Петар Први jе молио Махмут-пашу да се окани Црне Горе и не воjшти на сиротињу, али му jе и поручио да ће се од његове „силе и напасти бранити докле иjедан од нас тече…”
У jедном писму коjе jе тих дана упутио Махмут-паши Бушатлиjи, владика Петар Први га позива да се окани црногорске и брђанске сиротиње „али ако нећеш, хвала да jе Богу, а ми ћемо се од твоjе силе и напасти бранити докле иjедан од нас тече”, поручуjе му популарни и веома утицаjни владика пред чиjим ауторитетом и угледом jе нестаjао вjековима присутни сепаратизам у брђанским племенима.
Бечки изасланик Вукасовић jе у међувремену већ био побjегао из Црне Горе jер су његови сукоби и неспоразуми са Владиком кулминирали. У таквоj ситуациjи владика Петар Први у Беч шаље своjе изасланике и тражи помоћ. Нови аустриjски цар Леополд Други му одмах шаље 31.725 килограма барута, 63.609 килограма олова, 137.000 кремена, одговараjућу количину папира за фишеке, два топа са лафетима, чак и 300 дуката трошка за пренос те џебане из Котора на Цетиње.
Охрабрен таквом подршком, Петар Први jе одмах мобилисао око 5.000 Катуњана, Љешњана и Риjечана и пред њима, почетком jула 1796. године, кренуо у помоћ Пиперима и Бjелопавлићима коjи су имали око 2.000 људи под оружjем.
Већ jе речено како се таj поход окончао, да jе турски коловођа Махмут-паша Бушатлиjа, са тешком раном на грудима jедва изнио живу главу и спасио се у оближњоj турскоj спушкоj тврђави. То га ипак ниjе опаметило већ jе одмах почео да припрема нови поход, али ни цетињски владика ниjе дангубио. Успио jе да за кратко вроjеме jош снажниjе обjедини сва црногорска племена, а сем Пипера и Бjелопавлића, под његов барjак су jеднодушно стала и сва друга брђанска племена. Овог пута их jе коначно окупила и уjединила велика опасност коjа се надвила над Црном Гором и владика jе успио да за кратко вриjеме организуjе и окупи двоструко броjниjу одбрану од оне на Мартинићима – тачно 6.590 воjника, коjе jе благословио овим риjечима:
„Данас са радосним чувством очекуjе наш мили род ваше витешке подвиге виjенцем побjеде овjенчане чути, а потом да ви достоjне пjесме спjеваjу и виjенце славе плету…”
– Махмут-паша jе своjу застрашуjућу ордиjу улогорио доље у љешкопољскоj равници, на простору данашњег села Бери и планирао jе по свему судећи да одатле овуда преко Круса, Дражевине, Буроња, Прогоновића и Штитара удари на Цетиње – казуjе седамдесетпетогодишњи Драго Мишковић из Круса – а очигледно jе добро знао ове стазе и богазе пошто му jе то било други пут да воjшти на црногорску престоницу. Иако jе имао далеко броjниjу воjску ниjе очигледно рачунао на то да су Црногорци вичниjи овом камену и да они ипак боље познаjу оваj терен и боље се сналазе у овоj беспутици…
Нема брата док не роди маjка…
На почетку пjесме у коjоj jе опjевао боj на Крусима, хаџи Радован Бећировић Требjешки jе направио jедну од наjљепших, не само стилских бравура у епскоj народноj поезиjи него и циjелу малу поетску, филозофску студиjу о брату, стављаjући тежишта на вjерност и братску љубав и алудираjући, наравно, на срамоту и издаjство коjе jе починио Станко Црноjевић:
„Нема љета без Ђурђева данка,
Нити брата док не роди маjка.
Брат jе сунце што човjека гриjе,
Брат jе добро коме равна ниjе,
Брат jе крила на што човjек лети,
Брат jе сабља коjа брата свети,
Брат jе добро и слобода скупа,
Ал’ кад братски ради и поступа.
А брат може да буде несрећа,
Ископање и пропаст наjвећа…”
Пише: Будо Симоновић
Сjутра: НИЈЕ ДАО ДА МУ СКРНАВЕ ГЛАВУ
Извор: Дан
Везане виjести:
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI
Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII