе порекло и неговали своjе генеалошке везе. И православни и муслимани су и даље помињали традициjе наших средњовековних држава Рашке и Босне и са поносом се сећали своjих династиjа Немањића и Котроманића. Посебно jе то било отворено и масовно исказивано поводом разних црквених и православних празника. Посећивали су муслимани манастир, палили свеће и за мртве и за живе. Клањали се моштима Светог Саве и тражили лека и душевни мир. Нису то чинили само локални муслимани већ jе долазило муслимана из много даљих краjева коjи су, такође веровали у исцелитељске и чудотворне моћи моштиjу Светог Саве. Долазили су и католици и Јевреjи, односно иноверни, како jе забележено у неким изворима. Посебно су биле масовне посете Милешеви о Ивандану и Малоj госпоjини. Тада су одржавани велики општенародни сабори на коjима jе било како хришћана православаца тако и муслимана из целе Рашке, Херцеговине и Босне. У тим прилика су сви они доносили манастиру велике дарове у разним предметима и новцу у чему су се посебно истицали домаћи, односно локални муслимани. Краjем 16.века манастир Милешева jе био и наjбогатиjи и наjугледниjи манaстир у Српскоj православноj цркви. О томе има доста забелешки у путописима и извештаjима западноевропских дипломата, хроничара и путника коjи су путовали чувеним и веома фреквентним Дубровачким друмом за Цариград или се из њега враћали после обављених дипломатских мисиjа на турском двору и своjих разгранатих трговачких послова. Многи од њих су и боравили у манастиру користећи се његовим гостопримством.

Манастир Милешева

Бенедикто Рамберти jе посетио манастир Милешеву 1533. године. У књизи коjа jе обjављена 1589. године у Венециjи, он пише да jе манастир „велик и солидан“ и да су мошти Светог Саве „целе и лепе“. Он jе такође записао да су велике прилоге манастиру давали и Турци и Јевреjи.

Жак Шено jе 1547. године, између осталог, записао: „Турци (наши муслимани) поштуjу милешевске калуђере и даjу им милостињу“. Сер Катарин Зено 1550. године jе записао: „Ови калуђери (калуђери у Милешеви) живе од милостиње коjу им понаjвише даjу Турци (уствари наши муслимани), коjи свеца (мисли на Светог Саву) особито поштуjу и jако га се боjе“. Такође jе записао и ово: „У манастиру jе било око 50 калуђера на челу са игуманом Данилом… Под игумановом влашћу налазило се и 20 других манастира размештених у околини. Калуђери су годишње плаћали данак Турскоj у износу од 1000 дуката.“

Манастир Милешева jе био надалеко познат и по изузетноj фрески Белог Анђела коjа jе добро очувана и поред похара манастира и његовог скрнављења од стране неких окупатора.

Бели Анђео

Милешева jе била верни и доследни чувар култа Светог Саве и изворног православља, заправо светосавља Српске цркве. Уствари, то треба рећи, православље jе много ближе изворном хришћанству од католичанства, а да и не помињемо протестантизам и његов безбожнички рационализам. У Милешеви су се штампале књиге и из ње се ширила култура и писменост. Тада то нашим домаћим муслиманима ништа ниjе сметало. Али, манастир Милешева jе постао и нешто више од тога. Јер, у њему се  неговао и дух и традициjе  светородне династиjе Немањића и српске средњовековне државе што jе представљало перманентну и увек потенциjалну опасност за Турке као осваjаче. Османлиjама као окупаторима то сигурно ниjе никако могло да одговара. Ниjе им одговарало ни то што су домаћи муслимани толико даривали манастир и поштовали култ Светог Саве и клањали се његовим моштима. Они су занемаривали да су наши муслимани пре њиховог доласка у ове наше  краjеве били искључиво хришћани српског порекла. Муслимани нису могли тек тако, ни брзо ни олако да забораве ни своjе порекло ни своjу претходну веру. И данас, почетком 21.века, посебно у руралним срединама Сjеничко-пештерске висоравни, Бихора, средњег и доњег Полимља, Старог Влаха код муслимана се у народном календару осим у вези са баjрамима и Рамазаном може чути: „за Божић, после Божића, на Савиндан, по Савиндану, за Ђурђевдан, на Преображење, по Митровдану“ и сл. Обичаjи и народна традициjа не могу тако jедноставно да нестану из свести народа без обзира на верску различитост. Још увек постоjе и заjеднички празници као што су Петровдан, Ђурђевдан или Омаха и Илиндан, Алиjиндан (Алиђун) у неким пештерским, бихорским и приjепољским селима. На ауторово изазовно и непосредно питање наjстариjем становнику  великог пештерског села Кладнице Алиjи Тарићу, тада jе имао 96 година, зашто то већ jедном Муслимани не забораве, одговорио jе кратко: „Синко, ово jе заветна земља“. На ауторово инсистирање да о томе каже нешто подробниjе само jе остао при оном што jе већ рекао. У сjеничком селу Папиће аутор jе у разговору са наjстариjом женом Задом Папић, коjа тада имала 100 година, између осталог, питао: зашто се у неким муслиманским кућама за Савиндан спрема посебно jело коjе се зове „масеница“. Стара нана jе, такође, кратко и jасно одговорила: „Тако су радиле моjа маjка и моjа биjача (баба, нана)“. И неке друге старе жене су тако изjављивале, а неке у Бихору и Кладници су и додале да „увек  за Савицу треба да jеду масеницу“. Једном приликом jе Еjуп Зорнић (1921) из Сараjева рекао аутору да му jе и данас жао што  се у његовоj кући уочи Другог светског рата разбио славски лонац.  Све су то остаци хришћанске, односно православне религиjе код наших муслимана, као што jе констатовао у своjим истраживањима и наш етнолог и академик Петар Влаховић. Народ jе имао своjу народну веру и традициjу, да тако кажемо, без обзира што су jедни били православци, а други муслимани.

Бели Анђео

Многи муслимани су из Полимља, са Пештерске висоравни и делова Херцеговине и Босне долазили 25. на 26. jул сваке године на дан Светог Арханђела у манастир Куманицу на Лиму. Долазили су да траже лека и веровали су у исцелитељске  и чудотворне моћи коjе постоjе у овом манастиру. Православни би се крстили и узвикивали “Помози Боже, а муслимани Бисмилах“. До скора jе на том великом општенародном сабору скоро увек  била jедна трећина муслимана.

Патриjарх српски Паjсиjе jе био савременик тешке несреће коjа jе погодила Милешеву. То jе било спаљивњe моштиjу Светог Саве на Врачару код Београда 1594. године. Наредбу да се оскрнави гроб Светог Саве и његове мошти однесу из манастира издао jе велики везир  Синан-паша коjи jе био албанског порекла (Арнаутин). Ту наредбу jе спровео Мехмед Огуз-бег, коjи jе био Анадолац, 27. априла 1594. године. У народноj традициjи и код хришћана и код муслимана мошти Светог Саве су однешене у Београд преко Нове Вароши. Према патриjарховом казивању суровог Синан-пашу jе обавестио неки муслимански феудалац да се Турци, у ствари наши домаћи муслимани у манастиру крсте и веруjу у свеца Саву.

У житиjу Цара Уроша, коjе jе написао патриjарх Паjсиjе, записано jе и следеће: „… када jе био велики рат на будимскоj страни (1594-С.С.)… те године сажегоше прекрасне и чудотворне мошти светога Саве Српскога“. Патриjарх Паjсиjе даље наставља: „паша (jе) упутио улаке да донесу свечеве мошти коjе су затим сажежене на пољу Врачареву“.  Ипак су сачувани jедна рука и jош неки делови св.Саве до данашњих дана.

Историчари имаjу различита мишљења о правом разлогу спаљивања моштиjу Светог Саве. Ипак, може се рећи да jе сигурно било више разлога за jедан такав варварски чин, мада се навише веруjе да jе то учињено због пажње и поштовања домаћих муслимана. Била jе велика снага и кохезиона веза култа Светог Саве између муслимана и православних Срба у Староj Рашкоj. Турци су у почетку, али и много касниjе, мислили да jе манастир Милешева само „ђаурска ћаба“. Међутим ниjе било баш тако, jер су у Милешеву на „ходочашће“ долазили масовно наши домаћи муслимани, католици па чак и Јевреjи.  Турци су сматрали да су устанци Срба хришћана у Старом Влаху, Никшићу и Банату за време патриjарха Јована иницирани из Милешеве. Том приликом „Устаници су на своjим устаничким заставама носили иконе са ликом Светог Саве Српског“. Таj устанак хришћана против Османлиjа jе често називан Светосавским устанком. Постоjи и мишљење о постоjању великог анимозитета Синан-паше према Мехмед-паши, сигурно своjевременом заштитнику Милешеве као и осталим пашама српског порекла и да jе и то био jедан од разлога тог његовог варварског и безбожничког чина. Наводно, код обичног народа се створило убеђење да jе Синан-паша био у сталноj сенци Мехмед-паше и других паша са „наше горе листа“ и да се због тога у њему родила мржња према Србима као народу и жеља за осветом.

Урош Предић: Спаљивање моштиjу Светог Саве, уље на платну

Међутим, без обзира на разлоге спаљивања, показало се да ништа ниjе био умањен култ првог српског архиепископа и народног свеца. И у наредним вековима путници и хроничари су бележили да таj култ Светог Саве „бди над Милешевом и њеном судбином“. У ствари, велики везир Синан-паша ниjе постигао ништа. Спалило се Савино тело, али не и дух. Савин култ се управо после тога почео све више ширити у све краjеве где су живели Срби. И у 17. веку муслимани, тадашњи Турци, и даље су посећивали манастир Милешеву тражећи лека и душевног мира и богато га даривали. Поново су падале оптужбе од присталица казуистичког догматизма у исламу, што би ми данас рекли ригидног ислама, да калуђери Милешеве „крсте Турке“. Дух трпељивости муслимана и хришћана jе сигурно и даље постоjао и због заjедничког култа Светог Саве. Због тога jе босански везир Сеjди Ахмед-паша 1658. године похарао Милешеву. Похапсио jе и мучио калуђере под оптужбом да „крсте Турке“ док jе успео да изнуди од манастира 4.000 дуката. Манастиру су дали толики новац домаћи муслимани, али jе манастир морао да дâ своjу земљу у залог. То jе Милешеву довело у велику беду. Ипак се манастир убрзо опоравио после смене Сеjди Ахмед-паше. Поштовање манастира Милешеве и заjедничког култа Светог Саве ниjе се могао ничим уништити. И велики руски слависта, историчар и дипломата Александар Ф. Гиљфердинг jе 1857. године, између осталог, записао : „Болесници, задржавши се неко вриjеме на мjесту где су лежале мошти Светог Саве, одлазе на брдо, до извора, коjи jе, по народном вjеровању, како сам већ рекао, потекао из стjене на заповjед светитељеву, пиjу воду и загњуруjу се у њу. Причаjу да врло често Муслимани и Муслиманке траже у извору лиjека болестима“. И у другоj половини 19. века локални муслимани су се трудили да сачуваjу оваj манастир. Један обесни турски паша jе 1875. године са воjском, коjа jе била кренула за Босну, стигао jе пред Милешеву са намером да jе запали и поруши. На све молбе игумана да то не чини остао jе неумољив. Тада су домаћи муслимани успели да одврате тог силника и безбожника да то не уради гарантуjући за манастир рекавши: „Пашо, твоjа сабља наша глава“. Алиjа Малагић, коjи jе предводио групу муслимана заплакавши се обрати  паши следећим речима: „Аман, пашо честити, немоj нас уцвиjелити, хлеба ти царевог. Немоj спрштити ону кућу међу нама. С оне куће нам jе благослов и на малу (имовини-С.С.) и на чељади. Свако у оноj кући добиjа хлеба и соли и преноћишта. Свако нађе помоћи“. Обесни паша jе попустио и са воjском отишао према Прибоjу и успут запалио манастир Бању. Свугде су се поjављивали и топоними са Савиним именом. Муслимани су и даље веровали у лековитост и чудотворност мошти Светог Саве, извора и врела са Савиним именом, посебно жене нероткиње и оне са венеричним и душевним тегобама.

У селу Горњи Страњани, општина Приjепоље, налази се Савина вода и Савин камен или Савин сто. Та вода избиjа из Савиног камена. Поред Савине воде jе jедна велика камена плоча на коjоj се одлично види удубљење веома слично коњскоj копити. И муслимани веруjу да jе то копита коња коjег jахао Свети Сава. Тоj води и тоj плочи са страхопоштовањем прилазе и хришћани и муслимани. Ни дан данас се на тоj води не пере веш и не поjи стока. Муслимани мештани то чине ниже те воде и камене плоче где постоjи и jедна чесма. И муслимани веруjу у исту легенду као и православни у вези са том Савином водом и каменом плочом. Према тоj народноj традициjи Свети Сава jе своjим штапом прекрстио таj камен из коjег jе потекла „проврела“ бистра и веома хладна вода. Муслиманке, коjе не могу да затрудне, и данас иду на ту Савину воду да се напиjу веруjући да ће затруднети.

Савина „Крмчиjа“ ниjе била само црквени законик већ jе била и грађански законик. За словенске цркве jе имала огроман значаj, али и за словенске државе. Чак има мишљења да jе „Крмчиjа“ имала веће значење него и за саме Србе. Такође, има много мишљења еминентних научника  да не могу Светог Саву да своjатаjу само Срби, jер jе он дао огроман допринос „напретку Цркве, просвете и културе и другим словенским земљама“, а у првом реду Русиjи.

На краjу уместо закључка само ћемо да навeдемо два веома карактеристична мишљења о величини и значаjу Светог Саве.  Хрват Иво Пилар jе недвосмислено истакaо да jе „свети Сава наjвећи човек Јужног Словенства до данас“, а  познати српски научник Павле Поповић с правом jе говорио да jе „свети Сава наjвећи човек средњега века у целоj историjи Срба и Југословена“.

Салих Селимовић (1944) историчар из Сjенице, аутор jе више књига и преко 70 научних студиjа. Познат jе по своjим радовима из историjске демографиjе и процеса исламизациjе. Његова последња књига „Прилози пореклу, исламизациjи, миграционим и демографским процесима у Рашкоj области“, оцењуjе се као прворазредно научно дело. Добитник jе Вукове награде 2013. године

Оваj стручни рад ће бити представљен и на Међународном научном скупу о Светом Сави у Москви, 29. jануара 2015. године. За ово обjављивање ослобођен jе научних референци.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

ХРИШЋАНСКИ ПРАГМАТИЗАМ У СВЕТЛУ … – Jadovno 1941.

Недељко Зеленовић: Сäва и Сâва – Jadovno 1941.

Хрватски „Јутарњи лист“ на Савиндан у Метохиjи – Jadovno 1941.

Данас jе Савиндан