Salih Selimović: Kult Svetog Save i Srbi muslimani

Datum objave: utorak, 27 januara, 2015
Veličina slova: A- A+

Salih_Selimovic-9c38b079APSTRAKT: Rastko Nemanjić, Sveti Sava, je najznačajnija ličnost srpske srednjovekovne države i kulture. Izborio se za autonomiju Srpske pravoslavne crkve, što je presudno uticalo na učvršćivanje i očuvanje državnosti Srbije. Kao arhiepiskop srpske, crkve utemeljio je kanone, a njegova „Krmčija“ je bila najprihvatljivija kod slovenskih pravoslavnih država i crkava (Ruska, Bugarska). Obavljao je i  krupne diplomatske zadatke, a veoma uspešno je delovao i kao prosvetitelj. Koliko je Sveti Sava bio značajan za srpsku crkvu, državu i narod, tek se pokazalo posle njegove relativno rane smrti. Njegov izuzetan kult nije samo poštovan kod pravoslavnih hrišćana, već i kod katolika i Jevreja, a posebno  domaćih muslimana. Muslimani su verovali u čudotvornu i isceliteljsku moć njegovih moštiju u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava Nemanjića. Klanjali su se njegovim moštima tražeći leka i duhovnog mira – iako su bili muslimani. Po svoj prilici, to je bio jedan od glavnih razloga što je vezir Sinan-paša naredio da se spale njegove mošti na Vračaru kraj Beograda 1594. godine. Ipak, kult Svetog Save nije time bio uništen. Naprotiv, postao je još veći.

Delovanje Rastka, potonjeg Save, Nemanjića je prešlo još za njegova života u legendu.

 

Manastirski kompleks Mileševe

Manastir Mileševa se nalazi nedaleko od grada Prijepolja u istorijskom Srednjem Polimlju, au novije vreme u Zlatiborskom upravnom okrugu.

Prijepoljski kraj, zapravo stara srpska župa Crna Stina, ili kasnije nahija Mileševo, je središnji deo Polimlja, koje je bilo kičma embriona srednjovekovne srpske države Raške. Ktitorska i graditeljska aktivnost srpske vladarske dinastije Nemanjića je i u ovom delu Stare Raške bila veoma velika. Na ovom relativno malom prostoru, izgrađeno je više manastira i crkava. Od manastira, pomenućemo Banju, Mili, Zastup, Žitni, Pustinju, Ivanje, Seljane, Davidovicu, Kumanicu, Mileševu, a od crkava najpoznatija je bila crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju. Među ovim monumentalnim hrišćanskim sakralnim objektima, najviše je bilo onih koje su podizali Nemanjići.

Sveti Sava, freska iz manastira Mileševa

Sveti Sava, freska iz manastira Mileševa

Međutim, od svih ovih hramova u Polimlju i celoj Staroj Raškoj, najznačajniji, i u narodu najugledniji, bio je manastir Mileševa. Manastir je građen 1218. i 1219. godine. Osnovao ga je kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog i unuk velikog župana Stefana Nemanje. U njemu je i sahranjen kralj Vladislav kao i Vladislav (u monaštvu David), sin velikog župana Vukana i nešto kasnije Sava Nemanjić, utemeljitelj autokefalne srpske pravoslavne crkve u Raškoj, odnosno Srbiji i svim srpskim zemljama. Grobna mesta tako tri značajne ličnosti u državi i u narodu, a posebno Save Nemanjića, podigla su ugled Mileševe čak i iznad Žiče. Samo je Studenica bila ispred. I krunisanje u Mileševi bana Tvrtka za kralja Bosne i Srbije je bio dokaz njenog ugleda i kod vlastele, a ne samo kod običnog naroda. Sedište Dabarske episkopije se prenosi u Mileševu i postaje Mitropolija bosanska. Za vreme Sandalja Hranića i Stefana Vukčića Kosače, postaje sedište Hercegovačke mitropolije. Kult Svetog Save je bio toliko velik u narodu, da je i sam manastir nazivan Savinim ili manastir Svetog Save. Manastir Mileševa je bila čuvar moštiju Sv. Save i rasadnik njegovog kulta. Postepeno ta popularnost Svetog Save prerasla je u izvanredan opštenarodni kult, koji je prešao i u legendu – koja se širila u sve srpske etničke zemlje, pa i kod drugih slovenskih pravoslavnih naroda, a naročito kod Rusa i Bugara. Stjepan Vukčić Kosača je iz više  razloga uzeo titulu „herceg od Svetog Save“, jer je Sava Nemanjić, potonji Sveti Sava, bio i te kako poznata i cenjena ličnost i na Istoku i na Zapadu. To je bio najbolji dokaz da je Herceg Stjepan bio pravoslavac. Čak su neki vladari muslimanskih zemalja darivali skupocene predmete Savi Nemanjiću prilikom njihovih susreta. Tako je, primera radi navodimo, saracenski sultan u Damasku poklonio Savi ikonu Majke Božije Trojeručice koju je on ostavio manastiru Hilandaru. Egipatski sultan je Savi darovao nešto što do tada na Balkanu nije bilo poznato. To su bili balzamovo ulje, datule (hurme), šećer od trske, neke indijske lekovite trave i razni skupoceni mirisi. Sve to govori o njegovoj veličini i poštovanju – koje je uživao i kod muslimanskih vernika i njihovih vladara. Sava je bio duboko razočaran divljačkim, razbojničkim, pljačkaškim i bezbožničkim ponašanjem papinih i zapadnih katoličkih krstaša u Carigradu i u drugim osvojenim delovima prve stvarne hrišćanske države – Istočnog Rimskog Carstva (Vizantije). Tako se nisu ponašali ni Saraceni ni Arabljani  – iako su bili muslimani. To će kod Save  ostaviti veoma lošu sliku o Latinima, koja će mu biti pred očima za celo vreme veoma plodonosnog, ali i relativno kratkog života.

Turci Osmanlije su u jednom pohodu na Bosnu 1459.godine opljačkali i spalili Mileševu. Vojni poraz od Turaka hercega od Svetog Save Stefana Vukčića na Breznici 1463. godine  je bio kraj hercegove vlasti u ovom delu Bosne i Polimlja, ali je teritoriji ostao naziv Hercegovina, hercegova zemlja. Verovatno zbog velikog ugleda, Turci tada nisu dirali u manastirske posede, jer u turskom popisu nahije Mileševo, sandžaka Hercegovina, 1477. godine, popisana je značajna imovina manastira Mileševe. U drugoj polovini 16. veka, njegovi prihodi su iznosili 100.000 aspri (akči) -što znači da je imao najveći posed koji se nazivao has. Tolike posede su mogli da imaju samo najveći turski dostojanstvenici (veziri, paše, begler-begovi, sandžak-begovi, glavna ulema i drugi visoki državni činovnici).

Posle obnove Pećke patrijaršije 1557.godine i kao sedište hercegovačkih mitropolita Mileševa postaje najbogatiji srpski manastir, kao što je već istaknuto. To svakako nije bilo slučajno. Iz ove vladarske lavre je bio čatac Bajica Sokolović koji će dankom u krvi (devširma) biti odveden u Carigrad (Istambul). U Carigradu će biti islamiziran i biće uveden u onaj deo adžami oglana koji dostignu i najviše položaje u turskoj državnoj hijerarhiji. Mehmed-paša će već 1549. godine postati begler-beg Rumelije, a uspeće se i do položaja velikog vezira Osmanske imperije, tadašnje najveće svetske velesile, kojom će neprikosnoveno vladati 14 godina. On nikada nije mogao zaboraviti svoj zavičaj, poreklo i manastir u kojem je učio. I mnogi drugi muslimani ovog područja su pomagali i štitili manastir Mileševu kao nešto svoje bez obzira na promenu vere. Nikakva stroga versko-konfesionalna diferencijacija u 16.veku skoro  da i nije postojala. Kod domaćeg srpskog islamiziranog življa bilo je evidentno dvoverje, specifičan sinkretizam. To često formalno prihvatanje islama nije moglo da strogo odvoji nove muslimane od svoje ranije pravoslavne vere i poštovanja hrišćanskih kultova, crkava i manastira. To nije bila specifičnost samo kod Srba, već i kod Albanaca (Ljarmani), zatim Goranaca. Toga je bilo i kod drugih naroda (Sike u Indiji), pa čak i kod Turaka u Anadoliji. Tada još uvek u našim krajevima nije bilo verske isključivosti, koja bi dovodila do teških sukoba i nesporazuma. Doduše, masovne islamizacije u to vreme ( 15. i 16. vek) nije ni bilo,  čemu su sigurno doprinosili brojni manastiri, a posebno Mileševa. Islam su u to vreme prihvatali najviše pojedinci iz preostale srpske vlastele, zatim trgovci i još uvek retko stočari i još ređe ratari. Islam nije prihvatan zato što je bio bolja i kod boga pribranija vera već su određene društveno-istorijske okolnosti i svakodnevni život stvarali uslove za konverziju pojedinih hrišćana. Bilo je slučajeva i nasilne islamizacije kao i izbegavanja krvne osvete promenom vere i imena. Preostala srpska vlastela, koja je tada spadala u turske spahije-timarnike, pomagala je manastir Mileševu, kao i druge manastire i crkve. Ali, to su činili i mnogi drugi koji su prešli na islam ili su to postali kroz devširmu, a sada su bili paše, begovi, age ili obične spahije, trgovci i drugi bogati građani.

 

Radovi na renoviranju,  rekonstrukciji i uređenju manastirskog kompleksa

Iako su neki tadašnji domaći muslimani promenili veru, ukazivali su i dalje veliko poštovanje kultu Svetog Save, najvećem svecu, Srpske pravoslavne crkve, možda je bolje reći narodnom svecu – s obzirom da su ga poštovali i pripadnici drugih vera, a posebno muslimani srpskog porekla i pravoslavne provenijencije. Muslimani su i dalje govorili istim jezikom, pisali ćirilicom i  znali i poštovali svoje poreklo i negovali svoje genealoške veze. I pravoslavni i muslimani su i dalje pominjali tradicije naših srednjovekovnih država Raške i Bosne i sa ponosom se sećali svojih dinastija Nemanjića i Kotromanića. Posebno je to bilo otvoreno i masovno iskazivano povodom raznih crkvenih i pravoslavnih praznika. Posećivali su muslimani manastir, palili sveće i za mrtve i za žive. Klanjali se moštima Svetog Save i tražili leka i duševni mir. Nisu to činili samo lokalni muslimani već je dolazilo muslimana iz mnogo daljih krajeva koji su, takođe verovali u isceliteljske i čudotvorne moći moštiju Svetog Save. Dolazili su i katolici i Jevreji, odnosno inoverni, kako je zabeleženo u nekim izvorima. Posebno su bile masovne posete Mileševi o Ivandanu i Maloj gospojini. Tada su održavani veliki opštenarodni sabori na kojima je bilo kako hrišćana pravoslavaca tako i muslimana iz cele Raške, Hercegovine i Bosne. U tim prilika su svi oni donosili manastiru velike darove u raznim predmetima i novcu u čemu su se posebno isticali domaći, odnosno lokalni muslimani. Krajem 16.veka manastir Mileševa je bio i najbogatiji i najugledniji manastir u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. O tome ima dosta zabeleški u putopisima i izveštajima zapadnoevropskih diplomata, hroničara i putnika koji su putovali čuvenim i veoma frekventnim Dubrovačkim drumom za Carigrad ili se iz njega vraćali posle obavljenih diplomatskih misija na turskom dvoru i svojih razgranatih trgovačkih poslova. Mnogi od njih su i boravili u manastiru koristeći se njegovim gostoprimstvom.

Manastir Mileševa

Manastir Mileševa

Benedikto Ramberti je posetio manastir Mileševu 1533. godine. U knjizi koja je objavljena 1589. godine u Veneciji, on piše da je manastir „velik i solidan“ i da su mošti Svetog Save „cele i lepe“. On je takođe zapisao da su velike priloge manastiru davali i Turci i Jevreji.

Žak Šeno je 1547. godine, između ostalog, zapisao: „Turci (naši muslimani) poštuju mileševske kaluđere i daju im milostinju“. Ser Katarin Zeno 1550. godine je zapisao: „Ovi kaluđeri (kaluđeri u Mileševi) žive od milostinje koju im ponajviše daju Turci (ustvari naši muslimani), koji sveca (misli na Svetog Savu) osobito poštuju i jako ga se boje“. Takođe je zapisao i ovo: „U manastiru je bilo oko 50 kaluđera na čelu sa igumanom Danilom… Pod igumanovom vlašću nalazilo se i 20 drugih manastira razmeštenih u okolini. Kaluđeri su godišnje plaćali danak Turskoj u iznosu od 1000 dukata.“

Manastir Mileševa je bio nadaleko poznat i po izuzetnoj freski Belog Anđela koja je dobro očuvana i pored pohara manastira i njegovog skrnavljenja od strane nekih okupatora.

 

Beli Anđeo

Mileševa je bila verni i dosledni čuvar kulta Svetog Save i izvornog pravoslavlja, zapravo svetosavlja Srpske crkve. Ustvari, to treba reći, pravoslavlje je mnogo bliže izvornom hrišćanstvu od katoličanstva, a da i ne pominjemo protestantizam i njegov bezbožnički racionalizam. U Mileševi su se štampale knjige i iz nje se širila kultura i pismenost. Tada to našim domaćim muslimanima ništa nije smetalo. Ali, manastir Mileševa je postao i nešto više od toga. Jer, u njemu se  negovao i duh i tradicije  svetorodne dinastije Nemanjića i srpske srednjovekovne države što je predstavljalo permanentnu i uvek potencijalnu opasnost za Turke kao osvajače. Osmanlijama kao okupatorima to sigurno nije nikako moglo da odgovara. Nije im odgovaralo ni to što su domaći muslimani toliko darivali manastir i poštovali kult Svetog Save i klanjali se njegovim moštima. Oni su zanemarivali da su naši muslimani pre njihovog dolaska u ove naše  krajeve bili isključivo hrišćani srpskog porekla. Muslimani nisu mogli tek tako, ni brzo ni olako da zaborave ni svoje poreklo ni svoju prethodnu veru. I danas, početkom 21.veka, posebno u ruralnim sredinama Sjeničko-pešterske visoravni, Bihora, srednjeg i donjeg Polimlja, Starog Vlaha kod muslimana se u narodnom kalendaru osim u vezi sa bajramima i Ramazanom može čuti: „za Božić, posle Božića, na Savindan, po Savindanu, za Đurđevdan, na Preobraženje, po Mitrovdanu“ i sl. Običaji i narodna tradicija ne mogu tako jednostavno da nestanu iz svesti naroda bez obzira na versku različitost. Još uvek postoje i zajednički praznici kao što su Petrovdan, Đurđevdan ili Omaha i Ilindan, Alijindan (Aliđun) u nekim pešterskim, bihorskim i prijepoljskim selima. Na autorovo izazovno i neposredno pitanje najstarijem stanovniku  velikog pešterskog sela Kladnice Aliji Tariću, tada je imao 96 godina, zašto to već jednom Muslimani ne zaborave, odgovorio je kratko: „Sinko, ovo je zavetna zemlja“. Na autorovo insistiranje da o tome kaže nešto podrobnije samo je ostao pri onom što je već rekao. U sjeničkom selu Papiće autor je u razgovoru sa najstarijom ženom Zadom Papić, koja tada imala 100 godina, između ostalog, pitao: zašto se u nekim muslimanskim kućama za Savindan sprema posebno jelo koje se zove „masenica“. Stara nana je, takođe, kratko i jasno odgovorila: „Tako su radile moja majka i moja bijača (baba, nana)“. I neke druge stare žene su tako izjavljivale, a neke u Bihoru i Kladnici su i dodale da „uvek  za Savicu treba da jedu masenicu“. Jednom prilikom je Ejup Zornić (1921) iz Sarajeva rekao autoru da mu je i danas žao što  se u njegovoj kući uoči Drugog svetskog rata razbio slavski lonac.  Sve su to ostaci hrišćanske, odnosno pravoslavne religije kod naših muslimana, kao što je konstatovao u svojim istraživanjima i naš etnolog i akademik Petar Vlahović. Narod je imao svoju narodnu veru i tradiciju, da tako kažemo, bez obzira što su jedni bili pravoslavci, a drugi muslimani.

Beli Anđeo

Beli Anđeo

Mnogi muslimani su iz Polimlja, sa Pešterske visoravni i delova Hercegovine i Bosne dolazili 25. na 26. jul svake godine na dan Svetog Arhanđela u manastir Kumanicu na Limu. Dolazili su da traže leka i verovali su u isceliteljske  i čudotvorne moći koje postoje u ovom manastiru. Pravoslavni bi se krstili i uzvikivali “Pomozi Bože, a muslimani Bismilah“. Do skora je na tom velikom opštenarodnom saboru skoro uvek  bila jedna trećina muslimana.

Patrijarh srpski Pajsije je bio savremenik teške nesreće koja je pogodila Mileševu. To je bilo spaljivnje moštiju Svetog Save na Vračaru kod Beograda 1594. godine. Naredbu da se oskrnavi grob Svetog Save i njegove mošti odnesu iz manastira izdao je veliki vezir  Sinan-paša koji je bio albanskog porekla (Arnautin). Tu naredbu je sproveo Mehmed Oguz-beg, koji je bio Anadolac, 27. aprila 1594. godine. U narodnoj tradiciji i kod hrišćana i kod muslimana mošti Svetog Save su odnešene u Beograd preko Nove Varoši. Prema patrijarhovom kazivanju surovog Sinan-pašu je obavestio neki muslimanski feudalac da se Turci, u stvari naši domaći muslimani u manastiru krste i veruju u sveca Savu.

U žitiju Cara Uroša, koje je napisao patrijarh Pajsije, zapisano je i sledeće: „… kada je bio veliki rat na budimskoj strani (1594-S.S.)… te godine sažegoše prekrasne i čudotvorne mošti svetoga Save Srpskoga“. Patrijarh Pajsije dalje nastavlja: „paša (je) uputio ulake da donesu svečeve mošti koje su zatim sažežene na polju Vračarevu“.  Ipak su sačuvani jedna ruka i još neki delovi sv.Save do današnjih dana.

Istoričari imaju različita mišljenja o pravom razlogu spaljivanja moštiju Svetog Save. Ipak, može se reći da je sigurno bilo više razloga za jedan takav varvarski čin, mada se naviše veruje da je to učinjeno zbog pažnje i poštovanja domaćih muslimana. Bila je velika snaga i koheziona veza kulta Svetog Save između muslimana i pravoslavnih Srba u Staroj Raškoj. Turci su u početku, ali i mnogo kasnije, mislili da je manastir Mileševa samo „đaurska ćaba“. Međutim nije bilo baš tako, jer su u Mileševu na „hodočašće“ dolazili masovno naši domaći muslimani, katolici pa čak i Jevreji.  Turci su smatrali da su ustanci Srba hrišćana u Starom Vlahu, Nikšiću i Banatu za vreme patrijarha Jovana inicirani iz Mileševe. Tom prilikom „Ustanici su na svojim ustaničkim zastavama nosili ikone sa likom Svetog Save Srpskog“. Taj ustanak hrišćana protiv Osmanlija je često nazivan Svetosavskim ustankom. Postoji i mišljenje o postojanju velikog animoziteta Sinan-paše prema Mehmed-paši, sigurno svojevremenom zaštitniku Mileševe kao i ostalim pašama srpskog porekla i da je i to bio jedan od razloga tog njegovog varvarskog i bezbožničkog čina. Navodno, kod običnog naroda se stvorilo ubeđenje da je Sinan-paša bio u stalnoj senci Mehmed-paše i drugih paša sa „naše gore lista“ i da se zbog toga u njemu rodila mržnja prema Srbima kao narodu i želja za osvetom.

Uroš Predić: Spaljivanje moštiju Svetog Save, ulje na platnu

Uroš Predić: Spaljivanje moštiju Svetog Save, ulje na platnu

Međutim, bez obzira na razloge spaljivanja, pokazalo se da ništa nije bio umanjen kult prvog srpskog arhiepiskopa i narodnog sveca. I u narednim vekovima putnici i hroničari su beležili da taj kult Svetog Save „bdi nad Mileševom i njenom sudbinom“. U stvari, veliki vezir Sinan-paša nije postigao ništa. Spalilo se Savino telo, ali ne i duh. Savin kult se upravo posle toga počeo sve više širiti u sve krajeve gde su živeli Srbi. I u 17. veku muslimani, tadašnji Turci, i dalje su posećivali manastir Mileševu tražeći leka i duševnog mira i bogato ga darivali. Ponovo su padale optužbe od pristalica kazuističkog dogmatizma u islamu, što bi mi danas rekli rigidnog islama, da kaluđeri Mileševe „krste Turke“. Duh trpeljivosti muslimana i hrišćana je sigurno i dalje postojao i zbog zajedničkog kulta Svetog Save. Zbog toga je bosanski vezir Sejdi Ahmed-paša 1658. godine poharao Mileševu. Pohapsio je i mučio kaluđere pod optužbom da „krste Turke“ dok je uspeo da iznudi od manastira 4.000 dukata. Manastiru su dali toliki novac domaći muslimani, ali je manastir morao da dâ svoju zemlju u zalog. To je Mileševu dovelo u veliku bedu. Ipak se manastir ubrzo oporavio posle smene Sejdi Ahmed-paše. Poštovanje manastira Mileševe i zajedničkog kulta Svetog Save nije se mogao ničim uništiti. I veliki ruski slavista, istoričar i diplomata Aleksandar F. Giljferding je 1857. godine, između ostalog, zapisao : „Bolesnici, zadržavši se neko vrijeme na mjestu gde su ležale mošti Svetog Save, odlaze na brdo, do izvora, koji je, po narodnom vjerovanju, kako sam već rekao, potekao iz stjene na zapovjed svetiteljevu, piju vodu i zagnjuruju se u nju. Pričaju da vrlo često Muslimani i Muslimanke traže u izvoru lijeka bolestima“. I u drugoj polovini 19. veka lokalni muslimani su se trudili da sačuvaju ovaj manastir. Jedan obesni turski paša je 1875. godine sa vojskom, koja je bila krenula za Bosnu, stigao je pred Mileševu sa namerom da je zapali i poruši. Na sve molbe igumana da to ne čini ostao je neumoljiv. Tada su domaći muslimani uspeli da odvrate tog silnika i bezbožnika da to ne uradi garantujući za manastir rekavši: „Pašo, tvoja sablja naša glava“. Alija Malagić, koji je predvodio grupu muslimana zaplakavši se obrati  paši sledećim rečima: „Aman, pašo čestiti, nemoj nas ucvijeliti, hleba ti carevog. Nemoj sprštiti onu kuću među nama. S one kuće nam je blagoslov i na malu (imovini-S.S.) i na čeljadi. Svako u onoj kući dobija hleba i soli i prenoćišta. Svako nađe pomoći“. Obesni paša je popustio i sa vojskom otišao prema Priboju i usput zapalio manastir Banju. Svugde su se pojavljivali i toponimi sa Savinim imenom. Muslimani su i dalje verovali u lekovitost i čudotvornost mošti Svetog Save, izvora i vrela sa Savinim imenom, posebno žene nerotkinje i one sa veneričnim i duševnim tegobama.

U selu Gornji Stranjani, opština Prijepolje, nalazi se Savina voda i Savin kamen ili Savin sto. Ta voda izbija iz Savinog kamena. Pored Savine vode je jedna velika kamena ploča na kojoj se odlično vidi udubljenje veoma slično konjskoj kopiti. I muslimani veruju da je to kopita konja kojeg jahao Sveti Sava. Toj vodi i toj ploči sa strahopoštovanjem prilaze i hrišćani i muslimani. Ni dan danas se na toj vodi ne pere veš i ne poji stoka. Muslimani meštani to čine niže te vode i kamene ploče gde postoji i jedna česma. I muslimani veruju u istu legendu kao i pravoslavni u vezi sa tom Savinom vodom i kamenom pločom. Prema toj narodnoj tradiciji Sveti Sava je svojim štapom prekrstio taj kamen iz kojeg je potekla „provrela“ bistra i veoma hladna voda. Muslimanke, koje ne mogu da zatrudne, i danas idu na tu Savinu vodu da se napiju verujući da će zatrudneti.

Savina „Krmčija“ nije bila samo crkveni zakonik već je bila i građanski zakonik. Za slovenske crkve je imala ogroman značaj, ali i za slovenske države. Čak ima mišljenja da je „Krmčija“ imala veće značenje nego i za same Srbe. Takođe, ima mnogo mišljenja eminentnih naučnika  da ne mogu Svetog Savu da svojataju samo Srbi, jer je on dao ogroman doprinos „napretku Crkve, prosvete i kulture i drugim slovenskim zemljama“, a u prvom redu Rusiji.

Na kraju umesto zaključka samo ćemo da navedemo dva veoma karakteristična mišljenja o veličini i značaju Svetog Save.  Hrvat Ivo Pilar je nedvosmisleno istakao da je „sveti Sava najveći čovek Južnog Slovenstva do danas“, a  poznati srpski naučnik Pavle Popović s pravom je govorio da je „sveti Sava najveći čovek srednjega veka u celoj istoriji Srba i Jugoslovena“.

Salih Selimović (1944) istoričar iz Sjenice, autor je više knjiga i preko 70 naučnih studija. Poznat je po svojim radovima iz istorijske demografije i procesa islamizacije. Njegova poslednja knjiga „Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti“, ocenjuje se kao prvorazredno naučno delo. Dobitnik je Vukove nagrade 2013. godine

Ovaj stručni rad će biti predstavljen i na Međunarodnom naučnom skupu o Svetom Savi u Moskvi, 29. januara 2015. godine. Za ovo objavljivanje oslobođen je naučnih referenci.

 

Izvor: STANjE STVARI

 

Vezane vijesti:

HRIŠĆANSKI PRAGMATIZAM U SVETLU  – Jadovno 1941.

Nedeljko Zelenović: Säva i Sâva – Jadovno 1941.

Hrvatski “Jutarnji list” na Savindan u Metohiji – Jadovno 1941.

Danas je Savindan

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top