Комунизам никако да прође!

Интервjу – Милослав Самарџић

Ускоро на Радио-телевизиjи Србиjе почиње емитовање сериjе „Равна гора“. Као jедан од покретача процеса рехабилитациjе Југословенске воjске у отаџбини, шта очекуjете од прве телевизиjске игране сериjе коjа се бави овом темом, а да то не чини са становишта комунистичког тумачења историjе?

– Нажалост, и ова сериjа ће у основи имати комунистичко тумачење историjе. Она jе напредак у односу на Булаjића, али темељи се не мењаjу. Дража jе неспособан, четници недисциплиновани, а с друге стране, Тито jе мангуп, партизани дисциплиновани, борбени и томе слично.

На основу чега то тврдите, будући да сериjа jош ниjе почела да се емитуjе?

– Радош Баjић jе у штампи изjављивао да не жели да мења историjу Народноослободилачке борбе, њене „тековине“ и тврдње о наводном доприносу партизана у борби за ослобођење. По том питању ће, мање-више, све остати као и у партизанским филмовима. Још jе извесниjе да нема изгледа да се прикаже оно што се заиста дешавало. Партизани ни 1941. године ни касниjе нису нападали Немце, већ четнике, док су се против Немаца борили у самоодбрани. Нападали су четнике чак и када су ови нападали Немце, па су тако зауставили и наjвећу антиосовинску акциjу на нашем тлу до доласка Црвене армиjе – напад четника на Немце и усташе у правцу Сараjева у jесен 1943. године. У треjлеру смо видели комунисту како говори против Немаца априла 1941, док су у стварности комунисти били савезници са Немцима све до 22. jуна исте године!

Пре неколико дана, умрла jе Титова супруга Јованка Броз. Веруjете ли у процене да jе она много више знала о кључним дилемама коjе су пратиле живот њеног мужа, од идентитета до пресудних политичких потеза, него што jе говорила о томе приликом ретких поjављивања у jавности у последњим децениjама?

– Мене ту наjвише фасцинира трансформациjа комуниста. Новине представљаjу покоjну Јованку као праву даму, Тита као великог господина, док jе главни циљ њихове борбе била управо борба за уништење и дама и господе! Заиста су их много уништили и, наравно, покупили су њихово богатство, од вила па надаље. Колико знам, данас у свету постоjе само три “турбета“ комунистичким диктаторима – у Северноj Кореjи, Лењину у Москви и онаj на Дедињу. Жалосно jе што и после толико година Тита чак и не означаваjу као диктатора и масовног убицу.

Остављате ли отвореном могућност да се постхумно поjаве Јованкина сведочења коjа би била веродостоjна и коjа би могла да значаjниjе утичу на српске представе о прошлости, без обзира на ваше идеолошке резерве према миљеу коjем jе она припадала?

– Веруjем да jе Јованка рекла све битно што jе знала, а то jе пре свега суров третман коjи jе преживела последњих година Титовог живота и касниjе, као и чињеница да jе Тито годинама служио као параван броjним малим диктаторима. Идентитет и остала спорна питања из Титове биографиjе решио jе Перо Симић у своjим књигама. Наравно, комунистима те информациjе звуче исувише приземно у односу на мит о Титу коjи су стварали и они их никада неће прихватити! У суштини, Тито им jе и даље параван за оно што су радили и што данас ради њихово потомство.

У протеклих неколико година била jе интензивирана потрага за посмртним остацима генерала Драже Михаиловића, а затим jе та тема напрасно нестала из „видног поља“ државе и медиjа, иако потрага ниjе расветлила ову енигму. Како гледате на такав расплет?

– Од првог дана сам тврдио и писао да се посмртни остаци генерала Михаиловића не могу откопати док су неокомунисти на власти. Подсетићу само да jе председник Социjалистичке партиjе, дакле преименованог Савеза комуниста, Ивица Дачић у овоj последњоj предизборноj кампањи обећао враћање Титовог споменика на главни трг у Ужицу! А Томислав Николић jе 20. октобра, дакле пре неколико дана, у књигу Спомен-гробља тзв. ослободиоцима Београда уписао ову невероватну реченицу: „Да ниjе било вас, у Србиjи се не би рађала деца, а рађаjу се честита и поносна деца Србиjе, коjа вас никад неће заборавити.“

Границу на Дрини увела jе НДХ, а оставили су jе комунисти!

о Колико су на све ово што се Србима дешава у протекле две децениjе, укључуjући и данашњицу, утицале проjекциjе териториjалне поделе простора бивше Југославиjе утврђене на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године?
– Утицале су пресудно! Подсећам да пре рата нису постоjале БиХ, Црна Гора, Македониjа, већ jе било девет бановина, од коjих шест са српском већином и српском управом. Границу на Дрини увела jе НДХ 1941, а оставили су jе комунисти 1945. године. Чак и данас наша историjа, када говори о Србиjи током Другог светског рата, подразумева границу на Дрини. А то jе елементарно незнање, jер jе Краљевина Југославиjа постоjала до 1945, па jе, према томе, до тада важила и њена административна подела.

Као аутор значаjног броjа књига и текстова о четницима, шта мислите о примедбама, и то не с комунистичким предзнаком, да бисте више учинили на рехабилитациjи Равногорског покрета да нисте користили црно-белу технику у писању о Другом светском рату, односно да сте се, осим врлинама, бавили и манама Југословенске воjске у отаџбини те да сте исти приступ користили и када jе реч о партизанима?

– Ваше питање долази са данас доминираjућег становишта о “два покрета отпора“, о томе да су и четници и партизани били помало лоши и помало добри. Углавном, прави се симетриjа, а људи коjи су то започели претходно су правили симетриjу између усташа и четника. На њихову жалост, на краjу ће остати симетриjа између усташа и партизана, као идеолошких паравоjних формациjа коjе су далеко више особа ликвидирале ван борбе него у борби. Четници су били регуларна воjска, званичан назив био jе Југословенска воjска, као и пре рата, коjа jе као и свака друга воjска имала своjе врлине и мане. Њен главни циљ била jе борба за слободу и очување демократског поретка. Формациjе тоталитарних идеологиjа, попут комуниста и нациста, у основи су носиоци зла. Свакако jе у њиховим редовима било добрих поjединаца, као што jе на пример у Српскоj воjсци од 1912. до 1918. било лоших поjединаца, али то просто ниjе битно. Иначе, држим се правила да историчар ниjе историчар, већ jе само пропагандиста ако не обjави неповољан документ на коjи наиђе. Обjавио сам низ докумената коjа говоре неповољно о четницима, а заиста не знам шта бих повољно могао обjавити о партизанима. Само њихово постоjање било jе кривично дело, према Уредби о воjним судовима од 8. априла 1940. и према Закону о заштити државе из 1921. и онда су се кривична дела само редала током рата.

Како гледате на чињеницу да Равногорски покрет, и према броjним мишљењима људи са афирмативним односом према том наслеђу, ниjе добио аутентичне представнике међу политичким странкама коjе су се на српскоj политичкоj сцени поjавиле од 1990. до данас?

– Прво бих хтео да нагласим да jе прави назив Југословенска воjска, а наjчешћи надимак четници. Главно политичко тело звало се Централни национални комитет Краљевине Југославиjе, а не ЦНК Равногорског поркета. Дража jе основао Равногорски покрет краjем 1943. ради поjачања националне пропаганде. Ниjе било говора ни о каквоj негациjи државе Краљевине Југославиjе, као у случаjу тзв. Народноослободилачког покрета. Термин Равногорски покрет комунисти су почели да форсираjу осамдесетих година прошлог века, да би га 2000. године ставили чак и у наслов jош jедних цензурисаних стенограма са суђења генералу Михаиловићу, мада Равногорски покрет ниjе ни поменут у пресуди.

Зашто се форсира термин Равногорски покрет?

– Зато што jе то у функциjи прављења симетриjе са тзв. НОП-ом. После рата, комунисти су систематски уништили српску грађанску класу, стварану од Карађорђевог устанка до 1941. године. Та класа jе скоро век и по стицала богатство и она jе по природи ствари дала водеће воjне и политичке личности током Другог светског рата. Када jе пао Берлински зид, код нас jе доминирала тзв. нова класа, комунистичка. Она jе дала и воjне и политичке лидере тога доба, како у позициjи, тако и у опозициjи. У Председништву Демократске опозициjе Србиjе, коjа jе сменила Милошевића 5. октобра 2000. године, само jедна особа ниjе била потомак партизана и истакнутих комуниста, а то jе Драгољуб Мићуновић. Он лично jе био партизан.

Како jе на „кадровску селекциjу“ политичких наследника четничког покрета утицала комуникациjа у троуглу Момчило Ђуjић – Вук Драшковић – Воjислав Шешељ? Колики jе био уплив разних државних безбедносних структура у ту причу?

– Воjвода Ђуjић просто ниjе имао велики изброр. “Деца комунизма“ су толико доминирала на jавноj сцени да ту нека посебна интервенциjа СДБ-а ниjе ни била потребна. Наравно, СДБ jе радио своj посао, само кажем да ниjе имао много посла, jер jе терен већ био обрађен.

Занимљиво jе да jе кроз редакциjу „Погледа“ – данашњег портала, а раниjе листа у коjем сте били дугогодишњи уредник и коjи jе важио за национално ориjентисане, монархистичке и антикомунистичке новине – током деведесетих продефиловао приличан броj аутора коjи су се касниjе приклонили ЛДП-овском, „другосрбиjанском“ погледу на свет. Како обjашњавате еволуциjу низа таквих личности, од Биљане Србљановић до Николе Самарџића?

– Сада већ далеке 1990. године први пут се поjавила опозициjа. Дакле, представници “нове класе“ поделили су се на позициjу и опозициjу. “Погледи“ су били, а и данас су, оно што комунисти називаjу реакциjом. Зато се ми не котирамо добро ни код jедних ни код других, сем наравно у оно доба кад смо били прве, односно jедине новине без цензуре. Као наследници уништене грађанске класе, у мору припадника те “нове класе“, ми смо били ван главних финансиjских токова. За нас ниjе било пара ни од комуниста, ни од сорошеваца и сличних. Наравно, не бисмо ни узимали, а у оно мало прилика коjе сам имао, одбиjао сам такве понуде. Изузетак jе то прво време, када смо због огромних тиража имали доста новца. Хиперинфлациjа jе то зауставила. Да jе било нормално стање или да jе емиграциjа, црква или било ко, успео да оснуjе неку врсту „контра“ Сорош фонда, сигурно многи уметници не би трбухом за крухом одлазили на другу страну. Реално, они желе да раде своj посао, а то им омогућаваjу или држава, односно комунисти, или Сорош и компаниjа. Трећег нема.

Шта очекуjете од будућности, када jе у питању национална судбина Срба, од Републике Српске, Косова, до саме Србиjе? Како гледате на разлаз Срба и Запада у новиjоj историjи, односно на чињеницу да су Вашингтон и друге западне престонице после распада СФРЈ углавном игнорисале српске националне интересе, а фаворизовале тежње Хрвата, Бошњака и Албанаца?

– Западне силе су игнорисале српске националне интересе и 1918, када нису дале да се створи увећана Србиjа, већ су наметнуле Југославиjу. Основни разлог jе то што западни политичари у сваком Србину виде малог Руса, а Руса се плаше. Чак и када дође до замагљења ситуациjе, као од 1941. до 1945, они знаjу да су идеологиjе пролазне док народи остаjу. Додуше, код нас таj комунизам никако да прође, а са друге стране, боjим се да ће нас ови неокомунисти из Београда ипак увући у Европску униjу, чиме ће се наша позициjа, како политичка, тако и економска, погоршати на дуги рок.

Економисти кажу да би се Србиjа релативно брзо опоравила, само да нас странци оставе на миру. Али, они ће и даље наставити да утичу на наше изборе, jер им треба неко ко ће спроводити политику попут ове према Косову и Метохиjи, затим неко ко неће постављати питање људских права и слобода грађана Републике Српске, као што jе право на референдум, ко неће тражити дебољшевизациjу и, наjзад, неко ко ће им омогаћавати лаку зараду овде. Подсетићу да jе после 2000. године преко криминалних приватизациjа, за коjе jе ЕУ наравно знала, у ствари њени људи, коjе понекад видимо као политичаре, а понекад као бизнисмене, из Србиjе изнета 51 милиjарда евра! Истовремено су систематски уништене домаће банке, без коjих нема развоjа домаће привреде, да би биле доведене стране банке, коjе су из Србиjе изнеле невероватних 66 милиjарди евра! Од толиких губитака чак би и jедан Јапан пао у тешку кризу.

Борис Кнежевић

Извор: Пресс РС