Нова хрватска подвала: Никола Тесла је Влах!

Еурека – мистериjа jе решена! Знамо пориjекло jедног од наjвећих неимара цивилизациjе: Никола Тесла jе Влах. О, како би се он обрадовао да jе жив, jер jе, jадничак, живио у заблуди да jе Србин православне вjере и стално истицао ту своjу заблуду. Ниjе имао среће да му за живота крвна зрнца преброjаваjу новокомпоновани „повиjесничари“. Но, барем ми сада сигурно знамо његово пориjекло, а не да вjеруjемо Николиним испитивањима своjег пориjекла.

Наиме, у родноj кући великог светског научника поjавила се опет људска злоба, наоко ефемерна али по оноj народноj „кад већ не може бити моj, нагрди га“. Величину, коjа jе трасирала научни пут човjечанства, мали и ситни људи, самозвани повjесничари, квазикустоси, шта ли већ, покушаваjу увредити, отети идентитет, поразити, запрљати, прекречити хисториjу.

Каже Андрић у Знаковима поред пута: „У нас jе чест тип човека коjи мисли да jе свађа акциjа, а грубост исто што и енергиjа, да нанети неприjатељу увреде значи исто што и задати му ударац … Укратко: да се тзв. животна борба састоjи од непрестаног и наизменичног лавежа и режања“. Како другачиjе разумjети званично новоистакнути биографски податак да jе Никола Тесла – Влах. Било jе силних своjатања овога личког гениjа, али сва су се, наравно, урушила. Чинили су то Мађари, Аустриjанци и Хрвати коjи су „наивно превиђали“ да политичка управа над Воjном краjином нема ама баш никаков утицаj на народност. (Да не буде забуне, од те посесивности болуjе и Србиjа, а заборавља да jе два пута, послиjе укидања Воjне краjине1881. године, одбила Теслину молбу за стипендиjу, да jе Српска краљевска академиjа 1893. године одбила примити га у чланство, а учинила то тек послиjе 43 године, да су приликом Николине посjете Београду усхићени Београђани у његову част приредили величанствени свечани гала ручак коjи jе на краjу Тесла морао сам платити).

До куда иду ти минуциозни „истраживачки“ покушаjи у оспоравању Теслиног српства, говори и слиjедећа инсинуациjа. Наиме, Никола Тесла jе своjем приjатељу и биографу, Џону О’Нилу, изнио jедну могућност да jе, у давнини, приjе презимена Тесла (добиjено по фамилиjарноj карактеристици предњих зуба у облику тесле) било Драганић. Оваj податак jе, вjероватно, Тесла створио на основу писма своjега оца Милутина коjи из Сења пише “… тетак моj, г-дин Драганић“. Таj тетак jе био православни свештеник, а тетак и ниjе крвно сродство. (Иначе, презиме Драганић у Лици се веже искључиво за српску популациjу). Но, ово jе био довољно да загребачки истраживач, Ћирило Петешић пишући о Тесли,(Гениj с нашег камењара – издавач Школске новине, Загреб 1976.), то Драганић претвара у Драгинић, а то би отварало могућност да Тесле потичу из околине Новог Винодолског, односно да су католици!? Гле чуда, ниjе Влах. То што jе сам Тесла рекао Џону О’Нилу да Драганићи потичу из западне Србиjе jе превиђено. Не треба ту заборавити село Драганићи недалеко Рашке славе Св. Ђорђа, као и породица Тесла. Кад неко Тесли, истраживачу ненадмашног калибра, покушава обjаснити своjе „истраживање“, учити га тко jе и од куда jе, коментар ниjе потребан. Толико о могућности презимена Драганић и Драгинић коjе, уосталом, нигдjе ниjе означено као влашко. И кад смо већ код О’Нила, ево шта он каже о Теслином пориjеклу: „Николин отац, Милутин, води пориjекло из породице коjа jе дала цркви и воjсци подjеднак броj синова“. А за маjку Ђуку – Георгину каже да jе на њеноj родословноj грани висило равно 36 свештеничких хаљина. О’Нил наглашава да jе била „из породице Мандића, чиjи су синови, кроз неброjене генерациjе, били свештеници Српске православне цркве, а кћери се удавале за свештенике“. Чак су дали и jедног митрополита (митрополит Дабробосански и Зворничко-тузласнки Николаj, 1804.-1907. иначе рођени брат Георгине, Николине маjке). Ни помена о Влашком пориjеклу!? Иако се Тесла риjетко изjашњавао, ниjе на одмет цитирати дио његовог писма упућеног 11.06.1921. године Ђури Муњасу (George M. Mungas): „Примио сам Ваше љубазно писмо од 31. маjа и желим да Вам захвалим на показаном интересовању. Ви, природно, знате да сам Србин, коjи потиче од наjстариjег стабла, jер име моjе маjке иде, као ни jедно у нашем народу, у старину …“ (Фотокопиjа писма обjављена у „Американски Србобран“, 22.05.1958. године). Додаjмо jош jедну могућу праколиjевку Теслиних, за што jе заслужна педантна Аустроугарска царевина: према попису из 1577. године мjеста Смиљан, Дивосело, Рибник, Почитељ, Перушић и Медак су насељени православним живљем из подручjа око риjека Таре и Лима. Треба додати и дио Теслиног говора студентима београдске Велике школе 03.06.1892. године: “… Радуjем се што могу овом приликом да пред вама изразим своjе наjмилиjе задовољство да сам био и да вазда остаjем Србин и ништа више. Дешава се да човек, удаљен од своjе отаџбине, занет послом каквим се и jа занимам, покаткад сметне с ума своjе име, своjу народност и отаџбину. Али тога код мене ниjе било и надам се да неће и не може никада бити… Ако има какве славе и заслуга за човечанство да се припише мом имену, то та почаст припада српском народу из чиjе сам средине jа поникао“. Па и њевова жеља да на вjечити починак буде испраћен мелодиjом „Тамо далеко“, довољно говори ономе ко жели чути.

Дакле, ове недоумице око Николиног корjена, рjешене су. Ипак jе он данас идентификован као Влах, а не ни Хрват, ни Мађар, Американац, а камо ли, не даj Боже, Србин, како се jадан и неук изjашњавао. Каква ли jе храброст ставити му то у родно гниjездо; такво мућак-jаjе може подвалити само велика кукавица. Мада, руку на срце, његове родне куће давно нема ни у назнакама. НДХ jе, одмах у првим данима власти, спалила и порушила Теслину родну кућу као и цркву Светог Петра и Павла, те побили 506 Срба мjештана. Страшна jе статистика побиjеног становништва Теслиног села: Безимена новорођенчад: 27, дjеца до 15 година: 127, особе од 16 до 80 година старости: 340, и старци преко 80 година: 12. Случаjно или не, сви су сахрањени у масовноj гробници неколико метара од Николине куће. (Спомен плочу невиним цивилима 1991. године уништава хрватска воjска). Бришући упорно траг Теслиних, и у Госпићу руше цркву гдjе jе службовао Милутин, Николин отац, и спаљуjу парохиjалну кућу гдjе jе Никола живио и школовао се. Обнова jе послиjе Другог свjетског рата текла изузетно споро. Но, и то мало обновљеног jе поново 1991. године доживjело судбину из 1941. године. Руши се и споменик Николи Тесли у Госпићу и претвара у паркиралиште. Можда jе то урадила „неодговорна групица“, али промjена имена трга Николе Тесле у трг Стjепана Радића jе државна одлука, а не барбарство неодговорне групице домољуба. Да jе неким чудом доживио ове злехуде године, 1941. би био заклан у Смиљану са комшилуком, а 1995. би Смиљан био ослобођен од србо-четничког агресора Николе Тесле коjи би у избjегличкоj колони поправљао инсталациjе на претрпаним тракторима. Човjек коjи jе освjетлио циjели свиjет, ниjе заслужио да његови преостали сумjештани имаjу струjу. (У години кад Хрватска електропривреда проглашава „Годину Тесле“, 166 села с већинским српским становништвом jош увиjек нема електричну енергиjу. – извjештаваjу „Новости“ 12.05.2006. године). Уосталом, не треба много жалити, jер електрична енергиjа не може расвjетлити наметнути духовни мрак Лике, па и шире. Од цркве Светог Петра и Павла jе створена туристичка дестинациjа са наплатом улазинца, jер jе приjе тога створена ситуациjа да се у њоj више нема кога опоjати, а поготово не крстити. У том свjетлу треба посматрати у реновираноj кући и реновирану народност Николе Тесле, перфидност коjа ниjе ништа друго до цивилизациjско посрнуће можда и горе од минирања Кршинићевог споменика Николи Тесли у Госпићу. А наjвеће посрнуће Хрватске и хрватског народа jе да данас у Смиљану и околици од броjних Тесла нема више ни jеднога.

А тко су уопће Власи? Како су то Срби у Хрватскоj добили и таj епитет поред већ укњижених: шизматици, несjедињени, Србо-четници, трофазни, комуњаре, агресори, Цигани, гркокатолици итд, итд.

Власи су били племена лако покретног сточарског становништва расута диљем Балкана без значаjниjих атрибута државности. Име им потjече од назива келтског племена коjе су Римљани називали Valcae. По њима су Германи именом Walhos називали Келте, а затим романизоване Келте и Романе. Словени су овим именом називали све Романе и романизоване Илире и Трачане коjи су насељавали Балканско полуострво: Румуне, Цинцаре, Ћиће, Истро-Румуне, Истарске Влахе, Морвлахе, Морлаке, Каравлахе, Куцовлахе, Карагуне, Каравунце, Саракачане, Арванитовлахе, Мегленске Влахе и Фаршпериоте.

Вjечити проблем, недостатак људства за воjску, Турци су одлучили надокнадити ангажовањем у полувоjноj (понекад и воjноj) служби немуслиманског становништва. Постижу компромис с влашко-сточарским становништвом тиме што им даjу повлаштени друштвени статус. Тим повластицама Турци су врло вjешто искористили полувоjничку организациjу тих сточарских племена у своjе ратне и колонизаторске сврхе; од потенциjалних неприjатеља створили су сараднике. Влашко становништво се ускоро налази на свим границама Турског царства и постепено од покретног сточара постаjу земљорадници. У Турскоj држави Власи су имали прецизиран правнополитички статус, са jасно дефинисаним положаjем, правима и обавезама обjедињеним у тзв. „Влашком статусу“. По њему су плаћали мање пореза, а неки били чаки и изузети. Једино су они имали право на „Данак одсjеком“; мали порез коjи су плаћали jедном годишње без обзира на количину прихода. Имали су право на своjе старjешине из своjих редова (примићури, кнезови, воjводе). Слободно су носили оружjе, били власници земље коjу су имали право преносити на потомке без плаћања таксе. Имали су обавезу служити у посебним jединицама као акинџиjе (чаркаши – врста воjника), мартолози (воjници коjи чуваjу кланце, мостове, поправљаjу тврђаве) и коњушари. Добиjали су дио ратног плиjена. Због те обавезе су били ослобођени „девширме“ – данка у крви, односно одвођења дjеце у jањичаре. Слободно су исповjедали своjу вjеру, ниjе их нитко могао пресељавати против њихове воље. Нису били потчињени спахиjама све до времена кад су проглашени обичном раjом. Све док су испуњавали своjе обавезе султану, етничка припадност или jезик правих Влаха, Грка, Македонаца, Срба, Албанаца те у мањоj мjери Хрвата и Мађара, jе била споредна и неважна ствар.

Као таква групациjа Власи су били веома битан елеменат у насељавању пустих земаља, у одбрани стратешких точака и чувању кланаца, путева и утврђења. Временом се поjам Влаха претапао па од првотног значења припадника посебне етничке скупине народа (коjи говори романским jезиком и потjече углавном од романизираних старих балканских становника) постепено добива статус сталежа номадских пастира без обзира на jезик и пориjекло. Послиjе „Влашког статуса“ Власи су првенствено категориjа турских поданика с посебним воjничким обавезама. Постепено се губи и романски говор и негдjе у тоj фази билингвинизма ова племена постепено се славенизираjу. Временски то ниjе никада тачно прецизирано, jер ниjе било свугдjе и у исто вриjеме. (Не треба заборавити да су били разасути по свим планинама Балкана). Оквирно се узима да jе то било 7. стољеће. Вjероватно jе то било аграфно друштво, па нема ни писаних трагова о овим догађаjима. Но, оно што се сигурно зна, то jе да jе славенизациjа текла природно и без наметања. Један од главних узрока jе силажење у ниже краjеве ради бављења земљорадњом. Други разлог jе што Власи нису имали своjу националну цркву и нису по њоj развиjали своj народни jезик и идентитет. Прихватаjу добрим диjелом православље и посрбљивање. У средњовjековноj српскоj држави овим именом се означавало становништво коjе се углавном бавило сточарством, а њихов статус био jе, поред обичаjног, регулисан и Душановим закоником. Влах jе био поjам за номадског сточара. Слично jе и у Грчкоj – настаjу „Каракачани“, погрчени Власи. Нешто спориjе jе у Хрватскоj, па тако за цетинске Влахе пише Доменико Негри око 1550. године да говоре „исквареним латинским jезиком“ и да сами себе зову Романима. По Јиричеку било jе то jош стање двоjезичности у коjем jе славенски полагано али сигурно потискивао романски jезик. Цвиjић сматра да су Морлаци Карста и Далмациjе били jош у 17. стољећу двоjезични. Алберт Фортис ове Влахе уписуjе као Славене, те се може закључити да jе становништво тога краjа послављењено у времену од 16. до 18. виjека.

У Јадранском приморjу Власима (Влаjи) jе називано становништво у залеђу. За нас jе битно што Лопашић говори у студиjи „Закон за Хрватске Влахе жупаниjе Цетињске“ од 1436. године. То су били сточари и ратници кнезова Шубића, Нелепића и Ханжа Франкопана. „Вjером се нису разликовали од осталих Хрвата“. „Лички Власи“ су према њему били добри католици коjе су римски Папа и краљ Матиjаш ослободили давања црквене десетине. Становали су на обjе стране Велебита, на горњоj Цетини и Крки.

Њихов прогон у Османском царству вршен jе од 17. до 19. виjека кад многи селе у сjеверниjе краjеве Балканског полуотока, почињу занатске и трговачке послове стапаjући се с домаћим становништвом.

Из свега се види кориjен овога народа коjег jе хисториjа грубо мjењала, развиjавала и тлачила. Примали су друге вjере, обичаjе, jезике, господаре, завичаjе и навике. Но, чињеница коjа jе за нас битна jе да се ради о друштвеном слоjу сточара, па ратника коjега jе повjесна вjетрометина виjала Балканом. Било их jе у свим народима и вjерама, воjскама и ратовима. За споменути jе да су нека презимена можда путоказ ка влашком пориjеклу диjела српског становништва због корjена Влашког jезика. Напримjер: Пешут (пешт – риба) указуjе да су, можда, то били рибари коjи су влашког пориjекла или су од Влаха добили надимак. Исто тако презимена: Дракулић (дракул – змаj), Мацура (мацур – мачак) и сл. Име Влах jе код Турака кориштено у погрдном значењу за сваког хришћанина, а римокатолици су Србе досељенике у Воjну Краjину погрдно звали Власима. Прилично jе неjасно зашто jе име jедног народа кориштено толико у пежоративном смислу, али то jе посебно питање.

Власи су се данас задржали у Србиjи, Македониjи, Истри, Далмациjи, Херцеговини, Грчкоj, Албаниjи, Бугарскоj и Румуниjи.

Данас се у новиjоj хрватскоj литератури, на жалост, у контексту општег србофобичног писања, поново негира српска нациjа и учешће у граничарским jединицама. У том смислу се и барата готово искључиво именом „Влах“, а не Србин. Фундамент те мржње jе завист подjармљених римокатоличких кметова према српским слободним сељацима-ратницима (да не улазимо зашто jе Аустриjска царевина пристала на тако високу циjену кад jе српско оружjе у питању). Таj антагонизам од првих дана се стално подjаривао од стране католичког свештенства, jер су Срби били ослобођени десетине давања њиховоj цркви. Први jе ту мржњу према Србима почео претакати у државну идеологиjу „отац нациjе“, Анте Старчевић. Он ниjе могао опростити Србима слободарски дух, што никада нису били кметови, што су остали одани вjери предака, нити хтjели бити дио структуре мемљиве банске Хрватске. То jе било довољно да се србофобиjа постави као кључна основица те расне политике. Сматрати за „оца нациjе“ некога тко мржњу као темељац уграђуjе у национални идентитет и повиjесно наслиjеђе тражи посебну анализу. За Хрватску jе он понос, а за Србе неупитна срамота. Наиме, чињеница коjа се скрива jе и наша срамота. Анте jе син Јакова, покатоличеног Србина. Наиме, рођен jе у Житнику, засеоку Пазаришта код Госпића. Године 1712. jедан аустриjски документ (Aus der Beilage Specificatio locorum et incolarum 1712. bei der Istr. F.d. Grafen Attems. Nr. 183/VII. J. O.Krigcmiscellen, Fasc.95 im Arhiv des Reichs-Krigs-Ministeriums) наводи да у Пазаришту живе само Срби католичке вjероисповjести. Антина маjка jе Српкиња, Милица Богдан. Очито jе да jе идеолог мржње према Србима управо Србин. Жалосно, али истинито. То црно сjеме идеолошке мржње дало jе горке плодове 1914., 1941. и 1991. године. Стигматизациjа Срба не jењава ни данас и свjедоци смо ирационалне мржње и негирања нас као народа, наше хисториjе, културе и вjере.

Фотографиjа паноа (види испод текста) из Теслине куће говори како jе Српска православна црква тек 60-их година 19. стољећа почела „полагати темеље касниjем народносном (ма шта то значило) обликовању Срба“, те безличне масе.

Постављам питање како то Власи донесоше у сеоби чисти народни jезик, без трага влашког говора, jезик коjим су одувjек говорили, jезик коjи ће љубоморно чувати у своjем новом завичаjу са коjег ће Вук Караџић оформити књижевни jезик (хрватскосрпски или српскохрватски), коjим се Хрвати и данас служе, а не своjом икавицом и чакавштином. Или, како то да ти досељени „неправославни Власи“ нису покатоличени, jер их до 60-их година 19. стољећа, ниjе чекала организована православна црква, а Римокатоличка црква jе острашћено све живо „тjерала у своj атар“ од 15. стољећа? Тко то онда томе народу jош од средњег виjека даjе српска имена и презимена, обичаjе и традициjу, Крсну славу, косовска предања и српске народне пjесме? Шта значе та предања кроз све виjекове бивствовања у Воjно краjини? Зашто jе царевина „Влашке статуте“ штампала ћирилицом? Зар ниjе упитно да на истом паноу, у трећем пасусу, стоjи да jе Храм светих апостола Петра и Павла у Смиљану саграђен 1764. године. Ко jе то онда и за кога стотину година раниjе изградио оваj храм, за чиjе потребе и дали jе jедно стољеће био празан све док Српска Православна црква се ниjе одлучила „народоносно обликовати Србе“ у Теслином Смиљану?

Толико о поjму Влах, мада би се о овоме могло написати неколико књига исто као о осталим погрдним називима: србо-четник, несjедињени, гркокатолици, трофазни итд. Но, оваj сажетак jе довољан ономе тко хоће читати, а не из контекста вадити диjелове ради кроjења „нове истине“. Оно што сам покушао обjаснити да jе негирање српства и православља кроз протурање имена Влах, бесмисао и неозбиљан лаички труд, а наjвjероватниjе стратегиjа оспоравања свега српског како би се довели у позициjу да се стално правдамо и доказуjемо да нисмо Срби ту од недавно и то неким слободним избором, него генетским кодом. И српске радове коjи негираjу Хрвате и римокатоличку вjеру, те тврдњу да су Хрвати само Загорци, не узимам озбиљно. Све „кречене хисториjе“ ће, не само бити смиjешне долазећим генерациjама, већ и морално упитне у хушкању и формирању мржње као националне идеологиjе. Но, и Срби нису остали дужни за „Влахе“: они Хрвате погрдно називаjу „Крањци“. Непобитна хисториjска чињеница jе да су Крањци уствари Хрватски чакавци, кметови и беземљаши побjегли пред турском офензивом, коjи су се враћали након што би Краjишници одбили турске нападе. Са њима jе долазило и нешто Словенаца каjкаваца и занемарив броj Њемаца. Назив jе од туда што су се склањали у подручjима горњег Покупља, Горског Котара, односно тадашње воjводине Крањске. За Србе Краjишнике jе био кукавички чин побjећи, па се вратити кад ти нетко други обрани земљу те их нису никада циjенили и поспрдно су их називали Крањцима, више базирано на карактеролошкоj особини него националноj припадности или географскоj одредници. Временом се то претопило на цjелокупно римокатоличко становништво. Неправедно и погрешно, jер jе наjвећи дио Хрватског становништва остаjао да брани „остатке остатака“ Хрватске заjедно са Србима.

Назив Власи и Крањци живи и данас као реликт у вокабулару личких односа, и данас су то жаоке коjима острашћено бодемо jедни друге.

Да закључим. Никола Тесла не припада ни Хрватскоj, ни Аустриjи, ни Србиjи, ни Мађарскоj, ни Америци па ни Влашкоj. Никола Тесла припада свjету, Никола Тесла jе непоновљиви и универзални ум коjи jе значаjно помjерио наприjед свеколико човjечанство. Његову непролазност неће потамнити квазиповjесничари коjи га користе у ситна шићарџиjска подметања. Био jе то учењак коjега нису занимале приземности његових земљака, трабуњања оних коjи остадоше у мраку упркос његвим гениjалним освjетљењима. Могу ли аутори „влашког пориjекла“ претпоставити што би им рекао Никола, имаjу ли ти људи и трунку стида, ако већ не знаjу шта jе то научна одговорност? Зар заиста мисле да могу утицати на Теслино српство тиме што подмећу наивне памфлете по таблама у његовоj родноj кући? Не оправдава их национализам коjи их инфицира нагоном да потирањем српског порjекла смишљено покушаваjу да дробе и нашу будућност. Та хрватска политичка бижутериjа jе требала, барем, Теслу поштедjети своjе ирационалне мржње, Теслу коjи jе задужио цио свиjет, па и њих. Исто тако су смjешни „истраживачи“ са српске стране коjи траже што jе све Тесла писао ћирилицом, колико jе био вjерник, како jе друговао са владиком Велимировићем итд. Рjетко се може сусрести заjеднички покушаj Србиjе и Хрватске у обиљежавању живота и рада Николе Тесле. Срби и Хрвати немаjу ни веће ни мање право од осталих народа коjе jе Тесла задужио, а ако га користе, наjчешће га злоупотребљаваjу. Зато та jедна риjеч, риjеч „Влах“ употребљена у пежоративном смислу, говори више о нама самима, о нашоj вjечитоj немоћи да побjедимо сами своjе мрачњаштво. Тесла нам jе златна карика, темељ неког заjедништва.

Па, кад сам почео са Знаковима поред пута, да тако и завршим: „Такви смо ми људи, jедном мером меримо реч кад jе упућуjемо људима око себе, а посве другом кад нас та иста реч, враћена, удари у лице. А ствар би била у реду кад бисмо, упућуjући речи другиме, имали бар десети део оне осетљивости коjу показуjемо примаjући ту исту реч упућену нама“.

Ако се у Смиљану не измjени ова лицемjерност, хрватска грађанска етика и интелектуални, вjерски и политички естаблишмент jе пао на испиту, jер ниjе довољно не чинити лаж, страшно jе прећутати jе, осjећати се комотно у повиjесним подвалама и прекречавању хисториjе.

Пише: Милан Воркапић, проф.

Извор: ЗУК НИКОЛА ТЕСЛА