Културне активности у Републици Српској Крајини у вријеме грађанског рата

Културни живот Срба у вриjеме владавине социjализма на подручjу бивше авноjевске Републике Хрватске био jе у потпуности маргинализован и практично сасвим угушен. Српско културно друштво “Просвjета” коjе jе основано 18. новембра 1944. године у Глини, (на згаришту глинске Цркве) поставило jе темеље културним и историjским установама Срба у Хрватскоj. Временом су основани: Музеj Срба у Хрватскоj, Централна библиотека са Архивом, Издавачка књижара “Просвjета” а нешто касниjе Издавачко предузеће “Просвjета”. Активности Српског културног друштва “Просвjета” обустављене су почетком 70 година прошлог виjека усљед снажног националистичког дивљања хрватских екстремиста, а званично jе избрисана из регистра 1980. године уз иронично образложење да не постоjи никаква активност Друштва.^[1] Све веће и значаjниjе културне институциjе налазиле су се изван подручjа на коме су живjели Срби. Нису постоjале научне и културне установе коjе би се организовано бавиле изучавањем прошлости Срба. Помоћ са других простора, нарочито из Србиjе, од стране хрватских власти ниjе била дозвољена. Само jе Српска православна црква била национална, а њен музеj jедина културна институциjа коjа jе имала могућности да дjелуjе изван матичне републике Срба. То jе био период “унифицираног заjедништва” у коме jе инзистирање на свом, националном обиљежjу и афирмациjи, тумачено као гетоизациjа Срба и као такво одбиjано. Све веће библиотеке, музеjи и архиви били су лоцирани у хрватским градовима. Из Книна jе сав музеjски материjал jош на почетку Другог свjетског рата пребачен у Сињ, а потом у Сплит. Тако jе дуга музеолошка традициjа била прекинута и настављена тек 1973. године оснивањем Музеjа Книнске краjине. Нешто раниjе, 1971. године основан jе Музеj Дрнишке краjине. Музеолошку дjелатност, Бенковчани и Обровчани покрећу у оквиру своjих Народних свеучилишта.^[2] Из тога периода вриjеди споменути да jе 1981. године Музеj СПЦ извршио поставку икона и других богослужбених предмета у простору Епархиjе загребачко-љубљанске у Загребу. Али за вриjеме рата, у току 1992. године експлозивом Музеj jе миниран, па су оштећени црквено-умjетнички и историjски предмети.^[3] Тако jе српска црква била jедина национална институциjа коjа jе непрекидно водила бригу о духовном jединству и повезивању српског народа. Нажалост, и међу српским интелектуалцима било jе оних, коjи ни приближно нису познавали своjе српске кориjене, па су вjеровали у нашу неукориjењеност на тим просторима.

На самом почетку рата, стварањем српске државе били су створени услови да се, поред очувања физичког бића народа, учини радикалан корак у очувању и унапређењу нашег културног идентитета. Позната стара изрека “ док топови говоре музе ћуте” овдjе губи сваки смисао. Као потврду за наведено поменућемо наjважниjа културна дешавања, са посебним акцентом на западни дио Краjине и сам град Книн као административни и културни центар за вриjеме рата.

Активности Музеjа Книнске краjине

Книнска тврђава са Музеjом и галериjским простором као и репрезентативним Клубом привредника за значаjниjе састанке и рестораном, била jе мjесто свих значаjниjих културних дешавања. Готово све важниjе одлуке, оне од пресудног значаjа за Краjину, као и сусрети са представницима међународне заjеднице, догађали су се у обjектима унутар зидина Книнске тврђаве. У љетним мjесецима, на тврђавскоj позорници одржавали су се позоришни фестивали и друге културне манифестациjе.

Изложбена активност

Наjважниjи културни догађаj било jе изложба “Република Српска Краjина – корjени државности и настанак” отворена на Светог Николу, 19.децембра 1993, поводом друге годишњице оснивања РСК. Посебну вриjедност изложбе коjа jе документарно приказивала хиљадугодишњи континуитет Срба на тим просторима, представљао jе добро опремљени каталог у чиjем уводнику стоjи: “Историjа Српске Краjине, њеног народа и териториjа виjековима jе била потискивана или као цjелина разбиjана да би њене крхотине биле третиране на маргинама неких и нечиjих других историjа. Ти други коjи су водили бригу о нашоj историjи кроjили су jе по своjоj мjери и употребљавали или, тачниjе, злоупотребљавали онако како jе одговарало њиховом интересу. Било jе момената када су ишли тако далеко да су jе окретали и против нас самих”.^[4] Послиjе Книна изложба jе током 1994. била приређена у Петрињи, Приjедору, Биjељини и Вуковару, а током 1995. у Белом Манастиру, Сомбору, Апатину и Суботици. Била jе то jединствена прилика да се и шира културна jавност осим у РСК, упозна са историjским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ могу суверено одлучивати о своjоj судбини. Посебан допринос ове изложбе био jе снажење истинског народног осjећаjа да jе своj на свом.

Од других историjских изложби посебно се истичу двиjе у организациjи Историjског музеjа Србиjе. Изложба “Балкански ратови”, отворена 14. октобра 1993. и изложба “Солунски фронт” отворена 27. jуна 1994. године. Обе су биле изузетно посjећене од многих Краjишника чиjи су преци као солунски добровољци дали своj допринос у стварању заjедничке државе 1918. године.^[5]

Истичемо броjне и садржаjно разнолике ликовне изложбе. Музеj jе посjедовао и поклон, Збирку дjела ликовних умjетника Србиjе, репрезентативан пресjек савремене ликовне умjетности. Ова збирка слика, графика и скулптура познатих умjетника имала jе све елементе jедне галериjске вредносне цjелине. ^[6]

За време рата, осим у првоj години, одржавао се традиционални Кнински ликовни салон (КЛС). Салон jе представљао годишњу смотру не само умjетника из Краjине него и других, коjи су излагали као гости. На почетку то су били умjетници из далматинских градова, а касниjе, за вриjеме рата, из Србиjе и Републике Српске.^[7] Када jе КЛС већ био израстао у значаjну ликовну манифестациjу, био jе накратко заустављен. Али ипак, захваљуjући ентузиjазму, успркос годинама бременитим ратом, успио jе да опстане, да преживи.^[8] Посљедњи салон, тринаести по реду, организован jе у част Видовдана, jула 1995. године. Тада су на салону осим умjетника из Краjине учествовали и гости из Београда. Селектор салона била jе Данка Дамjановић, историчар умjетности из Бања Луке коjа jе у каталогу записала: “… када ускоро за Србе у овим западним странама дођу срећна времена, Кнински ликовни салон свакако би требало да као већ традиционална ликовна манифестациjа, добиjе jедно од значаjниjих или наjзначаjниjе мjесто у нашем ликовном животу. Приjе свега зато jер jе jедини успио да преживи кроз све ове сурове године.”^[9]

У Галериjи на Книнскоj тврђави, изложбу под називом “Геноцид над Србима ”приредио jе Милић од Мачве 18. jуна 1993.године^[10] Послиjе Книна изложба jе била представљена публици на Плитвицама, 14. jула 1993. у оквиру организованог “Сабора српског духа”, а затим у Приjедору.

За време рата у галериjи су jош излагали, глумац из Београда Мирко Петковић, аквареле “Книнско небо,” у оквиру позоришног фестивала (август 1993.), Никола Русић – Плавањац (август 1994.), Јово Пушкар из Житнића код Дрниша и jош неки краjишки умjетници.

Осим у Книну ликовни умjетници излагали су у Топуском (Бранка Мраовић, Гоjко Вукчевић, Стево Раделић и други), у Петрињи (Никола Русић – Плавањац и други) а изложбе jе организовао историчар умjетности Марко Миљановић.^[11]

У Бенковцу, у просториjама каштела приређена jе 7. jуна 1994. изложба “Иконопис Далматинске краjине”. На њоj су биле представљене иконе коjе су се приjе тога налазиле на конзервациjи у Београду. Касниjе, у току октобра 1994. године, ова изложба организована jе и у Галериjи на Книнскоj тврђави.^[12]

На краjу, треба споменути и археолошку изложбу “Српске громиле” коjа jе послиjе Дрвара представљена у Книну, а затим у Бенковцу и Обровцу, гдjе jоj се послиjе “Олуjе” губи сваки траг.^[13]

Тако jе за све време рата у постоjећим музеjима и галериjама пулсирао ликовни живот у Книну, Бенковцу, Обровцу, Петрињи, Глини, Костаjници у Вуковару и Белом Манастиру гдjе jе дjеловала Барањска ликовна колониjа.

Ипак, по звом значаjу наjвеће резултате дало jе Умjетничко братство манастира Крка. На инициjативу Српског културног друштва “Зора” из Книна 1990. године почела jе са радом прва ликовна колониjа манастира Крка. Колониjа jе била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умjетника коjи ће боравити у манастиру Крка и околним мjестима и оставити дjела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историjским и културним наслиjеђем овог краjа. Већ по завршетку рада прве колониjе, у Београду jе, у Умjетничком павиљону “Цвиjета Зузорић” била организована изложба радова учесника. Тако су настала дjела траjне умjетничке вредности коjа су се увећала дjеловањем колониjе. Сама колониjа постала jе традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса, у августу 1995.^[14] Наредних година у рад колониjе осим сликара, укључили су се ваjари и конзерватори коjи су тако дали своj прилог манастирскоj ризници.^[15] Приjе акциjе “Олуjа” ради организовања изложбе у Биjељини, Бања Луци и Санском Мосту већина радова била jе измjештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.^[16] Очекуjе се повратак збирке у манастир Крку, као и продужетак рада Умjетничког братства..

На краjу, послиjе свега шта се десило, са ове временске дистанце и териториjалне удаљености, изгледа да су наjљепши и наjсрећниjи моменти у тим злокобним временима били тренуци умjетничког надахнућа и потреба обичних људи да бар на трен забораве сурову реалност у коjоj су живjели. Зато су све изложбе, посебно сам чин отварања, биле изузетно добро посjећене. Стални посjетиоци били су ученици книнских основних и средњих школа, као и студенти новооснованог Универзитета “Никола Тесла” у Книну. Многи од њих и послиjе егзодуса наставили су редовно да посjећуjу ликовне изложбе у новоj средини, а неки су и сами постали ликовни ствараоци. Тако у Краjини бачено сjеме, овдjе у Матици даjе своjе плодове.

Археолошка истраживања

Све до посљедњег рата о археологиjи Срба на тим просторима готово да ниjе било ни спомена. Углавном jе све било подређено доказивању “тисућугодишње постоjаности Хрвата”. Зато ниjе нимало случаjно што jе у Книну jош 1893. основано “Хрватско старинарско друштво” и отворен “Први музеj хрватских споменика,” а двиjе године касниjе покренут и часопис “Старохрватска просвjета”. Питање српског присуства у области Книна и шире, препуштено jе забораву и остало потпуно нерасвjетљено. Одговор jе могла пружити само археологиjа са своjим методом рада, па су у томе правцу покренута археолошка рекогносцирања и истраживања. Носилац активности испред Свесловенског савеза из Београда био jе др Ђорђе Јанковић са студентима археологиjе Филозофског факултета. Уз подршку Удружења Срба из Хрватске са сjедиштем у Београду проведена су 1991. године прва рекогносцирања око Срба у Лици и његове шире околине. Археолошка истраживања на више локалитета проводила су се у двиjе кампање, током 1993. и 1994. године. У оквиру овог проjекта било jе укључено и подручjе Босанске краjине. Археолошки jе потврђено да су се Срби приjе него што су примили хришћанство сахрањивали у громиле, коjе су утврђене на ширем простору римске провинциjе Далмациjе. Распоред громила се подудара са писаним подацима о распростирању Срба у раном средњем виjеку. Том приликом уочена су и дjеломично истражена гробља (громиле) поред Српског кланца, око извора риjеке Уне, затим код Петровца, Дрвара, Грахова и Книна. На одређен начин, ови налази потврдили су наводе франачког љетописца Аjнхарда из 822. године према коjима се Људевит Посавски испред Франака склонио код Срба коjи су тада, како каже “држали већи дио Далмациjе”. Посебно изненађење било jе потврђивање постоjања громила код Книна, jер jе то одударало од писаних података о jугозападним границама Срба у X виjеку. Наjближе Книну истражено jе неколико громила на Врбнику и Рамљанима, затим поред цркве Св. Луке у Уздољу.^[17] “Грађа за књигу jе прикупљена током неуспешног српског рата за поништавање последица Другог светског рата и комунистичке власти у Југославиjи, успостављене од стране Запада, односно за уjедињење Срба и спречавање окупациjе. Истраживања су била малог обима, сведена на прикупљање основних података о српском наслеђу, дуго брисаном и прикриваном у областима коjе су биле под вековном окупациjом. … Пошто нисам очекивао предаjу наших области неприjатељу, многи краjеви су остали неиспитани, иако jе планирано да се истражуjу. Нажалост, истраживања давне српске прошлости не спроводе се ни у Југославиjи.”^[18] Уз помоћ мjештана истражена jе и црква Св. Луке у Уздољу и дато jе стручно тумачење.^[19] Да jе гробље око цркве православно, српско, свjедоче средњовjековни камени надгробни споменици, мраморови (“стећци”) коjи се датираjу од XIV до XVI виjека. Осим помоћи око истраживања Музеj jе пружио помоћ и приликом рекогносцирања терена на подручjу Далмациjе и Лике.^[20] Громиле су регистроване у области између Крке и долине Зрмање, затим око Грачаца у Лици и Крбави, што указуjе да jе ово подручjе jугозападна граница ширења громила. Тако су ова истраживања и рекогносцирања терена употпунила познате историjске податке коjи говоре о Србима.

Других истраживања за вриjеме траjања рата ниjе било. Да би се унапредила и боље организовала музеjска дjелатност одржано jе Савjетовање о заштити баштине у Републици Српскоj и Републици Српскоj Краjини у Биjељини 19. и 20. маjа 1995. године. Том приликом су донешени значаjни закључци, али су касниjи трагични догађаjи спречили њихову реализациjу.

Организовано jе и више симпозиjума историчара и географа у Топуском, 14. и 15. октобра 1994., Белом Манастиру, 26. фебруара 1995., Вуковару, 19. и 20. маjа 1995.и Петрињи од 1. до 3. jуна 1995. Скупови су организовани да би се са истином о вjековном присуству Срба на овим просторима упознала како домаћа тако и свjетска jавност.

Заштита споменика културе

Осjећаjући зло коjе се изнова над Србима из Краjине било надвило, Министарство културе Србиjе и Српска православна црква оформиле су 1991. године Комисиjу коjа jе имала задатак да поjедине предмете или комплетне ризнице премjести из угрожених подручjа. У таj посао од изузетног националног интереса биле су укључене и краjишке културне институциjе уз пун допринос Завичаjног клуба “Книнска краjина” из Београда. Тако jе у посљедњи час спашен и евакуисан на безбjедниjа мjеста само мањи дио икона, диjелова иконостаса, старих црквених богослужбених књига и других културно – умjетничких предмета из Сjеверне Далмациjе, Западне и Источне Славониjе. Већина тих икона налазила се у стању тешке угрожености. Захваљуjући напорима конзерватора Народног музеjа и Републичког завода за заштиту споменика из Београда, њима jе конзервациjом и рестаурациjом продужен виjек траjања.^[21] Послиjе конзерваторско – рестаураторског третмана, услиjедила jе стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби у Београду и неким другим градовима Србиjе и Републике Српске. Тако су приређене четири изложбе: “Иконопис Далматинске краjине”, 1992.,“Умjетничка баштина Срба у Западноj Славониjи”, 1993., “Иконопис Книнске краjине – 1”,1995., и “Иконопис Книнске краjине – 2”, 1997. Преко ових изложби стручна и шира jавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим диjелом српске културне баштине.

Успостављањем првих државних облика на подручjу Краjине, почело се озбиљно размишљати и о оснивању установа коjе би у свом дjелокругу имале заштиту националног споменичког блага. Као израз такве продубљене свиjести представљало jе оснивање Општинског завода за заштиту споменика културе у Книну, 1990. године. То ће практично да буде jедини Завод на териториjи бивше СР Хрватске коjи ће се бавити заштитом споменика српске провениjенциjе. Касниjе, 1992. године, Завод ће прерасти у установу републичког ранга, а тада ће се основати и Регионални заводи за заштиту споменика у Бенковцу и Вуковару. ^[22] Како jе кроз све ово време Краjина била у рату, ниjе се могло много очекивати од новооснованих институциjа. Ипак су неке прелиминарне радње обављене. Пописани су споменици, дjеломично урађена фотодокументациjа, а подузимане су и практичне акциjе на санирању непокретних културних добара. Рад су оптерећивале како ратне околности, тако и новчана оскудица и недовољна стручна екипираност. Али успркос свему, у датим околностима учињено jе доста на спашавању културног блага. Приjе свега, дио културних добара jе евакуисан у одговараjуће стручне установе у Београду и Србиjи, гдjе jе представљен на поменутим изложбама.

У Вуковару осим Регионалног завода, од 1991. године мрежу установа културе чинили су: Музеj града Вуковара, Народна библиотека Вуковар, Српски културни центар Вуковар и Српски дом. Српски културни центри дjеловали су у Илоку, Тењи и Даљу а у Белом Манастиру Народни универзитет “Вук Караџић”.

Посебна активност на заштити споменика културе одвиjала се преко Музеjа Книнске краjине^[23] Осим заштите збирки коjе су се налазиле у музеjу – археолошка, палеонтолошка, етнографска и збирка НОБ-е, као и поклон-збирке умjетничких радова из Београда и Дубровника, улагани су напори да се заштите и обjекти на Тврђави и терену. У више наврата, током 1991. године, из девастираног Музеjа Дрнишке краjине у Кнински музеj jе превежена збирка радова познатог скулптора Ивана Мештровића. Прениjет jе и дио археолошке и етнографске грађе, посебно вредан ковчег познате племићке породице Накић – Воjновић. Сачуване су књиге и друга архивска грађа од посебног значаjа за дрнишки краj. ^[24] О судбини сачуваних експоната jош за време рата, била jе преко представника међународне заjеднице коjи су у више наврата посjећивали музеj, упозната хрватска jавност.^[25] За све време УНЕСКО и друге међународне организациjе нису исказали довољну бригу у заштити споменика српске културе.^[26] Политика двоjних стандарда постала jе њихова тужна реалност, тако да се наметало питање и сврсисходности постоjања ових организациjа. У исти ранг може се довести и питање значаjа Хашке конвенциjе о заштити културних добара у случаjу оружаног сукоба. Своjим непринципиjелним и недоличним понашањем, не одоливши искушењима политике, УНЕСКО jе ставио срамну тачку на милениjумско континуирано уништавање нашег историjског наслиjеђа.

За све ово време била jе недовољна помоћ и културних институциjа из Србиjе. Ниjе благовремено склоњена баштина из Западне Славониjе. Тако jе демолиран и опљачкан владичански двор у Пакрацу. Нестала jе jедна од наjвредниjих националних библиотека – стара епископска књижница, коjу jе основао Арсениjе III Чарноjевић. У фондовима ове библиотеке поред рукописних књига било jе и 112 србуља. Страдала jе и пакрачка ризница коjу су чинили броjни црквено – умjетнички и литургиjски предмети. О страдању српских светиња у Хрватскоj, до сада jе наjпотпуниjе писао управник Музеjа СПЦ у Београду др Слободан Милеуснић.^[27] Ту jе документовано уништавање покретне и непокретне црквене имовине, посебно умjетничких предмета и драгоцjености, културног и духовног блага. Уз бољу организациjу поменути Кризни штаб могао jе више да учини. У Краjини су тада недостаjале стручне екипе коjе би урадиле комплетну фотодокументациjу споменика и цртеже свих иконостаса.^[28] Уништавањем храмова требало jе уништити аутентична свjедочанства и духовно памћење српског народа. При уништавању духовних тековина заборављало се да се ради и о уништавању цивилизациjских тековина свих људи.

Министарство културе и вjера РСК дониjело jе Одлуку 3. априла 1995. године о оснивању Републичког кризног штаба за евакуациjу, заштиту, чување и смjештаj покретних културних и природних добара. Била су формирана два одjељења, jедно за западни дио са сjедиштем у Книну, и друго за источни дио са сjедиштем у Вуковару. Постављени задаци од коjих jе наjважниjи био да се у случаjу ратних деjстава писменим путем затражи сарадња и помоћ надлежних установа, институциjа и компетентних стручњака у Републици Србиjи, како би се послови евакуациjе, заштите, чувања и смjештаjа покретних културних и природних добара што безбjедниjе и ефикасниjе обавили, нажалост нису реализовани.

Уважаваjући досадашње покушаjе предузете у правцу нормализациjе односа са Хрватском, као и кораке у проведби већ постигнутих, са жаљењем можемо констатовати да jе из нама непознатих разлога занемарена заштита српских споменика културе. Држимо да jе ово посљедњи моменат да се оформи група квалификованих стручњака коjи би обишли ратом погођена подручjа, сачинили инвентаре преосталог умjетничког наслиjеђа са коjима би онда упознали како хрватску власт и локалне службе зажтите, тако и службу заштите у Србиjи и међународну заjедницу.

Од других културних установа са сjедиштем у Книну активно су дjеловале: Архив РСК коjи jе био потпуно стручно екипиран и имао обавезу заштите архивске грађе.^[29] Архив jе основан 30. jуна 1992. године и привремено био смjештен у згради старе книнске гимназиjе.^[30] Наjвећи дио архивске грађе био jе прениjет из библиотеке фрањевашког самостана коjа jе тако спашена од потпуног уништења. Током 1993. године Министарство културе и вjера РСК основало jе Националну библиотеку, Српско народно позориште РСК и “Краjина – филм”^[31]

У оквиру Центра за културу Книн дjеловала jе Градска библиотека са око 20.000 књига. Повремено су организоване промоциjе, и посjете Међународном саjму књига у Београду. На том саjму, издаваче из РСК jе окупила Информативна агенциjа “Искра”. Тематика изложених књига била jе разноврсна. Наjвише jе било наслова из ратног времена и историjе Краjине.^[32]

Послиjе “Олуjе” дио књижног фонда книнске библиотеке, књиге писане на ћирилици, завршио jе на ломачи. Тако су прошле и све друге библиотеке на подручjу Краjине. Био jе то “цивилизациjски чин”, раскид са прошлости, до тада готово незабиљежен у свjетскоj цивилизациjи.^[33] О живоj издавачкоj дjелатности на подручjу Краjине наjпотпуниjу библиографиjу урадио jе архивиста Свемир Поповић.^[34] Кнински центар за културу повремено jе организовао позоришне представе и друге културне програме.^[35] Центар jе имао Градски дувачки оркестар, коjи jе у току 1993. године постао Воjни оркестар. Посебно jе била запажена балетска школа коjу су полазили наjмлађи Книњани. ^[36] За све време одржавале су се и смотре изворног народног стваралаштва. Били су то “Мокропољски сусрети”, у Кистањама “Буковачки караван” и у Стрмици “Сиjело Тромеђе”.^[37] Поjедина друштва представљала су фолклор у Србиjи и Републици Српскоj. “Сцена младих” из Книна учествовала jе на Првом jугославенском фестивалу позоришта за дjецу у Котору.

Оснивање и активности (српских)

културно умjетничких друштава

Пред сам рат, као и у његовом току, основано jе више српских културних друштава и културно – умjетничких друштава, као и њихових пододбора. Сва ова друштва имала су задатак да дjелуjу на очувању традициjе, културе и обичаjа, односно да сачуваjу културни идентитет и посебности Срба Краjишника.

Оснивање и активности српског

културног друштва “Зора”

Српско културно друштво (СКД) “Зора” настало jе на традициjи книнске “Зоре”, коjа jе први пут основана 1903. године као национална организациjа и била jедна од многих коjе су у то вриjеме дjеловале у градовима Аустроугарске монархиjе. (Беч, Мостар, Дубровник).^[38] Садашња “Зора” обновила jе дjеловање на скупу одржаном 7. jула 1989. године на стадиону Ногометног клуба у Кистањама.^[39] Тадашње власти нису допустиле регистрациjу, па jе 25. новембра исте године одржана нова оснивачка скупштина у мjесту Плавно код Книна. СКД “Зора” основано jе са задатком да чува, његуjе и унапређуjе културне вредности, традициjу и обичаjе српског народа у Книнскоj краjини, Буковици и Равним Котарима. Касниjе jе основан пододбор у Бенковцу. “Зора” jе требала да преузме и надокнади све оно што се ниjе могло дотада постићи у хрватским ”институциjама система”. Прва манифестациjа коjу jе “Зора” покренула била jе “Дани српске културе” у Книнскоj краjини. Окупило се тада на десетине умjетника из разних области коjи су у оквиру ове манифестациjе и за време рата долазили и одржавали књижевне вечери, изложбе, позоришне представе и друго. На таквим скуповима учествовале су хиљаде људи, а подршку су им давали не само политичари, већ готово сва културна, умjетничка и научна елита Београда, Србиjе и српске диjаспоре. У политички живот, успркос притисцима “Зора” се ниjе укључивала, поље њеног дjеловања било jе и остало култура.^[40]

На инициjативу СКД “Зора” 1990. године у манастиру Св. Архангела Михаила на риjеци Крки почело jе са радом Умjетничко братство. У братство су долазили и у манастиру Крка боравили познати српски ликовни умjетници, све до прогона Срба у августу 1995. године.

Да би се културна и друга jавност у Србиjи упознала са традициjом, обичаjима и културом са простора Краjине заjедно са Завичаjним клубом “Книнска краjина”, у “Сава центру” 16. новембра 1990, “Зора” jе организовала незаборавно сценско – музичко дjело “Ласно ћемо ако jесмо људи”.

Покренута jе акциjа обнављања цркве у Личком Тишковцу. Уз прикупљање средстава “Зора”jе на цркви поставила натпис и рељеф краља Петра I Ослободиоца.

Покренут jе часопис за културу и поезиjу “Српска зора” и издата књига проте Саве Накићеновића “Книнска краjина”^[41] Захваљуjући “Зориним” ауторима историjа Тромеђе и Краjине добила jе оно мjесто коjо jоj припада.^[42] Наjпотпуниjе издање била jе Монографиjа “Република Српска Краjина” коjа представља израз и настоjање jедног броjа српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Краjини, његову оправданост и непорецивост. На основу извршене анализе књига представља jош jедан доказ да jе Краjина српска земља.^[43] “Зора” jе обjавила и први краjишки роман “Невини ђаво”.^[44]

Посебна заслуга “Зоре” био jе покушаj да отргне и сачува од заборава све значаjниjе историjске личности. Од 1989. до љета 1995. године СКД “Зора ” jе у Краjини поставила бисте Доситеjа Обрадовића (Голубић, Книн, Орлић), Владана Деснице (Бенковац), епископа Никодима Милаша (Цетина), епископа Стефана Кнежевића (Оћестово), Енглескиње Мис Аделине Ирби (Стрмица и Плавно). На Видовдан 1994. године код цркве Лазарице на далматинском Косову пољу откривена jе скулптура “Српског гуслара”.^[45] Три спомен – чесме (Плавно, Стрмица и Цетина) оплемењене су умjетничким мозаицима или бронзаним вучjим главама.^[46] Нажалост, за господаре рата Краjина jе како рече пjесник: “Само сламка међу вихорове, тужни сирак без иђе икога”, па су злочиначке акциjе “Бљесак” и “Олуjа”могле да уз прогон народа униште све споменике коjе jе поставило СКД “Зора”, и jош многе друге са вjековном традициjом. ^[47]

СКД “Зора” свих ових година, наставило jе да активно дjелуjе у избjеглиштву на очувању културног идентитета избjеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се jедног дана вратити у своj завичаj. У томе ужива подршку и свесрдну помоћ владика и свештенства и улаже напоре око обнове порушених и девастираних цркава и парохиjских домова. ^[48]

Српско културно друштво

“Сава Мркаљ” Топуско

Српско културно друштво “Сава Мркаљ” Топуско основано jе 17. марта 1990. године, готово са сличним програмским задацима коjе jе себи поставило СКД “Зора” из Книна.^[49] Друштво jе за време свог дjеловања дало пун допринос на његовању и развиjању културних вредности на подручjу Баниjе, Кордуна и Лике. Друштво jе основало временом и своjе огранке у Крњаку, Оточцу, Новом Саду и другим мjестима. Пододбор у Оточцу “Јоксим Новић Оточанин” добио jе назив по тамошњем пjеснику из прве половине XIX виjека.^[50] Од подузетих активности посебно се издваjа традиционална манифестациjа “Дани Саве Мркаља”. Дани су пролазили уз дружење књижевника и пjесника и додjелу награде ”Браћа Мицић” у Маjским Пољанама код Глине.^[51] Друштво jе организовало и ликовне изложбе наjпознатиjих краjишких умjетника. Посебна активност односила се на издавачку дjелатност. Од маjа 1990. до августа 1995. СКД “Сава Мркаљ” издало jе 59 броjева “Српског гласа”, новина за образовање, културу и друштвена питања Срба у Хрватскоj.^[52] Од других издања посебно се истиче репринт издање књиге Маноjла Грбића “Карловачко владичанство,”^[53] затим из jезика и књижевности радови Жарка Ружића^[54] и Јована Радуловића.^[55] Друштво организуjе књижевне вечери на простору Краjине и промовише нова издања.^[56] Нажалост пропао jе покушаj Друштва да из цркве Св. Илиjе у Бузети преузме и на конзервациjу у Београд пошање иконе коjе су се налазиле у овоj цркви – брвнари. За вриjеме “Олуjе” и црква и иконе заувjек су нестале у пламену. Том приликом оштећене су и многе друге цркве, а нестали су броjни покретни умjетнички предмети на подручjу Баниjе, Кордуна и Лике, као уосталом и на подручjу читаве Краjине.^[57]

За све време рата СКД “Сава Мркаљ” Топуско чинило jе изузетне напоре да се оживи замрли културни живот на овим просторима, да се очува културно наслиjеђе предака. У културу баниjских, као и других краjишких Срба никада се ниjе посебно улагало, па су постигнути резултати тек плод огромног индувидуалног прегнућа.^[58]

Послиjе обнављања рада “Просвjете” у Загребу, оснивања “Зоре” у Книну, “Сава Мркаља” у Топуском и “Јоксима Новића Оточанина” у Оточцу у Карловцу jе у фебруару 1991. године основано Српско културно-умjетничко друштво “Милан Радека.”^[59]

Међу осталим друштвима коjа су дjеловала за време рата на простору Краjине истичу се: Српско пjевачко друштво “Бранко”. Друштво jе обновило рад у Задру 23. децембра 1990. године. ^[60]

У Дрнишу jе jош 1898. године била основана Српска аутономашка читаоница коjа дjеловала неколико година. 1908. године при цркви jе основано Српско пjевачко друштво, а 1930. и Српско црквено културно друштво “Растко”. Друштво jе престало са радом 1937. године. На инициjативу многих Дрнишана 16. фебруара 1991. године обновљен jе рад Српског црквеног културног друштва “Растко”. Одмах jе формирана и пjевачка секциjа.^[61]

У Западноj Славониjи у Окучанима дjеловао jе Културно умjетнички клуб “Свети Саво”, а у Вуковару књижевни клуб “Захариjе Орфелин” коjи jе издавао књижевни часопис “Добра вода”.

У Краjини су егзистирале и двиjе задужбине. У Белом Манастиру огранак Вукове задужбине из Београда, а у Јасеновчанима на Баниjи Задужбина куће Грновића.^[62]

Оваj преглед друштава завршићу бесjедом Анђелка Анушића са оснивања СКД “Сава Мркаљ” у Топуском: “Наше jе и на нама jе – на Српском културном друштву “Сава Мркаљ” на “Просвjети”и “Зори”, као и на другим културним друштвима коjа ће евентуално бити основана – да своjим културним и просвjетарским дjеловањем, своjом мудрошћу и традиционалним поштењем свима покажемо и докажемо да су наши мртви и живи на броjу. Данас, овдjе и сутра”.^[63]

Остале културне манифестациjе

Од посебног значаjа било jе организовање Книнског позоришног фестивала на Тврђави у Книну. ^[64] Први позоришни фестивал одржан jе од 21. до 30. августа 1993. године са намjером да прерасте у фестивал српског драмског стваралаштва.Нажалост ова племенита идеjа реализована jе jош само од 26. августа до1.септембра1994. када jе организован Други кнински позоришни фестивал. У тим позоришним представама, иначе изузетно добро посjећеним, наступали су глумци Бањалучког позоришта, Народног позоришта из Београда, Позоришта “Јоаким Вуjић”из Крагуjевца, Народног позоришта из Ниша, аматерска група из Топуског и други.

Тако jе Книнска тврђава, коjа jе кроз своjу бурну историjу била поприште борби за голи живот, постала поприште за обогаћивање живота. Вриjеди забиљежити риjечи глумца Стеве Жигона коjи jе био чест гост у Краjини: “Захваљуjући дуговjечности и човjековоj тежњи да продужи живот и побиjеди смрт, тврђаве су постале позоришта на коjима се изводе умjетничка дjела чиjи jе главни смисао управо борба за живот, а против смрти.”

Од других манифестациjа издваjа се обиљежавање Видовдана на Далматинском Косову. Послиjе Свете литургиjе услиjедио би богат културно – умjетнички програм у коме су учествовали и гости из Србиjе или умjетници из других дjелова Краjине. Били су то дани испуњени радости коjу су пружали сликари, пjесници и глумци. Затим су се у Книну одржавали “Ђурђевдански сусрети” воjних оркестара Краjине и манифестациjа ЗАК (за Краjину…за културу…за Книн). У Бенковцу су се организовале “Ивањске свечаности” у Петрињи “Дуовске свечаности”, као и у Слуњу, а било и других манифестациjа широм Краjине.

Оваj рад jе покушаj синтетичког сагледавања и вредновања напора остварених на плану културе у условима и околностима коjе су остављале уистину мало простора за такву дjелатност. Наведено указуjе да духовни и културни живот не само да ниjе замро, него jе био у сталном успону. Поред институциjа коjе су оформљене пред сам рат углавном са српским предзнаком, ницале су нове установе, гласила, културно – умjетничка друштва, организовани фестивали, књижевне вечери краjишких и осталих писаца српског jезичког подручjа. Преко културе и сада одржавамо везу са завичаjем, коjа остаjе наше траjно прибjежиште и уточиште. Надамо се, и прижељкуjемо, да ће наведена проблематика наћи своjе мjесто и у програму Владе Србиjе и тако постани брига шире заjеднице притом не овисећи о доброj вољи поjединаца, какво jе стање било до сада.