fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Културне активности у Републици Српској Крајини у вријеме грађанског рата

Асоцијација

Културни живот Срба у вриjеме владавине социjализма на подручjу бивше авноjевске Републике Хрватске био jе у потпуности маргинализован и практично сасвим угушен. Српско културно друштво “Просвjета” коjе jе основано 18. новембра 1944. године у Глини, (на згаришту глинске Цркве) поставило jе темеље културним и историjским установама Срба у Хрватскоj. Временом су основани: Музеj Срба у Хрватскоj, Централна библиотека са Архивом, Издавачка књижара “Просвjета” а нешто касниjе Издавачко предузеће “Просвjета”. Активности Српског културног друштва “Просвjета” обустављене су почетком 70 година прошлог виjека усљед снажног националистичког дивљања хрватских екстремиста, а званично jе избрисана из регистра 1980. године уз иронично образложење да не постоjи никаква активност Друштва.[1] Све веће и значаjниjе културне институциjе налазиле су се изван подручjа на коме су живjели Срби. Нису постоjале научне и културне установе коjе би се организовано бавиле изучавањем прошлости Срба. Помоћ са других простора, нарочито из Србиjе, од стране хрватских власти ниjе била дозвољена. Само jе Српска православна црква била национална, а њен музеj jедина културна институциjа коjа jе имала могућности да дjелуjе изван матичне републике Срба. То jе био период “унифицираног заjедништва” у коме jе инзистирање на свом, националном обиљежjу и афирмациjи, тумачено као гетоизациjа Срба и као такво одбиjано. Све веће библиотеке, музеjи и архиви били су лоцирани у хрватским градовима. Из Книна jе сав музеjски материjал jош на почетку Другог свjетског рата пребачен у Сињ, а потом у Сплит. Тако jе дуга музеолошка традициjа била прекинута и настављена тек 1973. године оснивањем Музеjа Книнске краjине. Нешто раниjе, 1971. године основан jе Музеj Дрнишке краjине. Музеолошку дjелатност, Бенковчани и Обровчани покрећу у оквиру своjих Народних свеучилишта.[2] Из тога периода вриjеди споменути да jе 1981. године Музеj СПЦ извршио поставку икона и других богослужбених предмета у простору Епархиjе загребачко-љубљанске у Загребу. Али за вриjеме рата, у току 1992. године експлозивом Музеj jе миниран, па су оштећени црквено-умjетнички и историjски предмети.[3] Тако jе српска црква била jедина национална институциjа коjа jе непрекидно водила бригу о духовном jединству и повезивању српског народа. Нажалост, и међу српским интелектуалцима било jе оних, коjи ни приближно нису познавали своjе српске кориjене, па су вjеровали у нашу неукориjењеност на тим просторима.

На самом почетку рата, стварањем српске државе били су створени услови да се, поред очувања физичког бића народа, учини радикалан корак у очувању и унапређењу нашег културног идентитета. Позната стара изрека “ док топови говоре музе ћуте” овдjе губи сваки смисао. Као потврду за наведено поменућемо наjважниjа културна дешавања, са посебним акцентом на западни дио Краjине и сам град Книн као административни и културни центар за вриjеме рата.

Активности Музеjа Книнске краjине

Книнска тврђава са Музеjом и галериjским простором као и репрезентативним Клубом привредника за значаjниjе састанке и рестораном, била jе мjесто свих значаjниjих културних дешавања. Готово све важниjе одлуке, оне од пресудног значаjа за Краjину, као и сусрети са представницима међународне заjеднице, догађали су се у обjектима унутар зидина Книнске тврђаве. У љетним мjесецима, на тврђавскоj позорници одржавали су се позоришни фестивали и друге културне манифестациjе.

Изложбена активност

Наjважниjи културни догађаj било jе изложба “Република Српска Краjина – корjени државности и настанак” отворена на Светог Николу, 19.децембра 1993, поводом друге годишњице оснивања РСК. Посебну вриjедност изложбе коjа jе документарно приказивала хиљадугодишњи континуитет Срба на тим просторима, представљао jе добро опремљени каталог у чиjем уводнику стоjи: “Историjа Српске Краjине, њеног народа и териториjа виjековима jе била потискивана или као цjелина разбиjана да би њене крхотине биле третиране на маргинама неких и нечиjих других историjа. Ти други коjи су водили бригу о нашоj историjи кроjили су jе по своjоj мjери и употребљавали или, тачниjе, злоупотребљавали онако како jе одговарало њиховом интересу. Било jе момената када су ишли тако далеко да су jе окретали и против нас самих”.[4] Послиjе Книна изложба jе током 1994. била приређена у Петрињи, Приjедору, Биjељини и Вуковару, а током 1995. у Белом Манастиру, Сомбору, Апатину и Суботици. Била jе то jединствена прилика да се и шира културна jавност осим у РСК, упозна са историjским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ могу суверено одлучивати о своjоj судбини. Посебан допринос ове изложбе био jе снажење истинског народног осjећаjа да jе своj на свом.

Од других историjских изложби посебно се истичу двиjе у организациjи Историjског музеjа Србиjе. Изложба “Балкански ратови”, отворена 14. октобра 1993. и изложба “Солунски фронт” отворена 27. jуна 1994. године. Обе су биле изузетно посjећене од многих Краjишника чиjи су преци као солунски добровољци дали своj допринос у стварању заjедничке државе 1918. године.[5]

Истичемо броjне и садржаjно разнолике ликовне изложбе. Музеj jе посjедовао и поклон, Збирку дjела ликовних умjетника Србиjе, репрезентативан пресjек савремене ликовне умjетности. Ова збирка слика, графика и скулптура познатих умjетника имала jе све елементе jедне галериjске вредносне цjелине. [6]

За време рата, осим у првоj години, одржавао се традиционални Кнински ликовни салон (КЛС). Салон jе представљао годишњу смотру не само умjетника из Краjине него и других, коjи су излагали као гости. На почетку то су били умjетници из далматинских градова, а касниjе, за вриjеме рата, из Србиjе и Републике Српске.[7] Када jе КЛС већ био израстао у значаjну ликовну манифестациjу, био jе накратко заустављен. Али ипак, захваљуjући ентузиjазму, успркос годинама бременитим ратом, успио jе да опстане, да преживи.[8] Посљедњи салон, тринаести по реду, организован jе у част Видовдана, jула 1995. године. Тада су на салону осим умjетника из Краjине учествовали и гости из Београда. Селектор салона била jе Данка Дамjановић, историчар умjетности из Бања Луке коjа jе у каталогу записала: “… када ускоро за Србе у овим западним странама дођу срећна времена, Кнински ликовни салон свакако би требало да као већ традиционална ликовна манифестациjа, добиjе jедно од значаjниjих или наjзначаjниjе мjесто у нашем ликовном животу. Приjе свега зато jер jе jедини успио да преживи кроз све ове сурове године.”[9]

У Галериjи на Книнскоj тврђави, изложбу под називом “Геноцид над Србима ”приредио jе Милић од Мачве 18. jуна 1993.године[10] Послиjе Книна изложба jе била представљена публици на Плитвицама, 14. jула 1993. у оквиру организованог “Сабора српског духа”, а затим у Приjедору.

За време рата у галериjи су jош излагали, глумац из Београда Мирко Петковић, аквареле “Книнско небо,” у оквиру позоришног фестивала (август 1993.), Никола Русић – Плавањац (август 1994.), Јово Пушкар из Житнића код Дрниша и jош неки краjишки умjетници.

Осим у Книну ликовни умjетници излагали су у Топуском (Бранка Мраовић, Гоjко Вукчевић, Стево Раделић и други), у Петрињи (Никола Русић – Плавањац и други) а изложбе jе организовао историчар умjетности Марко Миљановић.[11]

У Бенковцу, у просториjама каштела приређена jе 7. jуна 1994. изложба “Иконопис Далматинске краjине”. На њоj су биле представљене иконе коjе су се приjе тога налазиле на конзервациjи у Београду. Касниjе, у току октобра 1994. године, ова изложба организована jе и у Галериjи на Книнскоj тврђави.[12]

На краjу, треба споменути и археолошку изложбу “Српске громиле” коjа jе послиjе Дрвара представљена у Книну, а затим у Бенковцу и Обровцу, гдjе jоj се послиjе “Олуjе” губи сваки траг.[13]

Тако jе за све време рата у постоjећим музеjима и галериjама пулсирао ликовни живот у Книну, Бенковцу, Обровцу, Петрињи, Глини, Костаjници у Вуковару и Белом Манастиру гдjе jе дjеловала Барањска ликовна колониjа.

Ипак, по звом значаjу наjвеће резултате дало jе Умjетничко братство манастира Крка. На инициjативу Српског културног друштва “Зора” из Книна 1990. године почела jе са радом прва ликовна колониjа манастира Крка. Колониjа jе била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умjетника коjи ће боравити у манастиру Крка и околним мjестима и оставити дjела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историjским и културним наслиjеђем овог краjа. Већ по завршетку рада прве колониjе, у Београду jе, у Умjетничком павиљону “Цвиjета Зузорић” била организована изложба радова учесника. Тако су настала дjела траjне умjетничке вредности коjа су се увећала дjеловањем колониjе. Сама колониjа постала jе традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса, у августу 1995.[14] Наредних година у рад колониjе осим сликара, укључили су се ваjари и конзерватори коjи су тако дали своj прилог манастирскоj ризници.[15] Приjе акциjе “Олуjа” ради организовања изложбе у Биjељини, Бања Луци и Санском Мосту већина радова била jе измjештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.[16] Очекуjе се повратак збирке у манастир Крку, као и продужетак рада Умjетничког братства..

На краjу, послиjе свега шта се десило, са ове временске дистанце и териториjалне удаљености, изгледа да су наjљепши и наjсрећниjи моменти у тим злокобним временима били тренуци умjетничког надахнућа и потреба обичних људи да бар на трен забораве сурову реалност у коjоj су живjели. Зато су све изложбе, посебно сам чин отварања, биле изузетно добро посjећене. Стални посjетиоци били су ученици книнских основних и средњих школа, као и студенти новооснованог Универзитета “Никола Тесла” у Книну. Многи од њих и послиjе егзодуса наставили су редовно да посjећуjу ликовне изложбе у новоj средини, а неки су и сами постали ликовни ствараоци. Тако у Краjини бачено сjеме, овдjе у Матици даjе своjе плодове.

Археолошка истраживања

Све до посљедњег рата о археологиjи Срба на тим просторима готово да ниjе било ни спомена. Углавном jе све било подређено доказивању “тисућугодишње постоjаности Хрвата”. Зато ниjе нимало случаjно што jе у Книну jош 1893. основано “Хрватско старинарско друштво” и отворен “Први музеj хрватских споменика,” а двиjе године касниjе покренут и часопис “Старохрватска просвjета”. Питање српског присуства у области Книна и шире, препуштено jе забораву и остало потпуно нерасвjетљено. Одговор jе могла пружити само археологиjа са своjим методом рада, па су у томе правцу покренута археолошка рекогносцирања и истраживања. Носилац активности испред Свесловенског савеза из Београда био jе др Ђорђе Јанковић са студентима археологиjе Филозофског факултета. Уз подршку Удружења Срба из Хрватске са сjедиштем у Београду проведена су 1991. године прва рекогносцирања око Срба у Лици и његове шире околине. Археолошка истраживања на више локалитета проводила су се у двиjе кампање, током 1993. и 1994. године. У оквиру овог проjекта било jе укључено и подручjе Босанске краjине. Археолошки jе потврђено да су се Срби приjе него што су примили хришћанство сахрањивали у громиле, коjе су утврђене на ширем простору римске провинциjе Далмациjе. Распоред громила се подудара са писаним подацима о распростирању Срба у раном средњем виjеку. Том приликом уочена су и дjеломично истражена гробља (громиле) поред Српског кланца, око извора риjеке Уне, затим код Петровца, Дрвара, Грахова и Книна. На одређен начин, ови налази потврдили су наводе франачког љетописца Аjнхарда из 822. године према коjима се Људевит Посавски испред Франака склонио код Срба коjи су тада, како каже “држали већи дио Далмациjе”. Посебно изненађење било jе потврђивање постоjања громила код Книна, jер jе то одударало од писаних података о jугозападним границама Срба у X виjеку. Наjближе Книну истражено jе неколико громила на Врбнику и Рамљанима, затим поред цркве Св. Луке у Уздољу.[17] “Грађа за књигу jе прикупљена током неуспешног српског рата за поништавање последица Другог светског рата и комунистичке власти у Југославиjи, успостављене од стране Запада, односно за уjедињење Срба и спречавање окупациjе. Истраживања су била малог обима, сведена на прикупљање основних података о српском наслеђу, дуго брисаном и прикриваном у областима коjе су биле под вековном окупациjом. … Пошто нисам очекивао предаjу наших области неприjатељу, многи краjеви су остали неиспитани, иако jе планирано да се истражуjу. Нажалост, истраживања давне српске прошлости не спроводе се ни у Југославиjи.”[18] Уз помоћ мjештана истражена jе и црква Св. Луке у Уздољу и дато jе стручно тумачење.[19] Да jе гробље око цркве православно, српско, свjедоче средњовjековни камени надгробни споменици, мраморови (“стећци”) коjи се датираjу од XIV до XVI виjека. Осим помоћи око истраживања Музеj jе пружио помоћ и приликом рекогносцирања терена на подручjу Далмациjе и Лике.[20] Громиле су регистроване у области између Крке и долине Зрмање, затим око Грачаца у Лици и Крбави, што указуjе да jе ово подручjе jугозападна граница ширења громила. Тако су ова истраживања и рекогносцирања терена употпунила познате историjске податке коjи говоре о Србима.

Других истраживања за вриjеме траjања рата ниjе било. Да би се унапредила и боље организовала музеjска дjелатност одржано jе Савjетовање о заштити баштине у Републици Српскоj и Републици Српскоj Краjини у Биjељини 19. и 20. маjа 1995. године. Том приликом су донешени значаjни закључци, али су касниjи трагични догађаjи спречили њихову реализациjу.

Организовано jе и више симпозиjума историчара и географа у Топуском, 14. и 15. октобра 1994., Белом Манастиру, 26. фебруара 1995., Вуковару, 19. и 20. маjа 1995.и Петрињи од 1. до 3. jуна 1995. Скупови су организовани да би се са истином о вjековном присуству Срба на овим просторима упознала како домаћа тако и свjетска jавност.

Заштита споменика културе

Осjећаjући зло коjе се изнова над Србима из Краjине било надвило, Министарство културе Србиjе и Српска православна црква оформиле су 1991. године Комисиjу коjа jе имала задатак да поjедине предмете или комплетне ризнице премjести из угрожених подручjа. У таj посао од изузетног националног интереса биле су укључене и краjишке културне институциjе уз пун допринос Завичаjног клуба “Книнска краjина” из Београда. Тако jе у посљедњи час спашен и евакуисан на безбjедниjа мjеста само мањи дио икона, диjелова иконостаса, старих црквених богослужбених књига и других културно – умjетничких предмета из Сjеверне Далмациjе, Западне и Источне Славониjе. Већина тих икона налазила се у стању тешке угрожености. Захваљуjући напорима конзерватора Народног музеjа и Републичког завода за заштиту споменика из Београда, њима jе конзервациjом и рестаурациjом продужен виjек траjања.[21] Послиjе конзерваторско – рестаураторског третмана, услиjедила jе стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби у Београду и неким другим градовима Србиjе и Републике Српске. Тако су приређене четири изложбе: “Иконопис Далматинске краjине”, 1992.,“Умjетничка баштина Срба у Западноj Славониjи”, 1993., “Иконопис Книнске краjине – 1”,1995., и “Иконопис Книнске краjине – 2”, 1997. Преко ових изложби стручна и шира jавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим диjелом српске културне баштине.

Успостављањем првих државних облика на подручjу Краjине, почело се озбиљно размишљати и о оснивању установа коjе би у свом дjелокругу имале заштиту националног споменичког блага. Као израз такве продубљене свиjести представљало jе оснивање Општинског завода за заштиту споменика културе у Книну, 1990. године. То ће практично да буде jедини Завод на териториjи бивше СР Хрватске коjи ће се бавити заштитом споменика српске провениjенциjе. Касниjе, 1992. године, Завод ће прерасти у установу републичког ранга, а тада ће се основати и Регионални заводи за заштиту споменика у Бенковцу и Вуковару. [22] Како jе кроз све ово време Краjина била у рату, ниjе се могло много очекивати од новооснованих институциjа. Ипак су неке прелиминарне радње обављене. Пописани су споменици, дjеломично урађена фотодокументациjа, а подузимане су и практичне акциjе на санирању непокретних културних добара. Рад су оптерећивале како ратне околности, тако и новчана оскудица и недовољна стручна екипираност. Али успркос свему, у датим околностима учињено jе доста на спашавању културног блага. Приjе свега, дио културних добара jе евакуисан у одговараjуће стручне установе у Београду и Србиjи, гдjе jе представљен на поменутим изложбама.

У Вуковару осим Регионалног завода, од 1991. године мрежу установа културе чинили су: Музеj града Вуковара, Народна библиотека Вуковар, Српски културни центар Вуковар и Српски дом. Српски културни центри дjеловали су у Илоку, Тењи и Даљу а у Белом Манастиру Народни универзитет “Вук Караџић”.

Посебна активност на заштити споменика културе одвиjала се преко Музеjа Книнске краjине[23] Осим заштите збирки коjе су се налазиле у музеjу – археолошка, палеонтолошка, етнографска и збирка НОБ-е, као и поклон-збирке умjетничких радова из Београда и Дубровника, улагани су напори да се заштите и обjекти на Тврђави и терену. У више наврата, током 1991. године, из девастираног Музеjа Дрнишке краjине у Кнински музеj jе превежена збирка радова познатог скулптора Ивана Мештровића. Прениjет jе и дио археолошке и етнографске грађе, посебно вредан ковчег познате племићке породице Накић – Воjновић. Сачуване су књиге и друга архивска грађа од посебног значаjа за дрнишки краj. [24] О судбини сачуваних експоната jош за време рата, била jе преко представника међународне заjеднице коjи су у више наврата посjећивали музеj, упозната хрватска jавност.[25] За све време УНЕСКО и друге међународне организациjе нису исказали довољну бригу у заштити споменика српске културе.[26] Политика двоjних стандарда постала jе њихова тужна реалност, тако да се наметало питање и сврсисходности постоjања ових организациjа. У исти ранг може се довести и питање значаjа Хашке конвенциjе о заштити културних добара у случаjу оружаног сукоба. Своjим непринципиjелним и недоличним понашањем, не одоливши искушењима политике, УНЕСКО jе ставио срамну тачку на милениjумско континуирано уништавање нашег историjског наслиjеђа.

За све ово време била jе недовољна помоћ и културних институциjа из Србиjе. Ниjе благовремено склоњена баштина из Западне Славониjе. Тако jе демолиран и опљачкан владичански двор у Пакрацу. Нестала jе jедна од наjвредниjих националних библиотека – стара епископска књижница, коjу jе основао Арсениjе III Чарноjевић. У фондовима ове библиотеке поред рукописних књига било jе и 112 србуља. Страдала jе и пакрачка ризница коjу су чинили броjни црквено – умjетнички и литургиjски предмети. О страдању српских светиња у Хрватскоj, до сада jе наjпотпуниjе писао управник Музеjа СПЦ у Београду др Слободан Милеуснић.[27] Ту jе документовано уништавање покретне и непокретне црквене имовине, посебно умjетничких предмета и драгоцjености, културног и духовног блага. Уз бољу организациjу поменути Кризни штаб могао jе више да учини. У Краjини су тада недостаjале стручне екипе коjе би урадиле комплетну фотодокументациjу споменика и цртеже свих иконостаса.[28] Уништавањем храмова требало jе уништити аутентична свjедочанства и духовно памћење српског народа. При уништавању духовних тековина заборављало се да се ради и о уништавању цивилизациjских тековина свих људи.

Министарство културе и вjера РСК дониjело jе Одлуку 3. априла 1995. године о оснивању Републичког кризног штаба за евакуациjу, заштиту, чување и смjештаj покретних културних и природних добара. Била су формирана два одjељења, jедно за западни дио са сjедиштем у Книну, и друго за источни дио са сjедиштем у Вуковару. Постављени задаци од коjих jе наjважниjи био да се у случаjу ратних деjстава писменим путем затражи сарадња и помоћ надлежних установа, институциjа и компетентних стручњака у Републици Србиjи, како би се послови евакуациjе, заштите, чувања и смjештаjа покретних културних и природних добара што безбjедниjе и ефикасниjе обавили, нажалост нису реализовани.

Уважаваjући досадашње покушаjе предузете у правцу нормализациjе односа са Хрватском, као и кораке у проведби већ постигнутих, са жаљењем можемо констатовати да jе из нама непознатих разлога занемарена заштита српских споменика културе. Држимо да jе ово посљедњи моменат да се оформи група квалификованих стручњака коjи би обишли ратом погођена подручjа, сачинили инвентаре преосталог умjетничког наслиjеђа са коjима би онда упознали како хрватску власт и локалне службе зажтите, тако и службу заштите у Србиjи и међународну заjедницу.

Од других културних установа са сjедиштем у Книну активно су дjеловале: Архив РСК коjи jе био потпуно стручно екипиран и имао обавезу заштите архивске грађе.[29] Архив jе основан 30. jуна 1992. године и привремено био смjештен у згради старе книнске гимназиjе.[30] Наjвећи дио архивске грађе био jе прениjет из библиотеке фрањевашког самостана коjа jе тако спашена од потпуног уништења. Током 1993. године Министарство културе и вjера РСК основало jе Националну библиотеку, Српско народно позориште РСК и “Краjина – филм[31]

У оквиру Центра за културу Книн дjеловала jе Градска библиотека са око 20.000 књига. Повремено су организоване промоциjе, и посjете Међународном саjму књига у Београду. На том саjму, издаваче из РСК jе окупила Информативна агенциjа “Искра”. Тематика изложених књига била jе разноврсна. Наjвише jе било наслова из ратног времена и историjе Краjине.[32]

Послиjе “Олуjе” дио књижног фонда книнске библиотеке, књиге писане на ћирилици, завршио jе на ломачи. Тако су прошле и све друге библиотеке на подручjу Краjине. Био jе то “цивилизациjски чин”, раскид са прошлости, до тада готово незабиљежен у свjетскоj цивилизациjи.[33] О живоj издавачкоj дjелатности на подручjу Краjине наjпотпуниjу библиографиjу урадио jе архивиста Свемир Поповић.[34] Кнински центар за културу повремено jе организовао позоришне представе и друге културне програме.[35] Центар jе имао Градски дувачки оркестар, коjи jе у току 1993. године постао Воjни оркестар. Посебно jе била запажена балетска школа коjу су полазили наjмлађи Книњани. [36] За све време одржавале су се и смотре изворног народног стваралаштва. Били су то “Мокропољски сусрети”, у Кистањама “Буковачки караван” и у Стрмици “Сиjело Тромеђе”.[37] Поjедина друштва представљала су фолклор у Србиjи и Републици Српскоj. “Сцена младих” из Книна учествовала jе на Првом jугославенском фестивалу позоришта за дjецу у Котору.

Оснивање и активности (српских)

културно умjетничких друштава

Пред сам рат, као и у његовом току, основано jе више српских културних друштава и културно – умjетничких друштава, као и њихових пододбора. Сва ова друштва имала су задатак да дjелуjу на очувању традициjе, културе и обичаjа, односно да сачуваjу културни идентитет и посебности Срба Краjишника.

Оснивање и активности српског

културног друштва “Зора”

Српско културно друштво (СКД) “Зора” настало jе на традициjи книнске “Зоре”, коjа jе први пут основана 1903. године као национална организациjа и била jедна од многих коjе су у то вриjеме дjеловале у градовима Аустроугарске монархиjе. (Беч, Мостар, Дубровник).[38] Садашња “Зора” обновила jе дjеловање на скупу одржаном 7. jула 1989. године на стадиону Ногометног клуба у Кистањама.[39] Тадашње власти нису допустиле регистрациjу, па jе 25. новембра исте године одржана нова оснивачка скупштина у мjесту Плавно код Книна. СКД “Зора” основано jе са задатком да чува, његуjе и унапређуjе културне вредности, традициjу и обичаjе српског народа у Книнскоj краjини, Буковици и Равним Котарима. Касниjе jе основан пододбор у Бенковцу. “Зора” jе требала да преузме и надокнади све оно што се ниjе могло дотада постићи у хрватским ”институциjама система”. Прва манифестациjа коjу jе “Зора” покренула била jе “Дани српске културе” у Книнскоj краjини. Окупило се тада на десетине умjетника из разних области коjи су у оквиру ове манифестациjе и за време рата долазили и одржавали књижевне вечери, изложбе, позоришне представе и друго. На таквим скуповима учествовале су хиљаде људи, а подршку су им давали не само политичари, већ готово сва културна, умjетничка и научна елита Београда, Србиjе и српске диjаспоре. У политички живот, успркос притисцима “Зора” се ниjе укључивала, поље њеног дjеловања било jе и остало култура.[40]

На инициjативу СКД “Зора” 1990. године у манастиру Св. Архангела Михаила на риjеци Крки почело jе са радом Умjетничко братство. У братство су долазили и у манастиру Крка боравили познати српски ликовни умjетници, све до прогона Срба у августу 1995. године.

Да би се културна и друга jавност у Србиjи упознала са традициjом, обичаjима и културом са простора Краjине заjедно са Завичаjним клубом “Книнска краjина”, у “Сава центру” 16. новембра 1990, “Зора” jе организовала незаборавно сценско – музичко дjело “Ласно ћемо ако jесмо људи”.

Покренута jе акциjа обнављања цркве у Личком Тишковцу. Уз прикупљање средстава “Зора”jе на цркви поставила натпис и рељеф краља Петра I Ослободиоца.

Покренут jе часопис за културу и поезиjу “Српска зора” и издата књига проте Саве Накићеновића “Книнска краjина”[41] Захваљуjући “Зориним” ауторима историjа Тромеђе и Краjине добила jе оно мjесто коjо jоj припада.[42] Наjпотпуниjе издање била jе Монографиjа “Република Српска Краjина” коjа представља израз и настоjање jедног броjа српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Краjини, његову оправданост и непорецивост. На основу извршене анализе књига представља jош jедан доказ да jе Краjина српска земља.[43] “Зора” jе обjавила и први краjишки роман “Невини ђаво”.[44]

Посебна заслуга “Зоре” био jе покушаj да отргне и сачува од заборава све значаjниjе историjске личности. Од 1989. до љета 1995. године СКД “Зора ” jе у Краjини поставила бисте Доситеjа Обрадовића (Голубић, Книн, Орлић), Владана Деснице (Бенковац), епископа Никодима Милаша (Цетина), епископа Стефана Кнежевића (Оћестово), Енглескиње Мис Аделине Ирби (Стрмица и Плавно). На Видовдан 1994. године код цркве Лазарице на далматинском Косову пољу откривена jе скулптура “Српског гуслара”.[45] Три спомен – чесме (Плавно, Стрмица и Цетина) оплемењене су умjетничким мозаицима или бронзаним вучjим главама.[46] Нажалост, за господаре рата Краjина jе како рече пjесник: “Само сламка међу вихорове, тужни сирак без иђе икога”, па су злочиначке акциjе “Бљесак” и “Олуjа”могле да уз прогон народа униште све споменике коjе jе поставило СКД “Зора”, и jош многе друге са вjековном традициjом. [47]

СКД “Зора” свих ових година, наставило jе да активно дjелуjе у избjеглиштву на очувању културног идентитета избjеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се jедног дана вратити у своj завичаj. У томе ужива подршку и свесрдну помоћ владика и свештенства и улаже напоре око обнове порушених и девастираних цркава и парохиjских домова. [48]

Српско културно друштво

“Сава Мркаљ” Топуско

Српско културно друштво “Сава Мркаљ” Топуско основано jе 17. марта 1990. године, готово са сличним програмским задацима коjе jе себи поставило СКД “Зора” из Книна.[49] Друштво jе за време свог дjеловања дало пун допринос на његовању и развиjању културних вредности на подручjу Баниjе, Кордуна и Лике. Друштво jе основало временом и своjе огранке у Крњаку, Оточцу, Новом Саду и другим мjестима. Пододбор у Оточцу “Јоксим Новић Оточанин” добио jе назив по тамошњем пjеснику из прве половине XIX виjека.[50] Од подузетих активности посебно се издваjа традиционална манифестациjа “Дани Саве Мркаља”. Дани су пролазили уз дружење књижевника и пjесника и додjелу награде ”Браћа Мицић” у Маjским Пољанама код Глине.[51] Друштво jе организовало и ликовне изложбе наjпознатиjих краjишких умjетника. Посебна активност односила се на издавачку дjелатност. Од маjа 1990. до августа 1995. СКД “Сава Мркаљ” издало jе 59 броjева “Српског гласа”, новина за образовање, културу и друштвена питања Срба у Хрватскоj.[52] Од других издања посебно се истиче репринт издање књиге Маноjла Грбића “Карловачко владичанство,”[53] затим из jезика и књижевности радови Жарка Ружића[54] и Јована Радуловића.[55] Друштво организуjе књижевне вечери на простору Краjине и промовише нова издања.[56] Нажалост пропао jе покушаj Друштва да из цркве Св. Илиjе у Бузети преузме и на конзервациjу у Београд пошање иконе коjе су се налазиле у овоj цркви – брвнари. За вриjеме “Олуjе” и црква и иконе заувjек су нестале у пламену. Том приликом оштећене су и многе друге цркве, а нестали су броjни покретни умjетнички предмети на подручjу Баниjе, Кордуна и Лике, као уосталом и на подручjу читаве Краjине.[57]

За све време рата СКД “Сава Мркаљ” Топуско чинило jе изузетне напоре да се оживи замрли културни живот на овим просторима, да се очува културно наслиjеђе предака. У културу баниjских, као и других краjишких Срба никада се ниjе посебно улагало, па су постигнути резултати тек плод огромног индувидуалног прегнућа.[58]

Послиjе обнављања рада “Просвjете” у Загребу, оснивања “Зоре” у Книну, “Сава Мркаља” у Топуском и “Јоксима Новића Оточанина” у Оточцу у Карловцу jе у фебруару 1991. године основано Српско културно-умjетничко друштво “Милан Радека.”[59]

Међу осталим друштвима коjа су дjеловала за време рата на простору Краjине истичу се: Српско пjевачко друштво “Бранко”. Друштво jе обновило рад у Задру 23. децембра 1990. године. [60]

У Дрнишу jе jош 1898. године била основана Српска аутономашка читаоница коjа дjеловала неколико година. 1908. године при цркви jе основано Српско пjевачко друштво, а 1930. и Српско црквено културно друштво “Растко”. Друштво jе престало са радом 1937. године. На инициjативу многих Дрнишана 16. фебруара 1991. године обновљен jе рад Српског црквеног културног друштва “Растко”. Одмах jе формирана и пjевачка секциjа.[61]

У Западноj Славониjи у Окучанима дjеловао jе Културно умjетнички клуб “Свети Саво”, а у Вуковару књижевни клуб “Захариjе Орфелин” коjи jе издавао књижевни часопис “Добра вода”.

У Краjини су егзистирале и двиjе задужбине. У Белом Манастиру огранак Вукове задужбине из Београда, а у Јасеновчанима на Баниjи Задужбина куће Грновића.[62]

Оваj преглед друштава завршићу бесjедом Анђелка Анушића са оснивања СКД “Сава Мркаљ” у Топуском: “Наше jе и на нама jе – на Српском културном друштву “Сава Мркаљ” на “Просвjети”и “Зори”, као и на другим културним друштвима коjа ће евентуално бити основана – да своjим културним и просвjетарским дjеловањем, своjом мудрошћу и традиционалним поштењем свима покажемо и докажемо да су наши мртви и живи на броjу. Данас, овдjе и сутра”.[63]

Остале културне манифестациjе

Од посебног значаjа било jе организовање Книнског позоришног фестивала на Тврђави у Книну. [64] Први позоришни фестивал одржан jе од 21. до 30. августа 1993. године са намjером да прерасте у фестивал српског драмског стваралаштва.Нажалост ова племенита идеjа реализована jе jош само од 26. августа до1.септембра1994. када jе организован Други кнински позоришни фестивал. У тим позоришним представама, иначе изузетно добро посjећеним, наступали су глумци Бањалучког позоришта, Народног позоришта из Београда, Позоришта “Јоаким Вуjић”из Крагуjевца, Народног позоришта из Ниша, аматерска група из Топуског и други.

Тако jе Книнска тврђава, коjа jе кроз своjу бурну историjу била поприште борби за голи живот, постала поприште за обогаћивање живота. Вриjеди забиљежити риjечи глумца Стеве Жигона коjи jе био чест гост у Краjини: “Захваљуjући дуговjечности и човjековоj тежњи да продужи живот и побиjеди смрт, тврђаве су постале позоришта на коjима се изводе умjетничка дjела чиjи jе главни смисао управо борба за живот, а против смрти.”

Од других манифестациjа издваjа се обиљежавање Видовдана на Далматинском Косову. Послиjе Свете литургиjе услиjедио би богат културно – умjетнички програм у коме су учествовали и гости из Србиjе или умjетници из других дjелова Краjине. Били су то дани испуњени радости коjу су пружали сликари, пjесници и глумци. Затим су се у Книну одржавали “Ђурђевдански сусрети” воjних оркестара Краjине и манифестациjа ЗАК (за Краjину…за културу…за Книн). У Бенковцу су се организовале “Ивањске свечаности” у Петрињи “Дуовске свечаности”, као и у Слуњу, а било и других манифестациjа широм Краjине.

Оваj рад jе покушаj синтетичког сагледавања и вредновања напора остварених на плану културе у условима и околностима коjе су остављале уистину мало простора за такву дjелатност. Наведено указуjе да духовни и културни живот не само да ниjе замро, него jе био у сталном успону. Поред институциjа коjе су оформљене пред сам рат углавном са српским предзнаком, ницале су нове установе, гласила, културно – умjетничка друштва, организовани фестивали, књижевне вечери краjишких и осталих писаца српског jезичког подручjа. Преко културе и сада одржавамо везу са завичаjем, коjа остаjе наше траjно прибjежиште и уточиште. Надамо се, и прижељкуjемо, да ће наведена проблематика наћи своjе мjесто и у програму Владе Србиjе и тако постани брига шире заjеднице притом не овисећи о доброj вољи поjединаца, какво jе стање било до сада.

[1] Момчило Диклић, Положаj Срба у Хрватскоj од 1945. до 1990. године, Нови Бечеj 1997, 49-56

[2] Миленко Пекић, Проблем историjских извора на примjеру прошлости српског народа сjеверне Далмациjе, Српска слободарска мисао 12, Год.II бр.6, Београд 2001., 156-170.

[3] Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991 – 1995., Београд 1997, 118,119

[4] Каталог, Република Српска Краjина – корjени државности и настанак, Книн 1993, 3

[5] Посебну захвалност за организациjу ових изложби дугуjемо музеjском савjетнику Историjског музеjа Србиjе г-дину Ђорђу Митровићу.

[6] У Умjетничком павиљону “Цвиjета Зузорић” у Београду била jе 10. и 11. марта 1987. године приређена аукциjа у добротворне сврхе умjетничких дjела ликовних умjетника Србиjе у корист пострадалог подручjа Книна и Босанског Грахова од земљотреса. За аукциjу jе дало своjе радове око 200 умjетника из свих области ликовне умjетности. Средства прикупљена продаjом умjетничких дjела намjењена су била за санациjу оштећених споменика културе – манастира Крка, Книнске тврђаве и родне киуће Гаврила Принципа у Бос. Грахову. Од непроданих дjела формиране су двиjе сталне поставке (у Книну и Бос. Грахову). Нажалост, послиjе прогона Срба ниjе позната судбина ових збирки.

[7] Посебна заслуга што jе Салон преживио све ове недаће припада умjетницима из Книна: Здравку Мирчети-Здрави, Мирку Кукољу-Дону, и до рата Милану Зоричићу.

[8] Нажалост мећу првим жртвама рата био jе и учесник КЛС сликар Борис Маркош – Минго, коjи jе погинуо 13. септембра 1991. као добровољац за тада САО Краjину. У свом кратком и плодном раду излагао jе у Шибенику, Сплиту и Лакташима. Учествовао jе на више КЛС. Посљедње што jе учинио била jе скулптура коjу jе урадио као учесник Ликовне колониjе манастира Крка 1991. године.

[9] За време “Олуjе” радови су остали на изложби у црквици Св. Барбаре на Книнскоj тврђави и њихова jе судбина jош непозната. Избjегли умjетници из Краjине у Београду су продужили живот овоj ликовноj манифестациjи под називом Краjишки ликовни салон. У избjеглиштву jе до сада приређено пет, укупно осамнеjст.

[10] Изложбу jе отворила Данка Дамjановић, виши кустос Умjетничке галериjе из Бања Луке.

[11] У Петрињи jе остала изложба радова Николе Русића – Плавањца и њена судбина до данас jе непозната.

[12] Захваљуjући кустосу Бенковачког музеjа Милораду Савићу иконе су у посљедњем моменту испред “Олуjе”пренешене у Србиjу и тако спашене. Хрватска jе ово третирала као “ крађу хрватског културног блага” и осудила Савића, али jе касниjе осуда укинута. За правим кривцима коjи су уништили или покрали на хиљаде краjишких икона нажалост до данас нико не трага.

[13] Изложбу jе приредио испред Свесловенског савеза из Београда археолог Ђорђе Јанковић, коjи jе тих ратних година на подручjу Краjине вршио археолошка истраживања.

[14] Никола Церовац запослен у Удружењу ликовних умjетника Србиjе био jе све време покретач и организатор рада колониjе. Касниjе jе успостављена веза и колониjа jе дjеловала и у манастиру Рмањ код Мартин Брода, Тавна код Биjељине и у Добруну код Вишеграда.
“Истина” лист српске православне епархиjе далматинске (даље “Истина”)

[15] Колониjа jе почињала радом на дан Св. Мариjе Магдалене, коjа jе постала заштитница Умjетничког братства. Умjетницима jе била на располагању и графичка преса. Организован jе био одлазак у манастир ученика из Книна коjи су учили уз умjетнике, али и сами остварили своjе прве радове.

[16] Из Санског Моста изложба jе спашена захваљуjући сабрату братства Михаjлу Ракити из Бања Луке, када jе град већ био окупиран. Радови су били потом излагани у свим већим мjестима у Србиjи и Републици Српскоj и дали су своj допринос уjедињењу српског духовног простора.

[17] Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд 1998

[18] Исти,155

[19] Исти, Уздоље – црква Св. Луке, Книнска краjина 1,Београд 2002, 57-58

[20] Исти, Српске громиле, 86

[21] Средства за конзервациjу обезбjедило jе Министарстви културе Републике Србиjе у чему посебне заслуге припадаjу пом. министра г-дину Раду Бегенишићу.

[22] Огњен Игњатовић, Из рада Републичког забода за заштиту споменика културе РСК – Книн, “Истина”, Год IV, бр. 9-10, Книн, jун 1992. децембар 1993,44-45; запослени у Републичком заводу у Книну: Огњен Игњатовић, директор – трагично преминуо послиjе саобраћаjне несреће код Биjељине и Бранко Чоловић, историчар умjетности; у Бенковцу – Милорад Савић, историчар умjетности, у Вуковару – Велимир Ћеримовић, архитекта.

[23] За време рата одлуком оснивача Скупштине општине Книн Музеj jе промjенио назив и звао се jе Музеj града Книна. На челу Музеjа био jе М. Будимир, археолог

[24] Усљед ратних дешавања Дрнишки музеj напустити jе кустос Душан Рашковић, па су експонати остали незаштићени и тада jе jедан дио нестао. Када су послиjе “Олуjе” хрватски музеалци стиугли на Книнску тврђаву и пронашли сачуване експонате, признали су да Срби ипак нису “вандали”. “Сачуван маузолеj”, Новости, Београд, 19. август 1995.

[25] Музеj града Книна 20. jуна 1994. године посjетио jе стручни савjетник Виjећа Европе др Колин Кеjсер и фотографисао експонате. И у току 1995. године испред Европске заjеднице музеj су 6. jуна посjетили Италиjан Домино и Словак Маркуш и упознали се са стањем споменика културе. Нажалост, избjегли и прогнани Срби ни послиjе 10 година од прогона немаjу потпуне информациjе о стању споменичке баштине коjа jе остала у Хрватскоj. Ниjе позната судбина неколико хиљада несталих икона као и других богослужбених предмета, архивске и библиотечне грађе.

[26] Велимир Ћеримовић, Културно наслеђе и мировне мисиjе у РСК, прилог у овом Зборнику

[27] Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991 – 1995 (1997), Београд 1997

[28] Међу риjеткима коjи су покушавали нешто више да учине био jе Никола Кусовац, виши савjетник Народног музеjа из Београда. Захваљуjучи његовом ентузиjазму и несебичном залагању “сачуване су тек жилице корjена jедног народа прогнаног са огњишта”, “ Тешко без корена“, Новости, Београд 30.август 1995, 18

[29] Љубица Јовановић, директор, за време рата избjегла из Дервенте, Милан Радованац и Свемир Поповић, архивисти, и Радмила Новковић, библиотекар, избjегли из Карловца гдjе су до рата радили у Историjском архиву Карловац.

[30] Када jе ова зграда промjенила намjену Архив jе био дислоциран у простор поред Фрањевачког самостана у коме се некад налазио “Први музеj хрватских споменика”. Са овим чином постало jе jасно да тадашња власт ниjе много марила за архивску грађу. Архив jе временом формирао и своjу библиотеку, од више хиљада књига до коjих jе дошао углавном поклонима (Библиотека воjске и др.).

[31] Др Бранко Зинаић обављао jе у то време дужност координатора Министарства културе и вjера, Милан Плећеш био jе управник Српског народног позоришта, а Душан Говоруша директор “Краjина – филма”.

[32] Своjа издања на штанду редовно jе излагало и СКД “Зора”, коjе jе заjедно са Удружењем Срба из Хрватске наставило ову активност након егзодуса.

[33] Светозар Ливада,Етничко чишћење – злочин стољећа, Загреб 1997, 31-34

[34] Свемир Поповић, Преглед издавачке дjелатности у Краjини 1990-1995, Љетопис СКД “Просвjета”св.1, Загреб 1996, 442-446

[35] Директор Центра био jе Саво Вуковић, професор, а координатор за културу Раде Матиjаш, коме се захваљуjем за информациjе коjе ми jе пружио у вези активности Центра.

[36] Балетску школу jе водила Ана Томић, избjеглица из Задра, коjа jе нажалост погинула у зору 4.августа 1995.,од првих граната коjе су пале на Книн.

[37] Раде Матиjаш, Из културне прошлости Стрмице – “Сиjела тромеђе ” Зборник, Стрмица – људи и догађаjи, Београд 2005, 197-204

[38] Никола Церовац, Српско културно друштво “Зора” 1989 – 2002, Завичаjне свеске, Книнска краjина 1, Београд 2002, 97-101

[39] У Инициjативном одбору били су: књижевник Јово Радуловић, новинар Јово Покраjац, професори Мишо Урош, Лазар Мацура, Светозар Борак и Мане Граовац, Никола Церовац, доктор Божо Дражић и други. За првог предсjедника изабран jе Јован Опачић.

[40] Петар Б. Поповић, Отпретавање памћења, Билтен СКД “Зора” Книн – Београд, посебно издање поводом Дана културе “Од Спасовдана до Видовдана 2000. године”

[41] Промоциjа књиге приређена jе у Книну 12. jуна 1990., на промоциjи су били представници СКД “Саво Мркаљ” из Топуског, “Просвjете” из Загреба и “Просвjете” из Сараjева. Часопис “Српска зора ” 1 – 7, Книн – Београд, излазио jе од 1990-1993. године. Први броj часописа промовисан jе у августу 1990. у Книну. “Приказ досадашњих културних активности СКД “Зора “, Истина,, Год.III, бр.6, Книн децембар 1990., 31

[42] Мишо Урош, Тромеђа – три међе jедног народа, Београд, 1994, Душан Рашковић – људи и догађаjи, Београд, 1994, Вељко Ђурић, Стефан Кнежевић, владика далматинско истриjски, Београд 1994 , Вељко Ђурић, Свети Спас у Цетини, Београд, 1994. Наjпотпуниjи преглед “Зориних” издања дао jе Велимир Колунџиjа, Завичаjне свеске 1, Београд 2002, 102 – 122

[43] Република Српска Краjина, Книн – Београд 1996.

[44] Бранко Зинаић, Невини ђаво,Нови Сад 1995.

[45] Биста jе рад скулптора Ђорђа Јовановића, а представљала jе поклон Удружења “Солидарност” из Новог Сада, на челу са г-ђом Милицом Грковић.

[46] Захваљуjући ентузиjазму људи окупљених око СКД “Зоре”, а првенствено агилном организатору Николи Церовцу, живот у Краjини у ратном вихору био jе подношљивиjи. За све време пристизала jе са активностима “Зоре” jедна позитивна енергиjа коjа jе улиjевала наду у опстанак Краjине.

[47] Остале су сачуване само бисте оних споменика коjе су биле у збирци Умjетничког братства манастира Крка: епископи Стефан Кнежевић и Никодим Милаш, свештеник Петар Јагодић Куриџа, Воjвода Голуб Бабић, политичар Саво Бjелановић. Остаjе нада да ће се jедног дана вратити заjедно са прогнаним народом и поставити на оним мjестима на коjима су и били.

[48] Посљедње “Зорино” издање jе Зборник радова о мjесту Стрмица код Книна, а приход од продаjе књиге намjењен jе за обнову цркве Мале Госпоjине у Стрмици.

[49] За предсjедника СКД “Сава Мркаљ”изабран jе Миле Боснић, а за секретара Бошко Бућан. Скупштином jе све време пресjедавао Марко Миљановић, историчар умjетности чиjе се велике заслуге за активности друштва. Анђелко Анушић, Мркаљев ламент, Српско сараjево 2002, 84-87

[50] Активности овог пододбора на плану културе у избjеглиштву чува и развиjа Завичаjно удружење “Гацка долина и Врховине” у Београду.

[51] Добитници награде “Браћа Мицић”: Никола Вуjчић, Јован Радуловић и Иван В. Лалић; Браћа Мицић, Љубомир и Бранко (Бранко Ве Пољански) оснивачи су књижевног правца зенитизма коjи исходи из експресионизма.

[52] Милка Љубичић, “Српски глас” Топуско (1993-1995), Љетопис СКД “Просвjета” Загреб 1996, 334-340

[53] Анђелко Анушић, Да мртви и живи буду на броjу, Београд 2002, 167-169. “Карлковачко владичанство jе промовисано на Културно-духовноj академиjи у Глини 13. jануара 1991. године”, заjедно са антологиjом Здравка Крстановића “Златна пjена од мора”.

[54] Жарко Ружић, Сава Мркаљ, Песме и списи, СКД “Сава Мркаљ”Топуско 1994

[55] Јован Радуловић, По српскоj Далмациjи, СКД “Сава Мркаљ”Топуско 1995

[56] СКД “Сава Мркаљ”Топуско 26. jуна 1994. године на Книнскоj тврђави представило jе своjу издавачку дjелатност Книњанима.

[57] Светозар Ливада, Етничко чишћење, 31-34

[58] У избjеглиштву СКД “Сава Мркаљ” наставило jе са дjеловањем у Новом Саду. Недостатак простора и финанциjских средстава зауставио jе њихове активности током 1997. Остаjе нада да ће ово Друштво смоћи снаге да изнова оживи и заузме оно мjесто коjе jе раниjе у култури имало.

[59] Анђелко Анушић, Исто, 202-205; За предсjедника Друштва изабран jе Душан Годић, а за потпреседника Јово Николић.

[60] Ово друштво формирано jе 1904. године и дjеловало jе до краjа Првог свjетског рата. На челу друштва налазио се диригент Душко Мацура коjи ће затим у Книну заjедно са братом Миланом у оквиру Центра за културу формирати Музичку школу. “Истина”Год.IV,бр.7, Книн, jул 1991,36

[61] Истина, Год.IV, бр.7, Книн, jун 1991,18

[62] Краjишки глумац и пjесник Мићо Јелић Грновић основао jе ову задужбину у коjоj се уз 100-ак ликовних радова налазио и велик броj етнографских експоната. Током 1994. године постављена jе и изложба “Република Српска Краjина” са експонатима важним за државотворност краjишких Срба. Послиjе страдања (Задужбина jе нестала у пожару за време “Олуjе” ) са новим експонатима обновила jе рад у Белом Мамнастиру, а затим у Владимирцима код Шапца, гдjе се и сада налази.

[63] А. Анушић, Исто, 167

[64] Директор фестивала био jе глумац Милан Плећаш, а чланпви фестивалског одбора:Бранко Перић, предсjедник, Саво Вуковић, Драго Ковачевић, Лазар Мацура, свештеник Славко Зорица и Милан Штрбац.

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

2 Responses

  1. Koje gluposti isuse bože! Život (kulturni i ne-kulturni) srba marginalizovan u SR Hrvatskoj? I to zbog Hrvatskog Proljeća? Srbi u SR Hrvatskoj su bili građani A razine, bili su u svim institucijama, i to u velikom broju i na važnim funkcijama. Hrvatsko Proljeće nije bilo tako nacionalističko, to su vaše obične gluposti i histerije. Među Proljećarima bilo je i srba (jedan od najvećih proljećara bio je Srećko Bijelić, srbin po nacionalnosti) i pokret htio je jednostavno da Hrvatska ne bude stigmatizirana zbog prošlog ustaštva i da ne bude država B razine. Gotovo svi (originalni) proljećari su bili strogi komunisti, a i poslije raspada Sfrj su ostali u „komunističkim“ partijama. Vi ovdje pišete previše gluposti. Uvijek mislite da ste nevini narod i da vas cijeli svijet mrzi. Alo, svijetu ne zanima siromašna državica 8 miljuna ljudi!

  2. Odakle ste uzeli podatak da u Inicijativnom odboru bili su: književnik Jovo Radulović, novinar Jovo Pokrajac, profesori Mišo Uroš, Lazar Macura, Svetozar Borak i Mane Graovac, Nikola Cerovac, doktor Božo Dražić i drugi? Jovan Opačić u knjizi Tragedija krajiških Srba piše da članovi tog odbora bili su on i njegovi suradnici – Savo Masnikosa i Savo Sekulić. Hvala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: